Blog | dr Milivoj Bešlin

 
 
nenad-canak-predsednik CirilicaNenad-Čanak-predsedniknenad-canak-predsednik Madjarskinenad-canak-predsednik Rusinskinenad-canak-predsednik Sandžak-glasanenad-canak-predsednik Slovackinenad-canak-predsednik Vojvodina-glasa
dr Milivoj Bešlin | Sreda, 24. 12. 2014. | Komentara: 0

Revizionizam kao platforma ekstremizma

piše: mr Milivoj Bešlin

 

Iz lične prepiske vladičine ... se vidi da se on do kraja života molio „za Dražu, Milana i Dimitrija".
O Nikolaju Velimiroviću

 

Istorijski revizionizam samo je jedan od aspekata nacionalističke ideologije - jedan od nosećih stubova, jer prošlost ili slika o njoj pruža legitimacijsku osnovu za savremenost. Citat na početku teksta kvintesencija je navedene ideologije i njene revizionističke manifestacije. U jeku ratova, povedenih da bi se na razvalinama Jugoslavije ostvarile davnašnje zavetne misli i velikodržavne ambicije, Srpska akademija nauka i umetnosti je 1993. godine privela kraju i objavila svoj kapitalni projekat Sto najznamenitijih Srba. U ideološki jasno profilisanoj koncepciji i sadržini koja je trebalo da pokaže „postojanje" i mnogovekovnu nepromenjivost tzv. nacionalnog bića, nalazi se i mitologizovana biografija episkopa Srpske pravoslavne crkve Nikolaja Velimirovića, koji će deceniju kasnije biti proglašen za sveca. Dosledni svojoj ideološkoj orijentaciji i političkoj koncepciji, urednici zbornika su pod sramnim izgovorom iz knjige isključili narodnog heroja Koču Popovića. U hagiografskom štivu, neopterećenom racionalnim znanjima o prošlosti i oslobođenom kritičke misli, Nikolaja Velimirovića se glorifikuje i zbog činjenice da se, prema vlastitim rečima, do kraja života molio za Dražu Mihailovića, Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. I upravo se u navedenom kratkom i, ne posebno kompleksnom citatu kristališu sve ključne tačke politike istorijskog revizionizma u Srbiji, kao jednog od aspekata ideologije nacionalizma.

Trojica predstavnika kolaboracije navedena su rame uz rame; rečenica je pripadala desničarskom i antisemitskom vladici oko čije ličnosti je postignut nacionalni konsenzus na samom početku epohe ratova devedesetih godina XX veka; pozitivna konotacija Velimirovića i njegove rečenice se nalazi u knjizi koju su stvarali akademici SANU i pojedine vladike Srpske pravoslavne crkve; zbornik je izašao u jeku oružanih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini; sve aktere - one za koje se moli, onaj koji se moli, kao i oni koji ga veličaju zbog te molitve - spajali su radikalni antikomunizam, antijugoslovenstvo, antizapadnjaštvo, protežiranje kolaboracije i agresivni nacionalizam, emaniran kroz ratnu politiku čijoj svrsi je trebalo da posluži i navedeni zbornik. Zbog svega toga u citiranoj rečenici otkriva se asinhrona crta nacionalističke temporalnosti, spoj predaka i potomaka, bitke koju su mrtvi započeli, a živi dužni da nastave - idejni i personalni kontinuitet ideološke koncepcije koja je prožela sve segmente društva u pokušaju da njeni ciljevi postanu večni i bezalternativni. Nauka je ustupila mesto mitskoj iracionalnosti. Nasilje nad istorijskom naukom je normalizovano. Istorijski revizionizam devedesetih je trijumfovao. Ekstremizam je dobio svoju ideološku platformu.

Višestruke su veze između političke legitimnosti i kulture sećanja. U vreme tranzicionih dvehiljaditih, u srpskom društvu pod uticajem dominantne naci¬onalističke ideologije pojmovi i istorijski fenomeni se nisu poznavali, ignorisano je njihovo izučavanje, ali su se samopodrazumevali. Tako su i fenomeni fašizma i antifašizma bili banalizovani i ispražnjeni od svakog realnog smisla i sadržaja. U takvim okolnostima je bilo moguće manipulisati njima u težnji za konstruisanjem novog identiteta i „nove" istorije u kojoj su se nasuprot stvarnoj, istraženoj i naučno verifikovanoj slici prošlosti, pojavili: „dva antifašistička pokreta", „nacionalni antifašizam" četnika, „patriotska vlada" Milana Nedića, „skrupulozni hrišćanin" Ljotić, itd. Ne treba imati iluziju, ne rehabilituje nacionalizam četnike zbog istorijske pravde ili istine, kako tvrde, ne čak ni zbog samih četnika i njihovog komandanta, već prevashodno zbog toga da bi njihova ideologija nastavila da živi. Jer, kad Draža Mihailović u Instrukciji svojim komandantima Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću (20. decembar 1941], piše: „stvoriti Veliku Srbiju"... „čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata" ... „čišćenje Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa", itd. teško da ima nekoga ko ne prepoznaje neprekinuti idejni kontinuitet izražen kroz nepromnjene ciljeve te ideologije, do savremenosti.

Iako, treba se setiti misli Erika Hobsbauma, „nacionalizam zahteva suviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tako", saznanje o prošlosti se menja, ali ne i ona sama. Međutim, i to saznanje se može menjati samo uz uvažavanje metodoloških okvira zanata istoričara, držeći se činjenica i izvora. Ne slučajno i zbog svega navedenog, istorijski revizionizam je od devedesetih, sve do sada jedna od ključnih platformi za desničarski ekstremizam i legitimisanje nasilja kao modela delovanja nezanemarljivih slojeva društva. Istorija, ona racionalna i utemeljena u izvorima i naučno proverljivim faktima i interpretacijama ne bi trebalo da služi bilo kom političkom cilju. Ali, držeći se racionalno, svojih naučnih načela i podalje od nacionalističko-ideoloških obrazaca, neminovno će služiti i vrednostima s one strane ekstremizma i nasilja.

Helsinška povelja, decembar 2014, str. 5-6.



Jovan Aksentijevic | Nedelja, 16. 07. 2017. | Komentara: 0
Zašto decentralizacija? Biti Beograđanin, Novosadjan ili Nišlija, to nije samo geografsko pojmovno odredište. To su, ono što je mnogo bitnije, ljudi. To je stanje duha...
mr Maja Sedlarević | Subota, 24. 06. 2017. | Komentara: 0
Kako je narušena višejezičnost Vojvodine
Sredinom juna, na poziv Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope, bila sam u prilici da na zasedanju Komiteta za tekuća pitanja održanom u Beogradu, u okviru sesije "Regionalni jezici i jezici manjina u Evropi danas", govorim o višejezičnosti u AP Vojvodini.
Velimir Kovacevic | Nedelja, 04. 06. 2017. | Komentara: 0
Nema zaštićenih?! Obeležavajući Dan Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Dan policije i slavu Ministarstva (?!) - Svete Trojice, svečanim defileom pripadnika ministarstva, 4. juna 2017. godine na centralnoj gradskoj ulici i Trgu kralja Milana u Nišu, građanke i građani Srbije, pored toga što su imali priliku da vide dokle je Ministarstvo „napredovalo“ u militarizaciji policije, mogli su i da čuju podsećanje ministra Stefanović dr Nebojše da nema zaštićenih, da je manje droge i da su kiminalne grupe u stralnom stahu od policije.

facebook