Vojvodina je žrtva beogradskog centralizma

 
 
Izbori u LSV
Govori | Sreda, 20. 03. 2019. | Komentara: 0

Vojvodina je žrtva beogradskog centralizma

BEOGRAD – Pitanje autonomije Vojvodine je suštinski pitanje demokratije u Srbiji. Nezavisna država Vojvodina ne može da postoji. Vojvodina može postojati kao politička zajednica samo u složenoj Republici Srbiji, izjavio je danas predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak. On je na sednici Skupštine Srbije, u uvodnom govoru o predlozima poslanika LSV – Rezoluciji o Vojvodini i Zakonu o finansiranju Vojvodine, rekao da će Vojvodina prestati da postoji ukoliko se bude išlo za time da se autonomija Vojvodine dokine, ukine, zabrani, obesmisli... Prema njegovim rečima, Vojvodina neće prestati da postoji tako što će „izmutirati u nešto što ona nije, nego tako što će ogroman broj stanovnika Vojvodine iz nje otići.

LSV

Kada je u pitanju Rezolucija o Vojvodini, Čanak je istakao da je to pitanje opredeljivanja Skupštine oko toga da li ona želi ili ne želi da se Srbija uredi u budućem periodu kao moderna, složena država, gde niko ne poriče niti mu pada na pamet da poriče neodvojivost Vojvodine iz Srbije. On je naglasio da predloženi Zakon o finansiranju Vojvodine nije spisak želja LSV, jer bi onda u njemu pisalo da sve pripada građanima Vojvodine.

- Ovo je jedan izbalansirani, dugi niz godina od strane raznih ljudi pisan, dopisivan i promišljan predlog, umeren, razborit, a koji apsolutno daje šansu da Srbija izađe iz nepravnog i protivustavnog položaja u kome se ovog trenutka nalazi u odnosu na AP Vojvodinu, i da kao uređena država počne da razvija, po najvišim evropskim standardima. Srednji nivo vlasti bi omogućio da i Kragujevac i Niš i Novi Pazar počnu da funkcionišu kako treba. Da bi se to desilo, potrebno je od nečeg početi. Taj početak može biti, ako budete na to spremni, onog trenutka kada se uskladi sa Ustavom stanje u ovoj zemlji i ovaj Zakon bude izglasan – naglasio je Čanak na kraju svog jednosatnog izlaganja.

Transkript govora Nenada Čanka možete pročitati u nastavku.



Dame i gospodo,
Drugarice i drugovi,

U ovom parlamentu se poslednji put govorilo o pitanju AP Vojvodine 2002. godine, kada je glasano o omnibus zakonu kojim je oko 200 odredbi iz 24 oblasti vraćeno AP Vojvodini, pošto su bili protivustavno uzurpirani od strane centralističkih vlasti režima Slobodana Miloševića. Od tada je dolazilo do nekoliko promena i ta centralizacija, umesto da napušta praksu političku u Srbiji, ona je nastavila da opstojava i to je dovelo do niza problema, ne samo u Vojvodini, nego i širom Srbije, tako da smo imali možda i najupečatljiviji primer da Novi Sad i Niš, dva najveća grada u Srbiji osim Beograda, nisu u jednom periodu po četiri godine imali načelnika policije jer nije moglo da dođe do političkog dogovora u tadašnjoj vladajućoj većini oko jednog takvog jednostavnog pitanja. 

Sve u svemu, s obzirom na to da je pitanje Vojvodine demokratsko pitanje, a pitanje poštovanja identiteta Vojvodine i pitanje donošenja Zakona o finansiranju AP Vojvodine su pitanja od prvoklasnog političkog značaja za Republiku Srbiju, ja ću one koji nemaju strpljenja da saslušaju ono što imam da kažem, sada zamoliti jednim istorijskim pregledom kako smo došli u situaciju koji počinje pre dva veka.

Ideja starija od dva veka

Dakle, ideja Vojvodine i njene autonomije starija je od dva veka. Ona je imala različite ideološke predznake, realizovala se u različitim državnim okvirima, ali je borba za njenu samobitnost nadvladavala sve njih. Kada su se ratne aktivnosti umirile u ovom delu Evrope, sredinom 18. veka i stanje se stabilizovalo, srpsko stanovništvo u južnim delovima Austrijske carevine (Habzburške monarhije) je počelo da zahteva proširenje svojih privilegija i prava. Najznačajniji politički skup pre 1848. na kome oni traže i svoju zasebnu teritorijalnu jedinicu bio je Temišvarski sabor 1790. godine. Time su u političkom smislu postavljeni temelji autonomnih zahteva i težnji za formiranjem srpskog vojvodstva. Pojam Vojvodine u teritorijalnom smislu kroz istoriju će se, kao i u slučaju ostalih istorijskih teritorijalnih subjekata, menjati i varirati. Ipak, pod vojvođanskim prostorom od 18. do 20. veka u različitim državnim i istorijskim kontekstima spadali su: Banat, Bačka, Baranja i veći deo Srema.

Politički modernije i konzistentnije formulisanje ideje Vojvodine odigralo se na Majskoj skupštini, održanoj od 13. do 15. maja 1848. u Sremskim Karlovcima. Pobunjeni Srbi u velikoj evropskoj revoluciji 1848–1849. traže Srpsku Vojvodinu sa teritorijama: Srema, Banata sa Kikindskim distriktom, Bačke sa Šajkaškim distriktom, Baranje i Vojne granice. Bio je to konceptualno prvi put precizno zaokružen program teritorijalne autonomije kao nacionalno omeđenog srpskog prostora. Revolucionari 1848. su tražili svoju jasno determinisanu teritorijalnu jedinicu i definisali granice i ime unutar Habzburške monarhije. Odluke inspirisane revolucionarnim idejama nacionalnih i liberalnih pokreta u Evropi tokom 1848. bile su temeljene i na pravima i privilegijama koje je Srbima, kao etnokonfesionalnoj grupi, dodelio austrijski car Leopold I 1691. i 1695. što su oni smatrali pravnom i istorijskom osnovom svoje autonomije. Ovakvi srpski zahtevi dovodiće u pitanje teritorijalni integritet Monarhije, a posebno koncepciju mađarskog revolucionarnog i nacionalnog pokreta. Zbog toga su zahtevi Majske skupštine naišli na odlučne političke otpore kod vođa mađarske revolucije koji će ih ocenjivati nelegitimnim, buntovničkim, separatističkim (zapamtite ovo separatističkim) i suprotnim mađarskim istorijskim pravima i težnjama za uspostavom mađarske političke nacije. Vojvodina i ideja njene autonomije su u 19. veku mađarskom, koliko i u 20. veku srpskom nacionalizmu, predstavljale prepreku za konstituisanje homogene i unitarne nacionalne države.  

Narednih decenija, do početka Prvog svetskog rata, srpske autonomističke težnje biće svedene na crkveno-školske okvire i politički u velikoj meri marginalizovane. Ipak, od Majske skupštine 1848. istrajavala je svest o istorijskom imenu Vojvodine, potrebi njene samobitnosti, teritorijalnoj omeđenosti i specifičnim identitetskim karakteristikama. Sve to će biti osnov za stremljenja vojvođanskog liberalnog građanstva u jugoslovenskoj fazi odbrane prava na samoupravu, više ne kao srpsku, nego nadnacionalnu autonomiju Vojvodine.

