Fašizam upuzava u naše živote

 
 
nenad-canak-predsednik CirilicaNenad-Čanak-predsedniknenad-canak-predsednik Madjarskinenad-canak-predsednik Rusinskinenad-canak-predsednik Sandžak-glasanenad-canak-predsednik Slovackinenad-canak-predsednik Vojvodina-glasa
Akcije/Kampanje | Ponedeljak, 07. 10. 2013. | Komentara: 0

Fašizam upuzava u naše živote


NOVI SAD – Liga socijaldemokrata Vojvodine obeležila je danas šestu godišnjicu od održavanja velikog antifašističkog skupa iz 2007. godine, kada se više hiljada građana okupilo i sprečilo skup neonacista koji su planirali da tog dana u Novom Sadu proslave rođendana šefa SS-a i arhitekte holokausta, Hajnriha Himlera. Okupljenim građanima danas se obratio lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak čiji govor prenosimo u celosti:

LSV

Zloslutni nagoveštaji

- Kada se govori o fašizmu, uvek se ljudi vrate na Drugi svetski rat i njegove strahote, na najveću katastrofu 20. veka. Međutim, svi smo mi došli u situaciju da baš zbog tih strašnih stvari kroz koje su naši preci prošli, ponekad ne vidimo šta se događa oko nas i ne vidimo zloslutne negoveštaje mogućnosti da se sve to ponovi. Upravo zbog toga, razmišljajući o tome šta da vam kažem danas, morao sam da zapišem par stvari, da ne bi smo zaboravili o čemu se tu zaista radi. I ko su oni koji su otkrili jednu jednostavnu stvar -  a to je da je dovoljno da ih je više da bi mogli da zlostavljaju ljude oko sebe, da im uskraćuju elementarna  ljudska prava: elementarno pravo na sigurnost, na stabilnost, na mir. Da im uskraćuju pravo da slobodno idu svojim ulicama i da slobodno žive svoje živote u svojim gradovima.  
Mi smo došli u situaciju da se fašizam, kao i uvek, ušunja u naše živote nekim likovima koji nam liče na ljude. Koji nam liče na neke kao komšije, na neke mladiće koji su, eto, kao malo ekstremniji ali u stvari sve su to naše komšije, sve su to neki obični ljudi. A treba starije slušati da vam kažu kako je to izgledalo prošli put, kako je to izgledalo kad su se jednoga jutra zderale maske a obukle uniforme. I kako je onda, baš na ovom mestu gde sada stojimo, hiljade naših sugrađana platilo glavom, životom i budućnošću upravo  tu zabludu.
Neko će reći, naš narod nikada nije bio sklon totalitarizmu, nikada nije bio sklon fašizmu. Ali je to nešto o čemu treba pitati preživele iz Aušvica. A ima sam priliku pre nekoliko dana da slušam gospodina Ivana Ivanjija, koji je po hiljaditi put ponovio jednu te istu stvar - nikada nemojte pomešati SS-ovce i Nemce, jer u Aušvicu su prvi završili Nemci. Prvi su završili homoseksualci, pa onda Jevreji, Sloveni ... Isto tako, upravo zato što je otet nacionalni identitet Nemcima u Drugom svetsakom ratu, a nekim drugim narodima u tragičnim događajima devedesetih, čitave etničke grupe, čitave nacije se osuđuju za ovo ili ono.  Ali to su činili vrlo konkretni ljudi i vrlo konkretne grupacije, koje rade i dan danas to isto.

