Blog | dr Milivoj Bešlin

 
 
Izbori u LSV
dr Milivoj Bešlin | Četvrtak, 31. 07. 2014. | Komentara: 0

Uvod u savremenu istoriju Vojvodine

Povodom jedne neželjene godišnjice

U mnoštvu komemorisanja i obeležavanja Prvog svetskog rata, modifikovanog u mitski i herojski narativ konzervativne nacionalističke ideologije - i ove godine ostaje neobeležen važan datum iz istorije Vojvodine, jer se ne uklapa u dominantni ideološki diskurs. Godišnjica istorijskih odluka Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, ostaće ponovo nepomenuta, jer istorijska nauka, kao ogledalo svoga vremena i društva u kome nastaje, ne svedoči o njima samo temama o kojima piše, već možda i više temama koje podvrgava sistematskom zaboravu, prećutkivanju ili ignoranciji.

Tokom antifašističkog i oslobodilačkog rata 1941-1945. zbog velikog doprinosa njenih naroda pobedi, Vojvodina izrasta u zasebnu teritorijalno-političku jedinicu i stiče pravo da odlučuje o svojoj sudbini. U skladu sa tim, nakon konačnog oslobođenja Jugoslavije od fašizma, 30-31. jula 1945. održava se Skupština izaslanika naroda Vojvodine - Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina, Jevreja - koja je donela na osnovama istorijskih, nacionalnih i drugih specifičnosti, odluku o konstituisanju Vojvodine u autonomnu pokrajinu. Istovremeno je na Skupštini odlučeno i da se autonomna Vojvodina prisajedini Srbiji. Time se Vojvodina voljom svojih naroda konstituisala u autonomnu pokrajinu i kao takva ušla u sastav Srbije. Odluke Skupštine izaslanika potvrdila je Privremena Narodna Skupština Demokratske Federativne Jugoslavije - najviše zakonodavno i predstavničko telo nove Jugoslavije, koje je imalo i puno međunarodno priznanje.

Međutim, već 1. septembra 1945. Predsedništvo Narodne skupštine Srbije donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu AP Vojvodine. Rukovodstvo Srbije je preko navedenog akta pokušalo da ozakoni tumačenje prema kome je autonomiju Vojvodine formirala Srbija. Zakon je otvorio pitanje: ko je ustanovio autonomiju Vojvodine i da li se njime pravno obesmišljava odluka Skupštine izaslanika naroda Vojvodine i potvrda jugoslovenske skupštine od 10. avgusta 1945. Od tada do polovine šezdesetih godina XX veka traju stalni pokušaji srbijanskog rukovodstva da pitanje autonomije Vojvodine reši na drugačiji način, a u krajnjoj konsekvenci i konačno ukine. Zahtevi republičkog vrha su išli prevashodno za osporavanjem samih osnova autonomije, pokušajima da se ona izrazi isključivo kao pokrajina Srbije, koju je samo republika svojom jednostranom voljom konstituisala i čiji status može menjati u svakom trenutku. Nerazumevanje i neprihvatanje ideje složene države izražavalo se u srpskom vrhu napadima na same temelje pokrajinske autonomije i ugrožavanje njenog identiteta i ekonomskog razvoja. U to vreme se formuliše i stav kako se Srbija ne može konstituisati u nacionalnu državu zbog svog složenog karaktera, odnosno, postojanja pokrajina.

U novim okolnostima u Jugoslaviji u drugoj polovini šezdesetih godina, zbog privremene prevlasti reformske orijentacije u društvu, dubokim promenama bila je podvrgnuta i federacija od 1967. do 1971. Ustavne reforme i prekompozicija jugoslovenskog federalizma koja je išla u pravcu dalje decentralizacije, osnaživanja republičke državnosti i značajnog povećavanja nadležnosti pokrajina, nisu prošli bez snažnog otpora u Srbiji. Deo republičkog rukovodstva Srbije i uticajni delovi humanističke inteligencije, nezadovoljni predloženim rešenjima, organizovali su raspravu na Pravnom fakultetu u Beogradu 1971. na kojoj je brutalno napadnuto pre svega dalje širenje pokrajinskih autonomija. Uprkos tome, usvojene ustavne promene išle su u smeru dalje demokratizacije društva i decentralizacije zemlje, a pre svega je izmenjen položaj pokrajina, koje su dobile znatno širu autonomiju. Završetak te ustavne reforme bio je označen donošenjem Ustаva iz 1974. Položaj Vojvodine u jugoslovenskoj federaciji garantovao je zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, pravo na imovinu i raspolaganje svojim prihodima. Vojvođanska autonomija bila je garantovana saveznim ustavom i pravom veta koji je posedovala, čime su potvrđene izvorne istorijske i političke težnje za autonomijom, proistekle iz antifašističkog pokreta i Narodnooslobodilačkog rata. Ovi preduslovi otvorili su period istorijski neuporedivog ekonomskog razvoja Vojvodine. Iste 1974. godine, kada je usvojen poslednji jugoslovenski Ustav i Vojvodina je dobijanje pune i suštinske autonomije krunisala donošenjem svog Ustava.