Nove ideje afirmisane tokom Prvog svetskog rata, kao i njegov ishod suštinski su izmenile državno-pravni položaj i status Vojvodine. Bio je to presudan trenutak u konstituisanju zajedničke države južnih Slovena 1918. godine. Te su različite ideološke grupacije i politički subjekti iz Vojvodine participirali u ovim istorijskim procesima, najintenzivnije u poslednjoj ratnoj godini, kad se jasno postavilo i pitanje statusa vojvođanskog prostora. Među njima postoji konsenzus o neophodnosti državnopravnog raskida Vojvodine sa Ugarskom, ali se duboko razlikuju u pitanjima njenog budućeg statusa. Postavljalo se pitanje, hoće li se Vojvodina tretirati kao istorijska pokrajina sa vlastitim subjektivitetom, pa se kao takva politički realizovati i afirmisati u jugoslovenskom državnom okviru ili će prethodnim priključenjem Srbiji izgubiti istorijski identitet i utopiti se u jedinstvenu srpsku državu u nastajanju. Time su se izrazile dve tendencije u političkom životu Vojvodine po kojima će biti karakteristična i narednih decenija – šira, projugoslovenska ili uža, srpska i nacionalistička koncepcija o budućem statusu i ustavnom položaju Vojvodine. Jugoslovensku ideju i širi okvir rešenja njenog položaja zastupali su političari demokratske orijentacije i pojedini intelektualci, pre svih Vasa Stajić, Tihomir Ostojić, Petar Konjović itd. Njima suprotstavljena je bila koncepcija nacionalističke Radikalne stranke pod predvodništvom Jaše Tomića koji propagira bezuslovno utapanje Vojvodine u Kraljevinu Srbiju kao svoj primarni politički i nacionalni cilj. I radikali prihvataju jugoslovensko državno uređenje i ujedinjenje, ali tek nakon što se jasno zaokruži srpski etnički prostor, dakle, nakon realizacije ideje svesrpskog ujedinjenja. Navedena rasprava bila je jedna od ključnih na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. na kojoj su, uz prisustvo predstavnika slovenskih naroda, prevladale radikalske pristalice Jaše Tomića, zbog čega Skupština donosi Rezoluciju da Vojvodina direktno uđe u sastav Kraljevine Srbije, kao i da se učini sve da se realizuje i jedinstvena južnoslovenska država. Alternativna koncepcija je zastupala tezu o očuvanju političkog subjektiviteta Vojvodine, zbog čega bi se ona kao istorijska pokrajina priključila provizornoj „Državi Slovenaca, Hrvata i Srba“.

Vojvođanski radikali, koji su se u međuvremenu spojili sa srbijanskim radikalima Nikole Pašića u martu 1919. predstavljali su u ustavnim raspravama najekstremnije političko krilo centralističkih snaga. Žestoko su se protivili primeni bilo kakvih istorijskih ili „plemenskih“ kriterijuma u predlozima federativnog uređenja Kraljevine. Isticali su neretko da se Vojvodina bezuslovno priključila Srbiji, kao i da se odrekla sebičnog „autonomnog separatizma“ u cilju homogenizacije srpstva. Radikalski strah od federalističkih ustavnih koncepcija bio je motivisan, kako ideološkim, tako i demografskim razlozima. Naime, Srbi su u tom trenutku na teritoriji Vojvodine imali tek oko trećine stanovnika (33,7 odsto), pa bi svako konstituisanje Vojvodine kao jedinice unutar decentralizovane Jugoslavije ovu nacionalnu zajednicu vodilo u majorizaciju, kako su tada smatrali. U ustavnoj raspravi i nacrtima za najviši konstitucionalni akt nove južnoslovenske zajednice koji su predviđali izgradnju složene države na istorijskim osnovama, radikali su videli recidive neprijateljskih uticaja, prevaziđenog državno-pravnog okvira i nasleđe „austrijanštine“ i „nagodbenjaštva“. Čvrsto suprotstavljanje „istorizmu“ i težnja za nestankom svake naznake autonomnosti je, ipak, bila potvrda opstajanja ideje o Vojvodini kao samosvojnom istorijskom subjektu. Vojvodina, ipak, nije iščezla činom bezuslovnog priključenja Srbiji. Na tim će osnovama vojvođansko liberalno građanstvo zasnivati svoje političke težnje i zahtevati autonomna prava u narednim godinama. 

Poreska pljačka 

Centralizacija, koja se u Vojvodini uvek zaklanjala iza srpske patriotske retorike, donela je ubrzano siromašenje izazvano poreskim opterećenjima koja su bila najveća u Jugoslaviji. Tako je, prema podacima Ministarstva finansija iz 1925. koja je prva godina za koju postoje egzaktne računice, u Vojvodini naplaćeno 131.336.108 dinara poreza dok je u čitavom tzv. Srbijanskom bloku (Srbija, Crna Gora, Kosovo i Makedonija) koji je imao preko četiri puta više stanovnika od Vojvodine, naplaćeno gotovo upola manje – 60.212.689 dinara; u Hrvatskoj i Slavoniji 66.889.580, u Bosni i Hercegovini 30.066.204, Sloveniji 56.570.775 i u Dalmaciji 10.787.467. Činjenica da je svaki stanovnik Vojvodine platio deset puta veće neposredno poresko opterećenje od građanina Srbije dala je osnov istoričarima da to nazovu – poreskom pljačkom. Prema izračunavanjima istoričara, za dekadu 1919 - 1928. svaki građanin Vojvodine je godišnje u proseku plaćao 939 dinara poreza, dok je stanovnik tzv. Srbijanskog bloka plaćao samo 180 dinara, Slovenije, 507, Hrvatske i Slavonije 406, Dalmacije 230 i Bosne i Hercegovine 267 dinara. Čak i nakon ujednačavanja poreza i unifikacije države, nakon zavođenja Šestojanuarske diktature (1929) i podele zemlje na banovine, zadržane su velike razlike u poreskom opterećivanju različitih delova Kraljevine. Dunavska banovina, čiju je osnovu činila teritorija nekadašnje Vojvodine, bila je tri i po puta više opterećena porezima od etnički srpskih delova Kraljevine Jugoslavije. 

Navedene proporcije kada je reč o punjenju budžeta, potpuno bi se obrtale kada je reč o rashodnoj strani i državnim investicijama. Prema prvim raspoloživim zvaničnim podacima iz 1925. Ministarstvo građevine je u Vojvodinu investiralo 16 miliona, dok je u tzv. Srbijanski blok uložilo čak 220 miliona dinara. Procentualno, prema podacima samog Ministarstva građevina, u deceniji 1925 - 1934. u Srbiju je uloženo 63% a u Vojvodinu samo četiri posto budžeta tog Ministarstva. Slične proporcije su i u drugim ministarstvima koja su bila investiciono aktivna, pa je tako Ministarstvo saobraćaja u Srbiju (sa Makedonijom) uložilo 84% svog budžeta u periodu 1920–1935, a u Vojvodinu tek 2,5%. Ako je navedena proporcija i imala opravdanje u prvim posleratnim godinama zbog ratne devastacije Srbije, produžavanje tretiranja Vojvodine, ali i ostalih zauzetih krajeva, kao pokorenih teritorija, gubilo je opravdanje jer je trajanje tog statusa protegnuto na čitav međuratni period. Znači od 1918-1941. godine.

Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, pod represivnim merama diktature i izložena besprimernoj ekonomskoj eksploataciji, u Vojvodini se stvorio široki autonomistički front sa ciljem promene statusa i ustavnog položaja ove istorijske pokrajine. Većina političkih subjekata u Vojvodini su stav o neophodnosti državno-pravnog statusa ove oblasti definisali na Somborskoj konferenciji, održanoj poluilegalno u julu 1932. u stanu političara Jovana Laloševića. Domaćin skupa i prvak somborskih radikala, Lalošević, mračno je predstavio decenijski bilans Vojvodine u Jugoslaviji, rekavši da je u vreme ulaska u novu državu ona bila „bogata, sređena, krcato puna i napredna ... i privredno i kulturno i društveno“. Aktuelnu situaciju u Vojvodini opisao je kao „isceđeni limun“, jer je bila „upropašćena, razrivena, privredno dovedena do prosjačkog štapa“. Ključne uzroke siromašenja i devastacije Vojvodine on je identifikovao u poreskoj nejednakosti i opterećenosti Vojvodine, uništenju opštinskih samouprava, administrativnoj neuređenosti, korumpiranom i nekompetentnom činovništvu koje je „dovedeno sa strane“. Na ovom skupu doneta je poznata Somborska rezolucija koja je zahtevala da se „neodložno sprovede u život načelo: Vojvodina Vojvođanima, s istim onakvim pravima kakva će uživati i druge pokrajine i s istim onakvim upravnim sistemom kakav će biti uveden u druge pokrajine.“ Dalje je traženo da položaji u državnoj upravi na teritoriji Vojvodine budu popunjeni Vojvođanima, kao i da građani Vojvodine imaju svoje reprezentativne predstavnike u Vladi i u svim državnim institucijama u Beogradu. 

