Blog | dr Milivoj Bešlin

 
 
nenad-canak-predsednik CirilicaNenad-Čanak-predsedniknenad-canak-predsednik Madjarskinenad-canak-predsednik Rusinskinenad-canak-predsednik Sandžak-glasanenad-canak-predsednik Slovackinenad-canak-predsednik Vojvodina-glasa
dr Milivoj Bešlin | Subota, 27. 07. 2013. | Komentara: 0

Vojvodina je sama konstituisala svoju autonomiju

„Nacionalizam zahteva suviše mnogo verovanja
u ono što očigledno nije tako."
Erik Hobsbaum

„Zaboravljanje, čak i pogrešno pamćenje istorije,
suštinski je činilac u formiranju jedne nacije,
što je razlog zašto napredak istorijskih istraživanja
često predstavlja opasnost za nacionalna osećanja."
Ernest Renan
Piše: mr Milivoj Bešlin

Poslednjih dana jula navršava se 68 godina od kako je Vojvodina, voljom svih naroda koji su u njoj živeli, konstituisala sebe kao autonomnu pokrajinu i istovremeno odlučila da se priključi Srbiji. Nedavno usvojenoj u Skupštini Vojvodine, Deklaraciji o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, smisao je dao tek amandman LSV koji afirmišući ovaj, za Vojvodinu, prvorazredni istorijski događaj, ispravlja istorijske falsifikate i uspostavlja redosled poteza onako kako su se zaista dešavali u prošlosti. Naime, tokom rata 1941-1945. zbog velikog doprinosa vojvođanskih naroda antifašističkoj pobedi, Vojvodina izrasta u posebnu teritorijalno-političku jedinicu i tada počinju pregovori o modalitetima njenog uključivanja u novu ustavno-pravnu koncepciju jugoslovenskog federalizma koja se kreirala. U skladu sa tim, nakon konačnog oslobođenja Jugoslavije od fašizma, 30-31. jula 1945. održava se Skupština izaslanika naroda Vojvodine - Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina, Jevreja - koja je donela na osnovama istorijskih, nacionalnih i drugih specifičnosti, odluku o konstituisanju Vojvodine u autonomnu pokrajinu. Istovremeno je na Skupštini donesena i odluka da se autonomna pokrajina „prisajedini federalnoj Srbiji".

Samo svojom odlukom: Autonomna Vojvodina 
u okvirima Srbije

Iz navedenog proizlazi: Vojvodina se samo voljom svojih naroda i to svih njenih naroda, konstituisala u autonomnu pokrajinu i kao takva ušla u sastav Srbije. Važno je istaći da je iz redova svih nabrojanih naroda govorio po jedan predstavnik koji je podržao stav o autonomnoj Vojvodini koja pristupa Srbiji - njihove izjave su bile zvanične i štampane uz Odluku Skupštine u Službenom listu Vojvodine, čime su dobile pravnu snagu. Dakle, kao što se vojvođanska autonomija ne može ukidati voljom jednog naroda, pa makar bio i većinski, tako se ne može osporavati odluka donesena na Skupštini izaslanika, da se formira njena autonomija, a da se ne ospori i druga odluka iste Skupštine o prisajedinjenju Srbiji, jer Vojvodina samo kao autonomija ulazi u sastav Srbije. I u tom smislu, Vojvodina je svojom voljom, dakle, unilateralno konstituisala svoju autonomiju. Ovde nije reč o pitanju volje Republike, pa sledstveno tome, ona ne može jednostrano ni da je ukida. Zato je Ustav iz 2006. osim što je u Vojvodini nelegitiman (jer uprkos svim nepravilnostima nije dobio potrebnih 50% glasova) jeste i nesumnjivi istorijski falsifikat, jer iz njegovog sadržaja proizlazi da je Srbija konstituisala vojvođansku autonomiju. Republika može formirati ili ukidati autonomne jedinice na svojoj teritoriji, ali samo novoustanovljene. Vojvođanska autonomija je istorijski fakticitet i starija je od Ustava Srbije, tačnije, od pet poslednjih Ustava Republike (što ne znači da bi je trebalo stavljati iznad ili izvan konstitucionalnog okvira Srbije, već samo njega prilagoditi istorijski vernom karakteru integrisanosti Vojvodine u Srbiju).