Ipak, ni tada neće prestati pritisak za smanjenjem ili ukidanjem autonomije. Tako je grupa političkih čelnika Srbije samo dve godine posle donošenja Ustava, 1976. napisala „Plavu knjigu", kojom se otvoreno napadao položaj autonomnih pokrajina. Nekoliko godina kasnije, sredinom osamdesetih godina XX veka, Memorandum SANU, kao uvod u krvavo razbijanje Jugoslavije, žestoko se obrušio i na vojvođansku autonomiju. Naposletku i sam jugoslovenski predsednik, Tito, u jednom od poslednjih intervjua koji je 1978. dao američkim medijima je, na pitanje šta mu je u političkoj karijeri bilo najteže, odgovorio - da ubedi Srbiju da prihvati autonomne pokrajine. Najzad, posle konstantnih i upornih pritisaka, Srbija će u vreme Slobodana Miloševića, protiv volje Vojvodine i protivustavnim, nasilnim metodama, srušiti pokrajinsku autonomiju 1988/89.

Istorijski, nacionalno-pluralni, demokratski i antifašistički koreni vojvođanske autonomije aktuelni su i u savremenosti, upravo koliko i davnašnje težnje da se ne samo autonomni status, već i sama Vojvodina kao istorijska činjenica i viševekovna teritorijalno-politička jedinica obesmisle i ukinu. Demokratija i evropska orijentacija uvek su se u Srbiji najlakše razotkrivale u pitanju odnosa prema autonomiji Vojvodine. Ukidanje i osporavanje autonomnih prava Vojvodine vrlo brzo se uvek pretvaralo u smanjenje demokratskih i građanskih prava i u ostatku Srbije. Zbog toga nije preuveličavanje tvrditi da je autonomija Vojvodine poslednja linija odbrane demokratskog kursa i evropske orijentacije Srbije.

Autor je istoričar i član Političkog saveta LSV



Ana Pataki | Sreda, 16. 10. 2019. | Komentara: 0
Oktobar je mesec pobede svake žene nad rakom dojke! Ovo će biti najličniji tekst do sada, budući da je tema borbe protiv karcinoma značajna za svakog ili bar to treba postati. I nije samo zbog toga što je oktobar mesec borbe protiv raka dojke na kalendarima zdravstvenih ustanova, već se u bilo kom trenutku može desiti bilo kojoj ženi.
Robert Vizi | Utorak, 15. 10. 2019. | Komentara: 0
Pet godina od paljenja pekara: borimo se protiv fašizma!
Dete koje se rodilo 2007. godine danas je u šestom razredu. Eto, toliko vremena je prošlo od 7. oktobra 2007. kada je grupa neonacista napala kolonu antifašista u Novom Sadu koja je izašla na ulicu i sprečila ih da proslave Himlerov rođendan.
A dete koje je rođeno 2014. godine, danas ide u vrtić. Eto, toliko je vremena prošlo od te noći između 15 i 16 oktobra 2014. kada je krenuo petodnevni talas napada na pekare u Vojvodini čii su vlasnici pripadnici albanske ili goranske nacionalne zajednice. Nije to prvi put, događalo se to i februara 2008, ali sada je bilo mnogo, mnogo strašnije.
Nevena Subotić | Petak, 04. 10. 2019. | Komentara: 0
Što bi nas interesovali beogradski taksisti i neravna kaldrma na trgu, kad vas ne ineteresujemo mi?
Jeste se mnogo iznervirali što su taksisti blokirali Beograd? Evo ja crkoh od muke isto kao za onu neravnu kaldrmu što je postavljena na Trgu Republike.
Jeste sarkazam i jeste bezosećajno prema stnovnicima Beograda, među kojima su i moji dragi rođaci, kumovi i prijatelji.

facebook