Somborska konferencija i na njoj doneta rezolucija, faktički su početak delovanja Vojvođanskog fronta, nadnacionalne i anticentralističke grupacije političkih stranaka koja je delovala sa ciljem preuređenja države i ostvarenja cilja – vojvođanske autonomije. Somborska rezolucija vratila je u političku nomenklaturu retoriku, istorijski pojam i ime Vojvodine u granicama Banata, Bačke, Baranje i dela Srema. Nakon Somborske, sledila je Novosadska konferencija (1932) na kojoj su raznorodni politički akteri tragali za državno-pravnim rešenjem vojvođanskog pitanja. Politička agenda Vojvođanskog fronta, kao politički pluralne asocijacije koja će demokratskim putem artikulisati vojvođansko pitanje kao ustavno, težila je federalizaciji Jugoslavije u kojoj bi Vojvodina bila federalna jedinica, ravnopravna sa drugima. Federalni status je, smatrali su, bio nužan kao vid „samoodbrane“ Vojvodine od zloupotreba i ekonomske eksploatacije. Prema interpretaciji Samostalne demokratske stranke, vojvođansko pitanje se pojavilo zbog ekonomskih problema: „To tamo Srbi vode. To nije separatizam. To je samoodbrana vojvođanska... u Vojvodini je ekonomski motiv glavni.“ Na taj način je liberalno, pretežno srpsko, građanstvo nametnulo vojvođansko pitanje kao ustavno, ali i demokratsko pitanje, odbacivši koncepcije nacionalističkih krugova koji su se protivili svakoj njenoj autonomnosti. 

Uprkos protivljenjima iz Beograda, Novosadska i Somborska rezolucija afirmisale su ideje vojvođanske autonomije i jačale njenu samosvet, kao i opozicione i demokratske pokrete u njoj. Platformu liberalnog Vojvođanskog fronta podržala je i ilegalna KPJ, koja je zagovarala federativno preuređenje države, s Vojvodinom kao zasebnom jedinicom. Navedeni stav eksplicitnije od drugih izrazio je Žarko Zrenjanin, prvi čovek Komunističke partije u Vojvodini koji je formulisao platformu federalne pozicije Vojvodine u Jugoslaviji. Navodeći specifičnosti Vojvodine u ekonomskoj i nacionalnoj sferi, on je pisao da se ova „samostalna istorijska jedinica sa svojom tradicijom, ne može bez posledica po njene narode uključiti ni u jednu pokrajinu“, zbog čega, smatrao je, „Vojvodina treba da bude ravnopravna jedinica u budućem državnom preuređenju sa ostalim pokrajinama“. I zbog toga ne treba da čudi uspeh Narodnooslobodilačkog pokreta u Vojvodini.

Nakon napada nacističke Nemačke na Jugoslaviju (1941), kapitulacije vojske i okupatorske podele države, Vojvodina je potpala pod tri represivna okupaciona režima. Srem je uključen u sastav kvislinške Nezavisne Države Hrvatske; Bačku i Baranju je anektirala Hortijeva Mađarska, dok je Banat bio pod specijalnom nemačkom upravom. Antifašistički pokret u Vojvodini se organizovao i solidno razvio već 1941. i u Bačkoj, u Banatu, a i u Sremu. Partizanski, antifašistički pokret pod vođstvom KPJ od početka otvara i pitanje Vojvodine u budućem federativnom uređenju koje će nastajati tokom rata i posle oslobođenja zemlje. U pitanju je jasno političko opredeljenje za autonomiju Vojvodine u procesima federalizacije jugoslovenske države. Uspesima vojvođanskih partizanskih jedinica na frontu, ali i konstituisanjem političkih i vojnih institucija vojvođanskog karaktera: Glavnog štaba za Vojvodinu, Glavnog Narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine, Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, obezbeđivala se osnova za drugačije rešenje statusa Vojvodine i nesumnjivo anticipirao njen ravnopravni status u novoj federaciji koja se kreirala. U tom smislu politička i vojna institucionalizacija Narodnooslobodilačkog pokreta Vojvodine i veoma razvijen antifašistički pokret, istorijski su odredili njen autonomni status i to kao jugoslovenske jedinice, jer su, u ratu formirane, pokrajinske institucije bile u neposrednoj vezi sa jugoslovenskim rukovodstvom i pod njegovim direktnim političkim i vojnim ingerencijama. Ipak, odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a (1943) konstituišu jugoslovensku federaciju na nacionalnim, a ne na istorijskim osnovama (sa izuzetkom Bosne i Hercegovine). Zbog toga Vojvodina na Drugom zasedanju AVNOJ-a nije pomenuta, verovatno i kao rezultat činjenice da je nakon pogibije Žarka Zrenjanina, novembra 1942. bila politički slabo reprezentovana i bez „svog“ uticajnog čoveka u partijskom vrhu. 

Skupština izaslanika naroda Vojvodine

Konstituisanje autonomije Vojvodine i njeno vezivanje za Srbiju okončano je, nakon konačnog oslobođenja Jugoslavije od fašizma, 30–31. jula 1945. na Skupštini izaslanika naroda Vojvodine (Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina, Jevreja). Ona je donela na osnovama istorijskih, nacionalnih i drugih specifičnosti odluku o konstituisanju Vojvodine u autonomnu pokrajinu. Istovremeno je na Skupštini odlučeno da se autonomna pokrajina prisajedini Srbiji kao federalnoj jedinici nove Jugoslavije. Važno je istaći da je iz redova svih nabrojanih naroda govorio po jedan predstavnik koji je podržao stav o autonomnoj Vojvodini koja pristupa Srbiji. Njihove izjave su bile zvanične i štampane uz Odluku Skupštine u Službenom listu Vojvodine, čime su dobile pravnu snagu, ali je i naglašeno da su narodi Vojvodine bili u temelju njene autonomije kao konstituensi. Takođe, u formalno-pravnom smislu je važno afirmisati prisajedinjenje iz 1945. godine. Naime, odlukama međunarodno priznate Privremene Narodne Skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije, koja je ovde zasedala tom prilikom, posebno je naglašeno da „između predratne i današnje Jugoslavije nema, u pogledu njenog unutrašnjeg uređenja, nikakvog kontinuiteta“. Međunarodno, nova Jugoslavija, pod vlašću komunista, je prihvatala kontinuitet sa Kraljevinom, ali u unutrašnjem poretku proklamovan je potpuni pravni (revolucionarni) diskontinuitet. Zbog toga je i formalno-pravno, ali i politički bilo nužno obnoviti vezu Vojvodine sa Srbijom 1945. godine. Odluke Skupštine izaslanika kao nacionalno i politički pluralne institucije verifikovao je AVNOJ na svom trećem zasedanju 10. avgusta 1945. istog dana kada prerasta u Privremenu Narodnu Skupštinu Demokratske Federativne Jugoslavije – najviše zakonodavno i predstavničko telo nove Jugoslavije, koje je imalo i puno međunarodno priznanje svih članica Antifašističke koalicije. Međutim, već 1. septembra 1945. Predsedništvo Narodne skupštine Srbije donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu AP Vojvodine. Rukovodstvo Srbije je preko navedenog akta pokušalo da ozakoni tumačenje prema kome je autonomiju Vojvodine formirala Srbija. Zakon je otvorio pitanje: ko je ustanovio autonomiju Vojvodine i da li se njime pravno obesmišljava odluka Skupštine izaslanika naroda Vojvodine i potvrda jugoslovenske skupštine od 10. avgusta 1945. godine. 

