Blog | Administrator

 
 
Izbori u LSV
mr Maja Sedlarević | Nedelja, 29. 09. 2019. | Komentara: 0

Rodna ravnopravnost od top teme do zaborava

Od trenutka kada smo uspele da je nametnemo kao temu i izborimo se za to da se glas žena čuje u javnoj sferi, rodna ravnopravnost izaziva različite reakcije i konstantno nosi nekakvu kontroverzu. Moglo bi se reći da je pitanje rodne ravnopravnosti paradigma odnosa prema ljudskim pravima u ovoj zemlji.

U veti s tim, upravo na primeru rodne ravnopravnosti može se videti dugogodišnji proces borbe, stvaranja, ustanovljavanja ideje, institucija, rezultata, ali i  njihovo unižavanje, uništavanje, razaranje i ukidanje. Odnos prema rodnoj ravnopravnosti je pravi primer za sve ovo. Rodna ravnopravnost u ovoj državi prošla je trnovit put do top teme i, čini se, još trnovitiji od top teme do svojevrsnog zaborava ili čak sistemskog, perfidnog izvrgavanja ruglu. Koliko god borba nas aktivistkinja bila velika i konstantna, često se suočavamo sa „donkihotovskim vetrenjačama i iznova počinjemo iz početka.

Društvo u kojem živimo, biću slobodna da tako kažem, duboko je zaglibilo u ponovnu retradicionalizaciju i patrijarhat, žene za čiji smo se prostor izborile u prethodnom periodu sve češće se zloupotrebljavaju kao objekti manipulacije i gube (plašim se bespovratno) pozicije moći i odlučivanja koje smo ranije izborile.

Stoga, od izuzetnog značaja su naša sećanja, naše stečeno znanje i svest o tome koliko je važno da sva svoja prava koja smo izborile i stekle čuvamo i štitimo.

Zato je naša obaveza da se sećamo svojih prethodnica i savremenica čiju borbu danas (još uvek) baštinimo.

Jelica Rajačić Čapaković (1952-2008) bila je prva sekretarka zadužena za pitanja rodne ravnopravnosti u Vladi (tada Izvršnom veću) AP Vojvodine, žena koja je osnovala ne samo taj sekretarijat nego je osnovala ili pomogla pri osnivanju svih drugih mehanizama za rodnu ravnopravnost u AP Vojvodini. U periodu od svega tri godine u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini uspostavljeni su svi mehanizmi i usvojeni svi pravni akti u vezi sa rodnom ravnopravnošću koje Pokrajina, u skladu sa svojim nadležnostima, može da donese.

Borila se, izborila, uspela da ostvari sve o čemu smo tada sve mi kao aktivistkinje sanjale – institucionalizovala je rodnu ranovpravnost (sekretarka bez portfelja zadužena za pitanje žena, Sekretarijat za ravnopravnost polova, Savet za ravnopravnost polova, Odbor za ravnopravnost polova Skupštine AP Vojvodine, Odluka o ravnopravnosti polova u AP Vojvodini, Odluka o osnivanju Pokrajinskog zavoda za ravnopravnost polova, Odluka o ombudsmanu AP Vojvodine, koji je odmah imao i zamenicu za ravnopravnost polova, Odluka o ustanovljavanju nagrade za ravnopravnost polova koju dodeljuje Izvršno veće Vojvodine; lokalni mehanizmi u Vojvodini, Rodne studije na Univerzitetu u Novom Sadu...). Često bez podrške, uvek je našla način i uspela. Pokazala je i sebi i nama koje smo verovale, ali i onima koje/koji nisu verovali da može. Bila je neumorna.

Naučila me je koliko je obrazovanje i stalno usavršavanje važno. Da moram da se javim za reč i kažem šta mislim, da se borim za svoje ideje i ideale, da pokažem da mi je stalo. Pokazala mi je kako da pomognem ženama koje nisu u poziciji i na poziciji da se izbore za sebe i svoja prava. I da sedim u prvom redu, ako mi je tamo mesto. Ali, naučila me je i kako se sačuva dostojanstvo kada te smene sa funkcije. Kako stoički istrpeti nepravdu. Kako podignute glave izdržati kada te skrajnu i/ili zaborave. A (i) to je sudbina žena.