Država je najjača ili nije država


Evo upravo ovde među nama, moram da vas pitam ko to ima pravo  da u ime ne znam kakvog nacionalnog osećaja, skandira jednu od najmonstruoznijih parola koja se može smisliti - „Nož, žica Srebrenica“? Ko može određivati ko sme da dođe u naš grad kao naš gost, a onda da mu automobil bude zbog registraskih tablica razbijen sekirama? Ko može određivati ko sme da izađe na ulicu i da se okupi, a to je ustavno pravo ove zemlje. Ustavno je pravo da se mi sada okupimo. Međutim, upravo jedno takvo ustavno pravo je pregaženo pre nekoliko dana u Beogradu, gde ljudi nisu smeli da se okupe. Nisu smeli zato što je zaprećeno da će doći do nasilja. Država jeste monopol nad silom. Država je najjača ili nije država. Ako država ne može da svoju snagu pokaže na ulicama svojih gradova, svojih sela, onda ta država mora da se zapita da li uopšte postoji.

Potrebno nam je da živimo u miru

Nama građanima ove zemlje je potrebno da živimo u miru, u stabilnosti, u razumevanju za različitosti. To su elementarne tekovine kojima nas svaki put iznova uče ove strašne ploče sa imenima nevinih žrtava. Međutim, među nama žive oni koji određuju ko sme ili ne sme da drži koncert u Beogadu, pa još i najave da ljudi sklone kola jer će sve porazbijati ako dođe, bože moj, neki „izdajnički“ pevač. To su oni koji pale zastavu Vojvodine, koju je Skupština Vojvodine, najviše predstavničko telo dva miliona i 150 hiljada ljudi izabralo za službenu zastavu, za službeni znak AP Vojvodine, i još se hvale time. To su oni koji veličaju ratne zločince, to su oni koji bi sutra ponovili sve zločine, samo kada bi im se pružila šansa.
Postoji jedna stvar koju ću morati ponovo da podvučem, a to je da je 2007. godine na današnji dan hiljade Novosađana i ne samo Novosađana, izašlo na ulice da spreči obeležavanje Himlerovog rođendana, što je pokušalo da se podvuče pod nekakvu manifestaciju zaštite Srbije. Kada to nismo dozvolili, zasuli su nas kamenicama. Do dana današnjeg to suđenje nije održano. Do dana današnjeg, iako je ta organizacija koja je to organizovala navodno zabranjena, niko još za to nije odgovarao. Do dana današnjeg zabranjena  organizacija Obraz, bez ikakvih prepreka funkcioniše i pojavljuje se na svakom skupu gde je potrebno propagirati mržnju, nasilje, gde je potrebno propagirati najveća zla kojih se stidi svako ko iole misli dobro ne samo ovoj zemlji, nego svemu što je ljudsko i humano.

Pre 25 godina i jedan dan


Upravo zbog  toga smo se okupili danas da se podsetimo šta se to zaista događalo. Da upozorimo da pred  našim školama, pred našim obdaništima svakoga dana gledamo revolveraške obračune. Ne prođe dan, ne  prođe noć, da neko ne ostane mrtav na ulicama Novog Sada i Vojvodine. Imam pitanje za vas - kako je do toga došlo? Kako je došlo do toga da čovek više ne može da se normalno i slobodno kreće  ulicama Novog Sada, koji je pre samo 25 godina i jedan dan bio najmirniji grad u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji? Šta je bilo pre 25 godina i jedan dan? Bila je „ jogurt revolucija“. Tada je oboreno legitimno rukovodstvo AP Vojvodine, tada je slomljena autonomija Vojvodine, tada je načeta Jugoslavija, tada su počeli da se kopaju grobovi nedužnima i masovne grobnice svima koji se ne dopadaju vladajućim elitama.