Posle rata u merama konfiskacije, kolonizacije, kao i prisilnim otkupom i nacionalizacijom, Vojvodina je u velikoj meri izmenila ne samo etničku, već i socijalnu strukturu, izgubivši dotadašnji i međuetnički balans i ekonomsku osnovu svoje autonomije – razvijenu srednju klasu. Kad se navedenim procesima u ekonomiji doda i selidba privrednih subjekata na zapad Jugoslavije zbog izgledne Staljinove agresije na Jugoslaviju (posle 1948.) za koju se verovalo da bi trebalo da ide preko vojvođanske ravnice, kao i još uvek rigidan centralistički sistem i formalni karakter autonomije – bilo je potpuno očekivano privredno zaostajanje Vojvodine krajem četrdesetih i u pedesetim godinama. Ipak, Vojvodina je najviše bila pogođena prinudnom akumulacijom kapitala u cilju industrijskog razvoja, na račun poljoprivredne proizvodnje. Prema izračunima ekonomista, preko dispariteta cena poljoprivrednih i industrijskih proizvoda u Jugoslaviji je iz poljoprivrede u industriju između 1952. i 1966. preliveno oko pet milijardi dolara. Uzimajući u obzir strukturu vojvođanske privrede, procena je da je iz Vojvodine na ovaj način oduzeto i upumpano u industrijalizaciju više od dve milijarde dolara. Poseban problem predstavljala je činjenica da je podizanje industrijskih postrojenja u tom periodu zaobilazilo Vojvodinu, ali je posebno poguban bio upravo obrnut proces – izmeštanja već postojećih industrijskih postrojenja iz Vojvodine. U periodu 1945–1951. iz Vojvodine je, bez naknade, oduzeto i izmešteno u druge krajeve Jugoslavije 59 industrijskih preduzeća, među kojima i električne centrale, livnice, hemijske fabrike, fabrike drvne industrije, štamparije, ciglane, kudeljare, šećerane, uljare, mlinovi itd. Uz sve to, nijedna od 66 fabrika koje je Jugoslavija dobila iz Nemačke, na ime ratne odštete, nije smeštena u Vojvodinu. Dodaju li se tome dramatični dispariteti cena između industrije i poljoprivrede, ne čudi stav ekonomista da je Vojvodina dala ogroman doprinos formiranju akumulacije u Jugoslaviji, gubeći ogromna sredstva za sopstveni razvoj. Do kraja šezdesetih, ekonomski razvoj Vojvodine je bio usporen i ona je zaostajala u odnosu na druge delove zemlje.

U okolnostima velikih ekonomskih nedaća u kojima se pokrajina našla pesedetih godina, već početkom šezdesetih se činilo da se stvaraju uslovi da se ona i politički degradira. Zbog permanentnih pokušaja rukovodstva Srbije da promeni i preinači istorijski smisao konstituisanja vojvođanske autonomije nakon 1945, rasprave u jugoslovenskom vrhu početkom šezdesetih godina 20. veka, stavile su u prvi plan vojvođansko pitanje koje je ponovo otvoreno. Cilj je bio pokušaj političkog vođstva Srbije da se pre donošenja novog ustava (1963) pitanje autonomije Vojvodine reši na drugačiji način, a u krajnjoj konsekvenci ona i konačno ukine. Zahtevi srbijanskog državno-partijskog rukovodstva su išli prevashodno za osporavanjem samih osnova autonomije, pokušajima da se ona izrazi isključivo kao pokrajina Srbije, koju je Republika svojom jednostranom voljom konstituisala i čiji status može menjati u svakom trenutku. Nerazumevanje i neprihvatanje ideje složene države, izrazilo se u srpskom partijskom vrhu i ovom prilikom, napadima na same temelje pokrajinske autonomije i ugrožavanje njenog identiteta i daljeg razvoja. U to vreme istraživačima je bila uočljiva težnja da se legalizuje stav kako se Srbija ne može konstituisati u nacionalnu državu zbog svog složenog karaktera, odnosno, postojanja pokrajine. Srbijanski državno-partijski vrh, koji je u tom periodu delovao pod snažnim uticajima jugoslovenskog potpredsednika Aleksandra Rankovića, relativizovao je istorijske koncepcije i kontinuitet autonomije Vojvodine, marginalizovao istorijski značaj njene višenacionalne strukture u procesu konstituisanja autonomije i opravdanost autonomije kao kategorije jugoslovenskog federalizma.  

Autonomija, Ustav, uspon

Međutim, u izmenjenim okolnostima u Jugoslaviji u drugoj polovini šezdesetih godina, zbog privremene prevlasti reformske orijentacije u društvu, nakon smene Aleksandra Rankovića, dubokim promenama bila je podvrgnuta i federacija od 1967. do 1971. godine. Od ukupno tri grupe, drugi sеt аmаndmаnа na Ustav jugoslovenska skupštinа је prоglаsilа 26. dеcеmbrа 1968. i оn је dominantno uređivao položaj autonomnih pokrajina. Оd trinаеst аmаndmаnа, vеćinа је išlа zа tim dа ојаčа subjektivitet rеpublikа i pokrajina. U 18. amandmanu stoji izričitо da jugoslovenska federacija „štiti Ustavom utvrđena prava i dužnosti autonomnih pokrajina“, što je Srbija doživela kao uplitanje u svoja suverena prava. Аmаndmаni iz 1968. su dаljе prеdviđаli dа sе tеritоriја аutоnоmnih pоkrајinа niје mоglа mеnjаti bеz sаglаsnоsti pоkrајinskih skupštinа. Prаvоsudni sistеm pоkrајinа izјеdnаčеn је sа оnim u rеpublikаmа, a Vojvodina je dobila i svoj Vrhovni sud. Trеćа grupа аmаndmаnа na Ustav prоglаšеnа je u Skupštini SFRЈ 30. јunа 1971. dоnеvši nајsuštinskiје prоmеnе u јugоslоvеnskоm fеdеrаlizmu, dodatno proširivši ingerencije pokrajina. Rеpublikе i pоkrајinе su imale pravo veta, kada bi procenile da su im ugroženi vitalni interesi. Takođe, Ustаv је mоgао biti prоmеnjеn оdlukоm Sаvеznе skupštinе, uz sаglаsnоst skupštinа svih rеpublikа i аutоnоmnih pоkrајinа, dаklе, kоnsеnzusоm.

Ustavne reforme i prekompozicija jugoslovenskog federalizma koja je išla u pravcu dalje decentralizacije, osnaživanja republičke državnosti i značajnog povećavanja nadležnosti pokrajina, nisu prošli bez snažnog otpora u Srbiji. Deo republičkog rukovodstva Srbije i uticajni delovi nacionalističke inteligencije, nezadovoljni predloženim rešenjima, organizovali su raspravu na Pravnom fakultetu 1971. na kojoj je oštro napadnuto pre svega dalje širenje pokrajinskih autonomija. Uprkos tome, usvojene ustavne promene išle su u smeru dalje demokratizacije društva i decentralizacije zemlje, a pre svega je izmenjen položaj pokrajina, koje su dobile znatno širu autonomiju. Završetak te ustavne reforme bio je označen donošenjem Ustаva iz 1974. godine. Položaj Vojvodine u jugoslovenskoj federaciji garantovao je zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, pravo na imovinu i raspolaganje vlastitim prihodima. Vojvođanska autonomija bila je garantovana saveznim ustavom i pravom veta koji je posedovala. Ovi preduslovi otvorili su period istorijski neuporedivog ekonomskog razvoja Vojvodine. Iste 1974. godine, kada je usvojen poslednji jugoslovenski Ustav i Vojvodina je dobijanje pune i suštinske autonomije krunisala donošenjem svog Ustava.