Skupština izaslanika naroda Vojvodine - legalna, 
politički i nacionalno pluralna

Najfrekventnija primedba, kada je reč o Skupštini izaslanika, da se radi o jednostranačkoj instituciji - nije istorijski utemeljena. Prema politici kompromisa antifašističkih pobednika u Jugoslaviji i zapadnih saveznika, pre svega Britanaca, sve skupštine su bile dužne da izražavaju političku pluralnost, pa i ova vojvođanska. U njoj su participirali predstavnici KPJ - ona je iznela rat, ali je bilo i predstavnika brojnih građanskih stranaka. Dakle, ta skupština je bila i nacionalno i politički pluralna i raznorodnošću je reprezentovala sve šarolikosti i protivrečnosti tadašnje Vojvodine. I, sasvim otvoreno, Skupština izaslanika naroda Vojvodine je bila sve ono što nije bila Velika narodna skupština iz novembra 1918. Ali se, naravno, ni ona ne može istorijski osporavati, jer ima legitimitet koji proizlazi iz pobede u Prvom svetskom ratu. Sem političkog legitimiteta, odluka uz 1945. imala je i nesporni legalitet, jer je verifikovana od strane Privremene Narodne Skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije - najvišeg zakonodavnog i predstavničkog tela nove Jugoslavije, koje je imalo puno međunarodno priznanje.

Istorijski diskontinuitet i pitanje autonomije

Kolosalnu neupućenost pokazuju oni koji tvrde da je 1918. izvršeno ujedinjenje i da je bespotrebno vraćati stvari na 1945. Osim što je karakter ta dva ujedinjenja veoma različit - nije svejedno da li se utapate kao bezoblična i bespravna provincija voljom oko trećine stanovništva, jer drugi nisu ni pitani ili se voljom svih naroda prisajedinjujete kao autonomna pokrajina. Takođe, i u formalno-pravnom smislu je važno afirmisati prisajedinjenje iz 1945. Naime, odlukama međunarodno priznate Privremene Narodne Skupštine DFJ, posebno je naglašeno da „između predratne i današnje Jugoslavije nema, u pogledu njenog unutrašnjeg uređenja, nikakvog kontinuiteta" - dakle, međunarodno nova Jugoslavija je prihvatala kontinuitet sa Kraljevinom, ali u unutrašnjem poretku proklamovan je potpuni pravni diskontinuitet - zbog toga je i formalno-pravno, ali i politički bilo nužno obnoviti vezu Vojvodine sa Srbijom 1945.

Autonomija Vojvodine - poslednja linija 
odbrane demokratskog i evropskog opredeljenja u Srbiji

Pozivanjem na Skupštinu izaslanika, na političkoj ravni - afirmisan je princip po kome je autonomija Vojvodine delo svih vojvođanskih naroda, ali je istaknut i istorijski fakticitet, da autonomija nije oktroisana ili darovana - već je rezultat političkih odluka samih Vojvođana, dakle, autohtono formirana. To je istorija. Sve ostalo su političke nagodbe i naknadne konstrukcije. Oni koji misle da se na istorijskim falsifikatima i neistinama, kao i na pogrešnom razumevanju prošlosti mogu graditi zdravi temelji društva u sadašnjosti, morali bi da znaju - istorija se ne može promeniti sedamdesetak godina kasnije, menjaju se samo svest i saznanja o njoj. Protagonisti preživele nacionalističke ideologije (sa centralizmom kao njenom esencijalnom karakteristikom), koji bi hteli da pišu novu istoriju - „pišu" je, ali ne onu od pre sedam decenija, već svoju i svog vremena, svedočeći nekim budućim generacijama o vlastitom intelektualnom i profesionalnom poštenju, ali i o svojim pravim političkim namerama. Demokratija i evropska orijentacija uvek su se u Srbiji najlakše razotkrivale u pitanju odnosa i razumevanja države kao složene zajednice. Nekada je to bio odnos prema Jugoslaviji i nacionalnoj ravnopravnosti u njoj, a od kraja šezdesetih godina XX veka i odnos prema autonomiji pokrajina. Danas kada jugoslovenske federacije nema, fundamentalni i nepogrešivi lakmus provere demokratske i evropske orijentacije u Srbiji je Vojvodina. Derogiranje i osporavanje autonomnih prava jedine preostale pokrajine, vrlo brzo bi se zakonomerno pretvorilo u redukciju demokratskih i građanskih prava i u ostatku Srbije. Zbog toga nije hiperbolisanje tvrditi da je autonomna Vojvodina poslednja linija odbrane demokratskog kursa i evropskog (zapadnjačkog) opredeljenja u Srbiji.