Svi imaju oružje osim nedužnih

Pre 25 godina i jedan dan je još uvek bilo šanse, pogledajte danas. Pogledajte situaciju u kojoj svi imaju oružje osim nedužnih. Samo kriminalci su bezbedni, samo oni koji se zaviju u navijačke šalove, ili ustvrde da iza njih stoje neupitne organizacije kao što je crkva ili ne znam ni ja ko, oni mogu da rade šta hoće, a mi ne možemo čak ni da normalno živimo. Došli smo u poziciju da treba da strepimo za svoju decu, da treba da strepimo za svoje živote samo zato što smo se našli na ulici koja je postala igralište za bitange sa pištoljima, za dripce sa službenim legitimacijama koje su im deljene u Miloševićevo vreme. Mi treba da se izvinjavamo što hoćemo da u našem Novom Sadu, našoj Vojvodini živimo normalno. Normalno znači da idemo nenaoružani, da idemo sigurno ulicama, da ne moramo da zaziremo od svakoga ko obrije glavu i obuče nekakvu budalastu majicu sa nekakvim grbovima koji bi, da je bilo pravde, bili zabranjeni zbog saradnje sa okupatorom u Drugom svetskom ratu. To je ono o čemu mi moramo svi da vodimo računa. To je ono što nas sve zajedno okuplja da se razumemo da fašizam nije nešto što može da se desi, nego je nešto što nam upuzava u život svakoga dana. Upuzava u naša obdaništa, u naše škole, upuzava među sve nas idući za tim da nas napravi robljem, da nas napravi podanicima koji ne mogu i ne smeju da se brane. Da se bojimo fudbalskih utakmica, da se bojimo sportskih događaja, da zaziremo kada vidimo grupu tinejdžera na ulici. Da dođemo u poziciju da Novi Sad izađe na glas kao grad u kome šef mafije ima 15 godina, gde su mamloletnici ti koji vrše najgora krivična dela, gde više niko nije bezbedan, gde krv teče ulicama. Šta još treba da se desi? Čije dete još treba da pogine? Šta još treba da se desi?

Potrebna vojvođanska policija

Čekali smo četiri godine da se republička vlast smilostivi da dobijemo načelnika policije. Evo, dobili smo pre neki dan Stevu Krstića. Dobar čovek, znam ga. Hapsio me. Po tome najbolje znaš da li je dobar čovek, kako se odnosio prema tebi kad si bio s druge strane. Dobili smo načelnika policije, ali s čime će on da napravi red u ovom gradu kada nemamo policajce, kada oni nemaju opremu, kada oni nemaju dovoljno ni visoke plate, ni stanove, ni opremu, s čime će oni da rade? Kada moraju dopunski da rade kao izbacivači po klubovima. A to je naša istina. Zato nam je potrebna vojvođanska policija kakvu smo imali do pre 25 godina i jedan dan. Zato nam je potrebna vojvođanska služba koja će voditi računa o bezbednosti svih nas, kakvu smo imali pre 25 godina i jedan dan. To je ono što nam treba. Treba nam normalan, miran život, kakav smo imali pre 25 godina i jedan dan.

Koliko još da se strpimo?

Od svega ovoga što danas imamo, imamo slobodu govora. Da li je imamo? Da li imamo slobodu govora u uslovima gde više naš glas ne može da se čuje jer je jedino šta se čuje su glasovi tajkuna s jedne strane i podivljalih delova policijskih službi s druge strane. Glas običnih ljudi više niko ne čuje. Glas onih koji hoće samo da žive normalno niko ne čuje, da žive od svog rada - niko ne čuje. Maločas sam sreo jednu školsku drugaricu koja je doktorirala, govori pet jezika i nema gde da radi. Zašto nema gde da radi? Šta se dogodilo sa svim radnim mestima koja smo imali? Šta se dogodilo sa svim tim? Dogodilo se to da smo svi mi postali tržište koje će se nekom prodati, da je naša imovina sticana generacijama postala tek samo još jedan žeton u velikim igrama imućnih, a svi mi smo tu da ne smemo ni da pomislimo da se bunimo. Jer, ako kažemo šta je bilo s našim novcem, šta je bilo s našoj policijom, šta je bilo, u krajnjoj liniji, s helikopterima koje je ta policija imala - sve je pokupljeno i odneto.
Ne reče li Ilić magistar Velimir, velikan srpske političke misli novijeg vremena pre par dana, na godišnjicu 5. oktobra: Sačekajte, još malo se strpite, pa samo je 13 godina prošlo od 5. oktobra. Pa koliko treba da se strpljujemo? Koliko treba da je naše strpljenje, jer koliko ja vidim, još li se malo strpimo, svi ćemo pomreti. I to ćemo pomreti od najjednostavnijih bolesti, jer nećemo moći da se lečimo zato što ćemo pomreti od bolesti koje su pobeđene još polovinom pretprošlog veka. Umiraćemo kao moj deda od tuberkuloze, jer više nema fluorografisanja, a svi se sećamo kad ga je bilo. I sve to naizgled, korak po korak nas vodi u ćutnju, u tišinu da nestanemo bez glasa.
To se neće dogoditi dok je Lige socijaldemokrata Vojvodine i dok je vas. Neće se dogoditi dok budemo govorili o tome da u Novom Sadu niko neće nikom zabranjivati da se okuplja ako to radi na zakonit i ustavan način, ali da neko vređa sva ova imena na ovim pločama, sve one koji su iz novosadske Sinagoge odvedeni u Dahau i Aušvic da se nikada ne vrati, taj na ulicu neće izaći, bez da se suoči sa nama. Jel tako?