U to vreme se dešava, kao rezultat pune autonomije, najveći i najintenzivniji ekonomski uspon Vojvodine. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika, koji je najbolji merilac stvarnog života ljudi – u Vojvodini se već 1975. izjednačio sa Hrvatskom. Ispred je bila samo Slovenija. Hrvatska sa 17.500 dinara po glavi stanovnika, Slovenija i Vojvodina sa preko 16.000 su spadale, prema međunarodnim merilima, u razvijene delove sveta. Srbija je bila na nivou federacije, srednje razvijena, sa tendencijom pada, a svi ostali: Kosovo, BiH, Makedonija, Crna Gora su bili ispod 10.000 dinara po glavi i računale su se u nerazvijena područja. Vojvodina je do sredine 60-ih godina nerazvijeni deo Jugoslavije, 1968. dobija prva suštinska autonomna prava i već 1971. ona je srednjerazvijena u nivou federacije. Te 1971. se proširuju autonomije, pa se utvrđuju 1974. i već 1975. Vojvodina je najrazvijeniji deo prema ekonomski računicama, to se sve dešava dok i Jugoslavija i Evropa 70-ih i 80-ih stagniraju usled ekonomske recesije. 

Prema podacima, u tom periodu izgrađeno je i rekonstruisano preko 250 fabrika u Vojvodini, među kojima su: Naftagas, Azotara u Pančevu, „Jugoremedija“ u Zrenjaninu, „Hemofarm“ u Vršcu, „Banini“ u Kikindi, „Jaffa“ u Crvenki, „Carnex“ u Vrbasu, „Neoplanta“ u Novom Sadu, „Matroz“ u Sremskoj Mitrovici itd. 

Formirane su Panonska banka, Novosadska banka i Vojvođanska banka. Izgrađeni su između ostalih Somborsko pozorište i Srpsko Narodno Pozorište u Novom Sadu. Izgrađena je banja u Kanjiži, ali i mnoštvo bolnica i domova zdravlja između ostalih u: Sremskoj Kamenici, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Vršcu, Senti... i mnogim drugim gradovima. Građeni su mostovi preko Tise i Tamiša, ali i Save kod Sremske Mitrovice, a samo preko Dunava je u tom periodu podignuto 6 novih mostova i to kod: Bezdana, Bogojeva, Bačke Palanke, Beške, Novog Sada i Kovina.

Napadi na autonomiju

Međutim, ni tada neće prestati pritisak za smanjenjem ili ukidanjem autonomije pokrajina. Tako je grupa političkih čelnika Srbije samo dve godine posle donošenja Ustava, 1976. napisala „Plavu knjigu“, kojom se otvoreno napadao položaj i status autonomnih pokrajina. Čvrst stav jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita u zaštiti autonomije Vojvodine i Kosova sprečio je dalje pritiske. Ali nakon njegove smrti (1980), sredinom osamdesetih godina 20. veka, Memorandum SANU, kao uvod u krvavo razbijanje Jugoslavije, žestoko se obrušio i na vojvođansku autonomiju. Novo centralistički orijentisano rukovodstvo Srbije, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, krenulo je u leto 1988. u medijsku kampanju protiv pokrajinskih autonomija Vojvodine i Kosova, a u Vojvodini su počele i režirane demonstracije i ulično iskazivanje nezadovoljstva njenim statusom. Vrhunac nasilnih protesta koje je novi nacionalistički politički vrh Srbije organizovao u Novom Sadu, kao glavnom gradu Vojvodine, desio se 6. oktobra 1988. kada je pokrajinsko rukovodstvo, pod žestokim pritiskom uličnih okupljanja, podnelo ostavke. Prethodno ih je novi lider Srbije, Slobodan Milošević, optužio za separatizam. 

Medijska kampanja protiv smenjenog rukovodstva nastavljena je i u mesecima koji su sledili i bila je usmerena na pripremu javnosti za konačno ukidanje autonomnih prava Vojvodine. „Radikalne kadrovske promene“, kako su se nazivale, kao i raskid sa „autonomaškom politikom“, dovele su na ključne pozicije u Vojvodini najkonzervativnije zagovornike centralističke politike. Novi pokrajinski kadrovi, kao i do tada kosmopolitski vojvođanski mediji, preko noći su postali najgorljiviji promoteri nacionalističke politike i svakodnevnog govora mržnje. Na ulici proizvedenu realnost, trebalo je usaditi u najšire slojeve stanovništva. Nakon oktobarske nasilne smene pokrajinskog rukovodstva, ustavne promene i faktičko ukidanje autonomije Vojvodine, bilo je samo formalnost. Konačni čin se odigrao u martu 1989. kada su usvojeni amandmani na Ustav Srbije, kojima je autonomija dveju pokrajina svedena na minimum, suštinski je prestala da postoji.

Ubrzo nakon smene pokrajinskog rukovodstva i ustavnih promena, usledila je jedna od najtemeljnijih čistki u istoriji Vojvodine. Ne postoje egzaktni podaci, ali se procenjuje da je tokom i nakon tzv. antibirokratske revolucije u pokrajini smenjeno oko 40.000 političkih funkcionera, visokih državnih činovnika, šefova policije, sudija, direktora zdravstvenih, kulturnih, prosvetnih, naučnih i informativnih centara. U privredi je smenjeno oko 80 odsto rukovodećeg kadra; samo u dotadašnjoj vojvođanskoj prestonici, Novom Sadu, su smenjeni čelni ljudi svih pet banaka, kao i direktori pošte, železnice, Naftagasa... Nijedan urednik informativnih kuća nije ostao na svojoj poziciji, menjane su čitave redakcije i to na svim, do tada, službenim jezicima u pokrajini. Ukinuti su vojvođanski investicioni i penzioni fondovi, a sredstva su prebačena u republički centar.

U ekonomskom smislu, bilans Vojvodine u jugoslovenskoj državi je bio negativan. Ona je postala sastavni deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. kao najrazvijenija južnoslovenska oblast. Po stepenu razvijenosti Vojvodina je bila izjednačena sa Slovenijom, iznad Hrvatske i daleko razvijenija od svih ostalih. Pred raspad Jugoslavije 1986. razmer razvijenosti Vojvodine i Slovenije je bio 1:1,4. Slovenija je posle sedam decenija jugoslovenskog razvoja pretekla Vojvodinu po veličini društvenog proizvoda za 40 odsto. Ali, ove računice deluju odlično kada se uporede sa bilansima Vojvodine u centralističkoj Srbiji, nakon raspada Jugoslavije (1991). Dakle, ako se uzme 2000. kao poredbena godina, tada svaka komparacija Slovenije i Vojvodine mora biti po pokrajinu okarakterisano kao potpuna istorijska katastrofa, jer je odnos 8 : 1. Samo decenija (1990‒2000) provedena u unitarnoj i centralističkoj Srbiji, kao rezultat tzv. antibirokratske revolucije (1988), podigla je razliku u razvijenosti između Slovenije i Vojvodine čak osam puta, na štetu pokrajine.

Naposletku, nakon raspada Jugoslavije i početka ratova (1991), pristupilo se i etničkom inženjeringu u Vojvodini, odnosno izmeni nacionalne strukture stanovništva. Etničko čišćenje Vojvodine najviše je bilo izraženo u Sremu, a umesto dela njenih dotadašnjih stanovnika, uglavnom, nesrpske nacionalnosti koji su se iseljavali, često podstaknuti nasiljem, batinanjem i pretnjama, naseljavano je srpsko stanovništvo izbeglo iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine. Stroga centralizacija tokom devedesetih godina 20. veka, dovela je do brze i temeljne pauperizacije Vojvodine, koja je od jednog od razvijenijih političko-teritorijalnih subjekata srednjerazvijene socijalisitčke Jugoslavije, postala nerazvijeni region Srbije.