Za Jelicu nije postojalo nemoguće, to je verovatno najvažnija lekcija za sve nas.

Jelica je sinonim borbe za rodnu ravnopravnost, prava žena i sve ono u šta se čvrsto veruje. Stamena i čvrsta, odlučna da istraje i pobedi, nikad nije priznavala da nešto ne može. Snalažljiva i britka, prodorna i rešena da pobedi. Zato je i uspela. Gotovo uvek sama.

Ovoliko godina kasnije (bila je pokrajinska sekretarka od 2000. do 2004) rodna ravnorpavnost je tema koja i dalje u ovako patrijarhalnom društvu izaziva podsmeh i podozrenje, ne mogu ni da zamislim s kakvim se ona sve predrasudama i nipodaštavanjem susretala i borila. Da je danas s nama, sigurna sam da bi bila jedna od najglasnijih u zaštiti naših teško stečenih, a tako krhkih prava. Nažalost, svedočimo sve češćem preispitivanju, ograničavanju ili čak ukidanju institucija i prava koje bi trebalo da nas se tiču.

Jelica je bila institucija, to je ostala i u našim sećanjima. Proše godine mi, njene prijateljice i saborkinje (neke od nas savremenice, neke sledbenice) obeležile smo deset godina od njene smrti. Tada smo se dogovorile da ćemo svake godine 24. septembra, na godišnjicu čuvenih istorijskih izbora 2000, da se okupljamo i u znak sećanja na nju razgovaramo o stanju rodne ravnopravnosti kod nas. Baš tog datuma jer je malo ko verovao i s toliko žara kao ona izneo promene 2000.

Kultura sećanja u našem slučaju podrazumeva pisanje i čuvanje zaboravljene (ili čak i nenapisane) ženske istorije. Jer, ako ne pamtimo mi, ko će?

Maja Sedlarević je aktivistkinja ženskog pokreta. Lingvistkinja, magistarka studija roda Univerziteta u Novom Sadu, stručne oblasti rodno osetljiv jezik i medijska slika žena u politici. Političarka, poslanica u Skupštini AP Vojvodine. Stalno sebe podseća na čuvenu filozofsku rečenicu Hane Arent: „Šta ćemo izgubiti kada pobedimo?“


Tekst preuzet iz novina „Novi magazin“, broj 438, 19.09.2019.


Ana Pataki | Sreda, 16. 10. 2019. | Komentara: 0
Oktobar je mesec pobede svake žene nad rakom dojke! Ovo će biti najličniji tekst do sada, budući da je tema borbe protiv karcinoma značajna za svakog ili bar to treba postati. I nije samo zbog toga što je oktobar mesec borbe protiv raka dojke na kalendarima zdravstvenih ustanova, već se u bilo kom trenutku može desiti bilo kojoj ženi.
Robert Vizi | Utorak, 15. 10. 2019. | Komentara: 0
Pet godina od paljenja pekara: borimo se protiv fašizma!
Dete koje se rodilo 2007. godine danas je u šestom razredu. Eto, toliko vremena je prošlo od 7. oktobra 2007. kada je grupa neonacista napala kolonu antifašista u Novom Sadu koja je izašla na ulicu i sprečila ih da proslave Himlerov rođendan.
A dete koje je rođeno 2014. godine, danas ide u vrtić. Eto, toliko je vremena prošlo od te noći između 15 i 16 oktobra 2014. kada je krenuo petodnevni talas napada na pekare u Vojvodini čii su vlasnici pripadnici albanske ili goranske nacionalne zajednice. Nije to prvi put, događalo se to i februara 2008, ali sada je bilo mnogo, mnogo strašnije.
Nevena Subotić | Petak, 04. 10. 2019. | Komentara: 0
Što bi nas interesovali beogradski taksisti i neravna kaldrma na trgu, kad vas ne ineteresujemo mi?
Jeste se mnogo iznervirali što su taksisti blokirali Beograd? Evo ja crkoh od muke isto kao za onu neravnu kaldrmu što je postavljena na Trgu Republike.
Jeste sarkazam i jeste bezosećajno prema stnovnicima Beograda, među kojima su i moji dragi rođaci, kumovi i prijatelji.

facebook