Iz publike: Tako je!

To je važno da znamo. Važno je da znamo da nema ko ako se mi ne suprotstavimo. I u krajnjoj lini, ako treba da se branimo, mi ćemo se braniti. Jel treba da skupimo pare da unajmimo ko će da nas brani? Skupićemo pare i unajmićemo ko će da nas brani. Ali, čekaj! Pa mi smo to već uradili! Mi smo porezima platili policiju. Znači mi smo već unajmili ko to treba da radi, a on to ne radi. Jel tako?

Iz publike: Tako je!


E to je u stvari problem. Nije problem u tome da mi nešto nismo uradili. Mi nismo samo jedno uradili - nismo se zaštitili od lopova, varalica i lažova koji su nas doveli u ovu situaciju. Došli smo u poziciju da se obećava hiljadu puta, da se obećava kao što se obećava da će se napraviti zakon o finansiranju AP Vojvodine. Nas treba neko da finansira? Pa nama treba samo da niko ne uzima. Ne treba ništa da nas finansira. Ali dobro.  Sad najedanput će to raditi oni koji su od pre 15 minuta opozicija. Dok su bili 12 godina vlast nisu se setili da to urade.
Upravo su to paradoksi u kojima živimo.
I jedno je sigurno, neću i ne želim da ovo sveto mesto, da ovaj Dunav, ovu grobnicu naših sugrađana vređam govoreći o onima koji će koliko sutra biti zaboravljena stranica tužne istorije ovih krajeva. Nego hoću da kažem nešto drugo - ima nas, biće nas, ima Vojvodine, biće Vojvodine. Predati se nećemo nikada.
Hvala lepo.

(BILSV, 07. 10. 2013)



Akcije/Kampanje | Subota, 13. 09. 2008. | Komentara: 0

Nećemo dozvoliti dalju pljačku Vojvodine

PANČEVO - Zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Bojan Kostreš izjavio je danas prilikom desetominutne blokade jednog od ulaza u Rafineriju nafte Pančevo, da će već utorak poslanici i poslanice LSV u Skupštini Vojvodine tražiti da se pokrajinska administracija izjasni o prodaji Naftne industrije Srbije, i da Skupština Vojvodine zahteva izdvajanje Naftagasa iz gasnog sporazuma.
Akcije/Kampanje | Nedelja, 07. 09. 2008. | Komentara: 0

Vlada ne sme prodati NIS za manje od 2,2 milijarde evra!

SRBOBRAN - Procena tržišne vrednosti Naftene industrije Srbije pokazala je da ta kompanija vredi 2,2 milijarde evra, zbog čega pregovarački tim Srbije ne sme da pristane na privatizaciju NIS-a po ponuđenoj ceni od 400 miliona evra jer bi to bilo suludo, istakao je zamenik predsednika LSV Bojan Kostreš.



ARHIVA VESTI (izaberite datum):


facebook