Nakon demokratskih promena u Srbiji i pada autoritarnog režima (2000), položaj Vojvodine je u izvesnoj meri popravljen. Prema Statutu iz 2009. dobila je pravo na svoje simbole (grb i zastava) i uvećana su joj dotadašnja ovlašćenja. Ipak, sve je to veoma daleko od zakonodavne, izvršne i sudske vlasti i prava na raspolaganje svojom imovinom i ubiranje prihoda na svojoj teritoriji, koje je imala u drugoj Jugoslaviji. Ali i takav minimalan iskorak Srbija je osporila i odlukom Ustavnog suda (2012), kada su ključne odredbe Statuta Vojvodine stavljene su van snage. Možda najbolje, nominalni autonomni status Vojvodine, kao viševekovne istorijske pokrajine, koja je svoju autonomiju izvorno konstituisala, izraženom voljom njenih naroda 1945, prezentuje član 182. Ustava Srbije iz 2006, u kome stoji da je AP Vojvodina nastala 2006. i to tim Ustavom i da se njime, prema važećoj proceduri, može i ukinuti.

Simboli AP Vojvodine

AP Vojvodina je 2002. dobila svoj grb i 2004. zastavu. A prema novom Statutu AP Vojvodine iz 2014. za koji LSV jedina nije glasala uvodi se termin – tradicionalni simboli. Reč je o prevari i pokušaju da se Autonomnoj Pokrajini Vojvodini nametnu dupli simboli. Najpre je neophodno istaći da je sam izraz „tradicionalni simboli“ nepoznat u svetskoj teoriji, ali i praksi. Podrazumeva se da simboli nekog entiteta (države, grada, regije) uključuju i istorijska obeležja, kao što i sadašnji simboli AP Vojvodine imaju u sebi istorijska svojstva. Posebno je sporna i neodrživa dihotomija, paralelizam simbola, koje drugi nemaju. Nije slučajno da se to dešava samo u Vojvodini. Namera je da se tzv. tradicionalnim simbolima potisnu ili relativizuju njena postojeća i legalna obeležja.

Sporno je zbog toga i sve ostalo. Zašto se kao tzv. tradicionalni simboli nameću baš oni simboli koji nisu bili institucionalno prihvaćeni, jer predloženo rešenje je samo jedan od nekoliko ad hoc simbola koji su korišćeni tokom revolucionarnog srpskog pokreta 1848–1849. a koji nikada ni od koga nisu ni formalno usvojeni niti prihvaćeni. Razlog zbog kojeg se insistira upravo na ovakvom tzv. tradicionalnom grbu, a ne na nekom drugom prisutnom tokom 1848–1849. jeste činjenica da on nije ništa drugo do grb Kneževine Srbije, korišćen između 1839. i 1882. Jedina razlika je u tome što se u opisu grba navode „vojvodska porfira“ i „vojvodska kruna“, a u opisu grba Kneževine Srbije „kneževska porfira“ i „kneževska kruna“. Dakle, simboli Kneževine Srbije iz 19. veka postali su simboli današnje Vojvodine, dok se oni istovremeno ne koriste kao „tradicionalni simboli“ Republike Srbije, sa kojom imaju nesporni istorijski kontinuitet. Nema sumnje da se iza ovog krije namera da se navedenim istorijskim falsifikatom poništi svaka autentičnost i samosvojnost Vojvodine kao i njen istorijski identitet.

Sa druge strane, legitimno je postaviti pitanje zašto kao tradicionalni simboli nisu izabrani zastava i grb Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata koje je, kao krunovina Austijske carevine, postojalo 11 godina (od 1849. do 1860). Ti simboli su za razliku od ovih revolucionarnih bili legalni, usvojeni i čitavu deceniju su bili u upotrebi. Ali, ti stvarni simboli Vojvodstva su odražavali državu u kojoj su nastali, pa se predlagačima ovih tzv. tradicionalnih simbola bili nesimpatični, te su ih prećutali. Rečju, kreatori ove farsične predstave su se ponašali kao svaki kupac u supermarketu – odabarli su ono što njihovom „izmišljanju tradicije“ najviše odgovara. A to je falsifikovanje i izrugivanje prošlosti.

Ipak, suštinu nametanja tzv. tradicionalnih simbola, sa namerom da se njima potisnu i relativizuju njena sadašnja obeležja, čini ideja o promeni koncepcije Vojvodine. Tzv. tradicionalna zastava i grb odražavaju devetnaestovekovni koncept Srpske Vojvodine kao etnički i kulturno definisanog srpskog prostora, autonomne jedinice u okviru Habzburške monarhije. Reč je o ideji koja se, istorijski posmatrano, iscrpela i nestala iz jednostavnog razloga jer je 1918. postigala svoj osnovni cilj – nacionalno ujedinjenje Srba. Sa druge strane, savremena AP Vojvodina rezultat je delovanja različitih političkih snaga okupljenih u Vojvođanskom frontu. Početkom tridesetih godina XX veka javlja se vojvođanski autonomistički pokret, uobličen u ideološki i politički heterogenu koaliciju – Vojvođanski front, sa ključnom parolom – „Vojvodina Vojvođanima“ i sa idejom o autonomnoj Vojvodini koja pripada svim njenim građanima, bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost. Iako je ovaj pokret bio višenacionalan, nosilac ovog koncepta – koncepta Autonomne Vojvodine kao suštinski različitog od etničkog, devetnaestovekovnog koncepta Srpske Vojvodine, bilo je pre svega liberalno srpsko građanstvo. Navedena ideja postavila je okvir iz kojeg je posle Drugog svetskog rata, kao rezultat antifašističke pobede, i konstituisana AP Vojvodina.

Sve navedeno jasno pokazuje koliko pitanje tzv. tradicionalnog grba i zastave ima suštinski, a ne samo simbolički značaj, zbog čega je i pokušaj oktroisanja tzv. tradicionalnih simbola, pa još i nepriznatih iz 19. veka, ne samo anahrono i bespotrebno nego iznad svega istorijski i teorijski neutemeljeno. 

Sve ovo sam pročitao zbog toga da bih objasnio razloge zbog koga smo predložili Rezoluciju o Vojvodini. S obzirom na to da se ide u susret donošenju novog Ustava Republike Srbije, mislimo da taj Ustav mora u sebi sadržati vrlo jasno i precizno definisanu poziciju AP Vojvodine koja je, kao što ste čuli u ovom izlaganju, istorijska pokrajina koja je sa svojom teritorijom, svojim stanovništvom, sa svojom privredom, kulturom, tradicijom ušla u sastav Srbije 1918. godine. I to je i obeleženo prošle godine. Međutim, već 1919. godine se razmatralo pitanje toga šta se zaista dogodilo i zbog čega najedanput, umesto da predstavljaju građane ljudi koje oni biraju im se iz beograda šalju oni koji će biti namesnici, praktično, za upravu nad Vojvodinom. Pitanje, dakle, Rezolucije o kome govorimo je pitanje opredeljivanja ove Skupštine oko toga da li ova Skupština želi ili ne želi da se Srbija uredi u budućem periodu kao moderna, složena država, gde niko ne poriče niti mu pada na pamet da poriče neodvojivost Vojvodine iz Srbije. 

MUP još 2007. utvrdio da separatizma u Vojvodini nema

U tom smislu ću vam pokazati dokument koji je možda malo zaboravljen, ali koji volim da pokažem jer nisam ga neko vreme pokazivao, mada mislim da je dosta važan. Dokument je od 18. oktobra 2007. godine. I u ovom dokumentu Vlada daje odgovor na poslaničko pitanje u skladu sa članom 198, stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, gde je pitanje poslanika Nikole Žutića: „Šta vlada Republike Srbije misli preduzeti protiv antisrpskih akata otvorenog separatizma vojvođanskih ligaša?“ To je bilo pitanje. Odgovor je glasio: „Ministarstvo unutršanjih poslova, na osnovu dosadašnjih saznanja, ne raspolaže podacima u vezi sa navedenim poslaničkim pitanjem. Ministarstvo unutrašnjih poslova preduzima potrebne aktivnosti iz svoje nadležnosti koje se odnose na zaštitu života, prava, sloboda i drugih vrednosti, saglasno članu 5. Zakona o miniszarstvima i članom 10. Zakona o policiji, kao i drugim pozitivnopravnim normama. Predsednik, Vojislav Koštunica.“

