Blog | Nenad Čanak

 
 
Pokrenimo Vojvodinu
Nenad Čanak | Nedelja, 09. 11. 2014. | Komentara: 0

Sećanje na Milana

Milana Mladenovića sam upoznao krajem 1978. godine, kada je sa grupom „Limunovo drvo“ imao nastup u Tribini Mladih u Novom Sadu. Nije nas bilo mnogo u publici, tek desetak, a o tome kakva su to vremena bila za rok muzičare možda najbolje govori to da se tada na svirke i s njih putovalo javnim autobusima, u rukama noseći sve od opreme što se posedovalo. Pošto je prvi jutarnji autobus bio daleko, a veče hladno, pozvao sam ih (nošen rokerskom solidarnošću neshvaćenih) kod mene, pa smo celu noć svirali, pevali i družili se. To je bio početak jednog doživotnog prijateljstva.

Milan je bio izuzetno prijatan, skoro povučen i klasično pristojan čovek. Topao i nasmejan. No, ono što mi je uvek bilo intrigantno kod njega je to koliko bi se promenio kada bi uzeo gitaru u ruke. Tada bi on i gitara postajali zatvoren svet koji smo mi ostali mogli samo od spolja da posmatramo i da hvatamo tek poneku manifestaciju te nesvakidašnje simbioze. On nije bio klasičan gitarski heroj čije bi se virtuoznosti s mukom pokušavale ponoviti. Nije bio ni veliki pevač, nego se u pevanje upuštao postepeno, čak nevoljno, od povremenog pratećeg vokala „Limunovog drveta“, preko „Šarla“ do EKV, kada je njegov glas dominirao zvukom benda ... Ali bio je veliki umetnik koji je tačno znao šta hoće da kaže. Nije posrtao u nepotrebno instrumentalno komplikovanje, nije se bavio aranžmanskim vatrometima, svirao je svoj stav. Stav.

Teško je danas uživeti se u okruženje samoupravnog socijalizma i udruženog rada, dodeljenih stanova i polutki preko sindikata. Generacija s kraja pedesetih, kojoj smo pripadali, bila je prva masovnija generacija u SFRJ rođena i odrasla na gradskom asfaltu koja nije imala preteranu (do tada univerzalnu) osetljivost za „stare zavičaje“, „izvore“, „livade“ i „čobanice“. Estetika i teme su postali drugačiji i muzika kakvu je stvarao Milan je postajala sve više stav i odnos prema životu i njegovim vrednostima i pitanjima, a ne ni zabavna ni narodna kako se popularna muzika tada uobičajeno delila.

Tako smo se uzajamno i pronašli, kao sagovornici i drugari, da li okupljajući se na svirkama u Novom Sadu ili Beogradu, Suba, Irena, Mare, Bale, Firči, Ružica, Milan, Magi, Gile, Mirko... Deo nove urbanosti u nastajanju, sa svim svojim zabludama i nerazumevanjima celine i ukupnosti, ali kao tribuni sve većeg broja drugačijih koji su na marginama posustajućih mejnstrim vrednosti tragali za novim i sopstvenim izrazom.

Nebojša Pajkić i Moma Rajin su u Studentskom kulturnom centru u Beogradu napravili prvi proboj te margine u jednu državnu instituciju. Grupama je bio obezbeđen prostor za vežbu i prostor za nastupe. Svi zajedno smo bili na prvom nastupu „Električnog orgazma“ i „Urbane gerile“. Moma je predložio da naš bend „Šta“ u Novom Sadu bude predgrupa „Limunovom drvetu“, a da u Beogradu oni budu predgrupa nama. Redosled nikad nije bio važan. Dogodio se kasnije i „Paket aranžman“. Ambasada SSSR je oficijelno protestovala zbog pesme „Maljčiki“. Sećam se s koliko mi je Milan oduševljenja govorio o svojoj novoj gitari, „gibson RD artist“, koju je kupio u Robnoj kući „Beograd“, u Beograđanki. Na čekove.

Desetak godina kasnije, 28. jula 1991. gledao sam ga kako na koncertu „Yutel za Mir“ u sarajevskoj „Zetri“, svirajući na istoj toj gitari, peva „Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude...“. I sam sam u to vreme radio u „Yutelu“. Ista strane barikada. „Zetru“ su posle granatirali, a Sarajevo imalo svoju krvavu bajku iz hiljadu i jedne noći opsade.

Poslednji put smo se sreli na unplugged koncertu koji je odsvirao u klubu „Paradizo“ u Novom Sadu 1994. On sa akustičnom gitarom, a Magi s malenom klavijaturom, njih dvoje sami na pozornici, pred publikom koja ćuti. Kao da više nije ni očekivao odgovor. Vračare, kreštalice, profiteri, mulj, krv, nafta, zločin, sve se obrušavalo na pokušaj da se bude poseban, da se bude slobodan, da se bude samo svoj... Dugo smo pričali posle nastupa, bio je isti kao i uvek. Zaštićen svojim uverenjem da, verujući glasu iz sebe, sigurno neće pogrešiti.

Suba je otišao u Brazil i postigao svetsku slavu, a onda je poginuo spasavajući iz požara magnetofonske trake svoje muzike. Magi je umrla u Centru za smeštaj beskućnika. Milana je odneo sav njegov bol. Ružici su ubili muža. Bale je negde u Italiji. I ostali su odlazili i vraćali se i odlazili...

Pre nekoliko godina sam išao na roditeljski sastanak u OŠ „Đorđe Natošević“ u Novom Sadu. U holu je grupa đaka prvaka vežbala plesnu tačku za školsku priredbu. Sa CD plejera je školom odzvanjao Milanov glas „...Ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu decu...“.
 
Autorski tekst Nenada Čanka objavljen u listu „Blic“ 09.11.2014.


Nevena Subotić | Četvrtak, 11. 02. 2021. | Komentara: 0
Pušenje ili svinje odlučite sami Činjenica da je cena svinjetine niža od  pakle najjeftinijih cigara privukla je pažnju nekoliko medija, proizvođači to i sami znaju, javnost nije mnogo obratila pažnju na tu činjenicu, a država... Država se po ovom pitanju, za sada, ne oglašava. Od Srbije koja je još od davnina poznata po svinjarstvu na dobrom smo putu da ovu granu proizvodnje potpuno izgubimo.
mr Maja Sedlarević | Subota, 29. 02. 2020. | Komentara: 0
Građani da se pitaju i odlučuju!
Živimo u vremenima pomerenih/promenjenih vrednosti, u kojima pravila ponašanja, značaj institucija i kolektivna solidarnost gube na značaju ili ih gotovo i nema. Stoga, važno je znati i zapamtiti kako bi šta trebalo (i moralo) da funkcioniše da bi ovo društvo funkcionisalo i bilo u korist građanki i građana.
Nevena Subotić | Sreda, 26. 02. 2020. | Komentara: 0
Harvey Weinstein otpremljen u zatvor, neka se spremi Jutka Ozbiljniji pristup ovom slučaju od strane sudova, političara, medija, javnosti, sa druge strane pokazao bi da će svaka žena koja se odupre nasilju, prijavi nasilnika, ili trpi ovakvu vrstu nasilja imati maksimalnu podršku i zaštitu zakonom propisanih organa i ustanova, kao i podršku okoline i javnosti. 

facebook