Istorija kao inspiracija i putokaz

Vraćajući se 31. julu 1945. i Skupštini izaslanika na kojoj je Vojvodina konstituisana kao politička jedinica, tj. autonomna pokrajina, koja će 1968. amandmanima na savezni Ustav ući u temelje jugoslovenskog federalizma, postavši njen konstitutivni elemenat, daje se doprinos istorijskoj istini i racionalnom poimanju i razumevanju prošlosti. Ali 31. juli tek je prvi u nizu datuma, koje bi trebalo sačuvati u kolektivnom pamćenju građana Vojvodine. Tada su stvorene pretpostavke za izgradnju suštinske autonomije, ali geneza njenog nastanka išla je tegobno, uz brojne kontradikcije i ne bez višedecenijskih otpora i sukoba. U tom kompleksnom istorijskom procesu, ključne tačke su bile: destaljinizacija Jugoslavije i diskontinuitet sa sovjetskom centralističkom paradigmom 1948-1953; ustavne rasprave u borbi za autonomiju 1961-1963; smena Aleksandra Rankovića na Brionima 1966; drugi i treći set amandmana na jugoslovenski Ustav 1968. i 1971; da bi se autonomistička arhitektonika zasvodila Ustavom iz 1974. Ima li danas u vojvođanskom društvu snage i intelektualnog i političkog potencijala za predstojeće napore u pokušajima reautonomizacije pokrajine? Stvaralački odgovor na ovu vrstu izazova ponajpre leži na Ligi socijaldemokrata Vojvodine, ali ne samo na njoj. Realizacijom tih težnji ulazi se u istoriju, ali uspešan ishod nije garantovan, tim pre što, kako nas uči 1988/89. ni nasilni metodi nisu isključeni.

Autor je istoričar i član 
Političkog saveta LSV

 



Aleksandar Rudić | Subota, 30. 09. 2017. | Komentara: 0
Centralna vlast slepa na probleme Vojvođana Da je centralna vlast slepa, gluva i nema prema Vojvodini i Vojvođanima, to je ligašicama i ligašima odavno jasno, ali nakon poslednje kazne s neba, koja je zadesila Srednji Banat, verujemo da je svima puklo pred očima.
Velimir Kovacevic | Subota, 16. 09. 2017. | Komentara: 0
Hoće li reforme MUP-a povećati njegovu efikasnost? U Srbiji ne postoji jedinstven i sveobuhvatan sistem praćenja i procene stanja bezbednosti, koji bi mogla da koristi svaka lokalna samouprava, zbog čega se opravdano sumnja da i Strateška procena javne bezbednosti nije valjano urađena, pošto ne omogućava da se na odgovarajući način utvrde problemi sa kojima se građani i građanke svakodnevno suočavaju u mestu u kom žive. 
mr Maja Sedlarević | Utorak, 05. 09. 2017. | Komentara: 0
Nenaučene lekcije o rodnoj ravnopravnosti U poslednje vreme, sve češće se čuje kako više nije popularno govoriti o rodnoj ravnopravnosti i kako je to ‘ispričana priča’. Takvo stanovište zastupaju upravo oni/one koji suštinski ne razumeju rodnu ravnopravnost, kao ni borbu za ženska ljudska prava. 

facebook