Drugim rečima, potpuno je jasno da nikakvog separatizma od strane Lige socijaldemokrata Vojvodine ili bilo koje druge organizacije u Vojvodini nema. Vojvodina ne može biti nezavisna država iz sledećeg razloga. Pre svega Vojvodina se graniči sa nacionalno zasnovanim državama, čiji delovi etničkog korpusa žive u Vojvodini. Trenutno većina i to velika većina stanovnika Vojvodine su etnički srpske nacionalnosti i jednostavno bilo kakvo osamostaljenje Vojvodine u nezavisnu državu bi značilo stalne konflikte i stalne pokušaje da se ona ili raskomada ili preuzme od neke od okolnih država, a obzirom na aktuelno stanje i na ono kako sada Vojvodina izgleda, sve ovo što sam vam čitao služi samo tome da se razume da ideja ukidanja vojvođanske autonomije postoji već 150 godina, a da ta ideja 150 godina ne uspeva zato što je vojvođanska autonomija utemeljena upravo u one slojeve stanovništva koji se u Vojvodini stalno obnavljaju. Sve u svemu, pitanje autonomije Vojvodine je suštinski pitanje demokratije u Srbiji. Nezavisna država Vojvodina ne može da postoji. Vojvodina može postojati kao politička zajednica smao u složenoj Republici Srbiji. Međutim, ukoliko se bude izbegavala ova činjenica ova činjenica o kojoj govorim i ukoliko se stalno bude išlo za tim da se autonomija Vojvodine dokine, ukine, zabrani, obesmisli itd. Vojvodina će prestati da postoji. Ali ne tako što će se nekim čudom izmutirati u nešto što ona nije, nego tako to ćete imati situaciju da jedan ogroman broj stanovnika Vojvodine iz nje ode. I ako se želi zaustaviti iseljavanje ljudi iz Vojvodine, sad govorim samo o Vojvodini, onda ona mora dobiti mogućnost odlučivanja u okviru svojih nadležnosti na svojoj teritoriji. To sada nije slučaj. U Ustavu Republike Srbije, protiv koga je LSV zajedno sa LDP-om demonstrirala prilikom njegovog donošenja, jasno piše, u članu 184. „finansijska autonomija autonomnih pokrajina“, jer Ustav predviđa mogućnost pravljenja drugih autonomnih pokrajina, te bi bilo potpuno logično da se sRbija konstituiše kao držav akoja ima i srednje nivoe vlasti. Taj srednji nivo vlasti je, dakle, nivo jedinica veličine dva miliona stanovnika, koje bi bile, teoretski, Vojvodina, Šumadija, Niška oblast... Pošto bi bilo u pitanju praktično jedan oblik decentralizacije u srednjem nivou vlasti, time bi se i odgovornost i odlučivanje spustili na niži nivo, čime bi bili bliži građanima i omogućavali i bolju kontrolu i veću stabilnost države kao takve. 

Decentralizacija

Znači, pošto bi bio u pitanju jedan oblik decentralizacije u srednjem nivou vlasti, time bi se i odgovornost i odlučivanje spustili na niži nivo, čime bi bili bliži građanima i omogućavali i bolju kontrolu i veću stabilnost države kao takve. Sve u svemu, upravo zbog toga, član 184. Ustava glasi: „Finansijska autonomija autonomnih pokrajina, alineja 3, Zakonom se određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Budžet AP Vojvodine (znači taksativno nabrojano, pošto se AP Kosovo spominje samo u preambuli) iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Srbije, s tim što se 3/7 od budžeta AP Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.“

Ovo je trebalo da bude uređeno zakonom. Ponoviću, zakonom se uređuje učešće autonomih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Ovo je Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Srbije, Službeni glasnik broj 98, od 10.11.2006. godine. Dakle, u članu 15. „Opšti rok za usklađivanje Zakona sa Ustavom, do 31.12.2008. godine - dve hiljade osme, to je bilo pre deset godina – uskladiće se svi ostlai zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom.“ To znači da će se napraviti i Zakon o finansiranju AP Vojvodine, da bi mogao da se primenjuje, da bi Ustav bio u potpunosti primenljiv i sproveden. Pošto to do sada nije učinjeno, a bilo je pokušaja u više navrata da se to uradi. Bilo je, recimo, situacija da je 2012. godine Mlađan Dinkić, ako se sećate tog ministra, obećao da će, pošto je imao u nadležnosti i decentralizaciju, je obećavao da će se te godine doneti taj Ustav. Sledeće ministar finansija Lazar Krstić donosi istu takvu odluku i to najavljuje da će se 2013. godine doneti taj zakon. Ministar finansija Dušan Vujović, u istoj ovoj sali, neki od vas su bili i prisutni, je rekao da nije nikakav problem doneti Zakon o finansiranju Vojvodine, ali da je to pitanje koherentne političke volje, koje tada nije bilo. 

Narušen ustavni poredak zemlje

Sad ja postavljam jedno pitanje, ako već pokrajinska administracija, aktuelna, ova današnja, smatra da nije vreme za donošenje ovoga zakona, jer se nisu stekli uslovi, onda dolazimo u poziciju da se time od strane i pokrajinske administracije i ove skupštine duboko narušava ustavni poredak Republike Srbije. Narušava se time na isti način kao što je narušena svaka priča o pravnoj državi Republike Srbije donošenjem Zakona o lustraciji koji je bio oročen an deset godina i nikad nije primenjen. Isto tako, nedonošenjem Zakona o finansiranju Vojvodine, na kome je pokrajinska administracija radila još tamo 2014. i 2015. godine, se preskače činjenica da ko ne poštuje taj deo ustavne obaveze i Ustava, kao najvišeg pravnog akta, može da ne poštuje i bilo koji drugi član Ustava. Recimo, član 58. „Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ogrnaičeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona.“ I tako dalje. Sve to piše, međutim, sve to ne mora tako da bude. Sve to može da se pretvori, kao što je vojvođanska imovina potezom birokratskog pera pretvorena u državnu imovinu Republike Srbije, iako je Vojvodina bila, kao društveno politička zajednica, pravni subjekat koji je mogao da bukvalno podiže kredite od kojih su zidani autoputevi i da ih vraća iz svojih izvornih sredstava.

Dakle, ovde ne govorimo samo o Autonomnoj Pokrajini Vojvodini ili o Zakonu o finansiranju, govorimo o budućem uređenju države. Govorimo o budućem Ustavu države. Govorimo o tome da li Srbija zaista želi... Žao mi je što gospodin Orlić nije tu, jer sam njemu upravo hteo da postavim pitanje, šta on misli o tome kao predsednik nadležnost odbora, kako se gleda, a ja znam kako, pošto sam u Odboru za evropske integracije, kako nas gledaju kada sopstveni Ustav ne poštujemo deset godina. Kako možemo poglavlja 23 i 24, koja su vezana za pravnu državu da branimo kada nam se stalno stalvja pod nos sopstveni Ustav, protiv koga, ponoviću, jer sam lično bio protiv, lično organizovali kampanju da na referendumu ne prođe i u Vojvodini nije prošao? 

Dakle, ovaj Zakon o finansiranju je usklađen sa ovim Ustavom, mada Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je smatrao u svom izveštaju od 19. marta 2019. da predlog Rezolucije nije u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Predlog Rezolucije nije u vezi. Kada smo postavili pitanje zašto, koleginica Lazić je tražila da se tu razjasni šta to je protivustavno, onda je za izvestioca Odbora, na sednici Narodne skupštine, određen predsednik Odbora Đorđe Komlenski, poslanik. Ni on, ni njegova zamenica Gordana Čomić nisu prisutni na ovoj sednici, čime se jasno vidi odnos prema ovom pitanju. Ako ćemo se svesti na to da samo razgovaramo o stvarima koje su dnevnopolitičkog karaktera, onda je ovaj visoki dom izgubio svoju osnovnu namenu, a to je da ljudi razgovaraju, razmenjuju ideje i da učine ono što je najbolje za zemlju i za generacije koje dolaze. 

Za ovaj Zakon o finansiranju AP Vojvodine ja ću vam samo par obrazloženja dati, pošto je objedinjena rasprava u vezi sa tim. A onda bih molio predstavnika Vlade da mi objasni zbog čega nije podržan ovaj Predlog zakona ili zašto nije amandmanima intervenisano na ovaj Predlog zakona ili zašto nije odbijen pa donet drugi Predlog zakona kada je to ustavna obaveza koja ističe već deset godina. Hajde, prethodne vlasti nisu valjale, prethodne vlade su bile neodgovorne. Ali onda ja to sa punim pravom mogu da ustvrdim i za ovu vladu da je neodgovorna, da ne radi dovoljno na tome da uskladi svoje ponašanje sa Ustavom. 

Sve u svemu, u Predlogu zakona o finansiranju, „Ustavom Republike Srbije utvrđeno je da tri sedmine budžeta APV ili 42,8% mora da se usmeri u kapitalne rashode.“ Problem je u tome što, da bi se usmerile tri sedmine budžeta Vojvdine u kapitalne rashode, prvo one moraju da postoje. A kada se zna da od, recimo, 74 milijarde dinara budžeta za ovu godinu 44 su transferna sredstva. Transferna sredstva koja, dakle, samo prolaze kroz budžet i morjau se u roku od jednog dana isplatiti krajnjim korisnicima, ostaje samo 30 milijardi. Kada kažem samo 30 milijardi, nije dovoljno za sve ovo. To je na nivou ove godine 160 miliona evra. Budžet Grada Beograda je za ovu godinu milijardu evra. Ja vam samo skrećem pažnju daljudi žive i van Beograda i da ako ovako nastavi da se ponaša Republika Srbija, nejna Vlada i njeni najviši predstavnici građana, a to ste vi koji ovde sedite, onda ćemo doći u poziciju da svi budemo saodgovorni za to što će Srbija da se raseli i da ne ostane na dve šljive, nego na Novom i Starom Beogradu. I da se tu završi čitava priča. Ima ovde kolega iz Niša, ima ovde kolega iz drugih gradova, ima ljudi koji razumeju o čemu govorim, koliko je centrlaizacija i odsustvo odlučivanja doprinelo tome da se jednostavno ubija svaka inicijativa i da se radi samo na tome kako da se što više približi nekakvom budžetskom finansiranju, tj. ruci iz Beograda koja baca mrvice po Srbiji.

Mi smo došli u situaciju da, recimo, imamo Srpsku radikalnu stranku, koja je vleiki protivnik autonomije Vojvodine i smatra da Vojvodinu, kao autonomiju, treba apsolutno ukinuti. Ali i dalje im ništa ne smetaju vojvođanske institucije i oni izlaze na vojvođanske izbore, sede u vojvođanskoj skupštini. Sve u svemu, kako god bilo, poenta je ta da ako se ne dođe do decentralizacije u zemlji, a pokazao sam vam da ako istorijska pokrajina, kao što je Vojvodina, može ovako da bude srozana i uništena, ako može istorijski prostor koji je pokazao da uz malo slobode, ekonomske i političke, može da prosperira, onda dolazimo u pitanje zašto to ne mogu i drugi prostori, zašto to ne može Šumadija, zašto to ne može Niš, zašto ne možemo da živimo u zemlji gde ćemo preuzeti svako svoju odgovornost za onaj deo prostora Republike Srbije na kome živimo i delujemo, a srednji novi vlasti omogućava politički uticaj. Lokalne vlasti, oni koji kažu da to može preko lokalnih institucija da se radi, u smislu opština i gradova, ne znaju ili neće da znaju ili lažu da je to moguće. Ne može zbog toga što lokalna vlast se bavi komunalnim problemima, politika se na komunalnom nivou ne može voditi. Ali politika se na srednjem nivou vlasti može i treba da vodi u smislu zaštite interesa urpavo tog regiona, te pokrajine Šumadije, pokrajine čiji bi administrativni centar bio Niš, glavnog grada Beograda, autonomne bolasti sandžak, Raška oblast kako god hoćete da zovete. Kada bi svako odgovarao za ono što se događa na prostoru na kome živi, onda bi rčauni bili mnogo čistiji a ljubav mnogo duža. 

I upravo zbog toga, i time ću završiti ovo. Samo još jedan član Zakona da vam pročitam.
„Prihodi budžeta AP Vojvodine“, to je član 6. „jesu svi prihodi koji se naplate na teirotirji AP Vojvodine, a ostvareni obaveznim plaćanjem poreskih obveznika, pravnih i fizičkih lica koji koriste određena javna dobra ili javnu uslugu, kao i drugi prihodi koje ostvaruju korisnici budžetskih sredstava. Izuzetno od stava 1 ovog člana ne smatraju se prihodi budžeta AP Vojvodine 70% prihoda od poreza na dodatu vrednost, 70% prihoda ostvarenih od akciza, sredstva doprinosa i drugih prihoda organizacija za obavezno socijalno osiguranje, prihodi koji su u skladu sa zakonom prihoda budžeta lokalne samouprave, porez na međunarodnu trgovinu i transakcije, takse i kazne i drugi prihodi koji su dodatnom delatnošću ostvareni državni organi i organizacije pri vršenju javne uslug ei pri upotrebi javnih sredstava, naknade za upotrebu državnog puta.“ Znači, ovo vam čitam zbog sledećeg. Da je ovo spisak želja Lige socijaldemokrata Vojvodine, ovde bi pisalo da sve pripada građanima Vojvodine. Ne, ovo je jedan izbalansirani, dugi niz godina od strane raznih ljudi pisan, dopisivan i promišljan predlog, umeren, razborit, a koji apsolutno daje šansu da Srbija izađe iz nepravnog i protivustavnog položaja u kome se ovog trenutka nalazi u odnosu na AP Vojvodinu, i da kao uređena država počne da razvija, po najvišim evropskim standardima, srednji novi vlasti koji bi mogućio da i Kragujevac i Niš i Novi Pazar počnu da funkcionišu kako treba. Da bi se to desilo, potrebno je od nečeg početi. Taj početak može biti, ako budete na to spremni, onog trenutka kada se uskladi sa Ustavom stanje u ovoj zemlji i ovaj Zakon bude izglasan.

Hvala lepo.

(SzILSV, 20.03.2019)



Govori | Utorak, 16. 07. 2019. | Komentara: 0

Papuga: Kada će crnogorski postati službeni jezik?

Narodna poslanica Lige socijaldemokrata Vojvodine Olena Papuga je na današnjem zasedanju skupštine Srbije pitala ministra državne i lokalne samouprave Branka Ružića kada će lokalna vlast u Vrbasu na svojoj teritoriji uvesti crnogorski jezik u službenu upotrebu, imajući u vidu da su za to ispunjeni svi Zakonom propisani uslovi.
Govori | Sreda, 26. 06. 2019. | Komentara: 0

Izveštaj TOV pun nedostataka, vratiti ga na doradu

Pokrajinski poslanik Lige socijaldemorkata Vojvodine Robert Kolar rekao je da će poslanici LSV glasati protiv Izveštaja o poslovanju Turističke organizacije Vojvodine za 2018. godinu. Kako je naveo, izveštaj je loš i pao je na „copy paste“ modelu, te da bi ga trebalo povući sa dnevnog reda i o njemu diskutovati neki drugi put. 
Govori | Sreda, 26. 06. 2019. | Komentara: 0

LSV ne podržava Odluku o završnom računu APV za 2018.

Poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini APV nisu glasali za Predlog pokrajinske skupštinske odluke o završnom računu budžeta APV za 2018. godinu. Kako je rekao pokrajinski poslanik LSV Aleksandar Jovanović, slična struktura završnog računa bila je i proteklih godina, a LSV neće podržati ništa što se „ovako paušalno i jednim veštačkim pumpanjem budžeta bude radilo, jer neće biti nikakvog napretka i neće biti razvoja Vojvodine“.



ARHIVA VESTI (izaberite datum):


facebook