Blog | Administrator

 
 
Izbori u LSV
Nenad Čanak | Sreda, 01. 02. 2012. | Komentara: 3

Trag na koži

Kada sam video fotografiju leđa nekog, očigledno mladog, čoveka kome je ruka majstora tetovaže utisnula u kožu likove Adolfa Hitlera i Rudolfa Hessa, ostao sam zatečen. Zašto bi, i u ime čega, bilo ko danas oslikao po svom telu likove ljudi koji su u istoriji ostali zabeleženi kao neuporedivi zločinci čiji se krvavi trag oseća do današnjih dana?

U čemu leži tajna magnetizma nemačkih nacističkih vođa od pre sedamdesetak godina za kojima su ostale desetine miliona grobova i najmračnije stranice istorije čovečanstva? U vreme nacističke Nemačke živeli su i neki drugi ljudi koji su čovečanstvo zadužili i drugim inovacijama osim svešću da se za samo par godina milioni ljudskih bića mogu hladnokrvno potrovati otrovom za glodare i spaliti u namenskim krematorijumima i ni jednoga od njih nema u ponudi salona za tetoviranje u Novom Sadu, nema ni Tesle ni Ajnštajna ni Čaplina ni Pikasa. Ima lobanje. Zašto je zlo tako fotogenično? Odgovor je, na žalost, banalan. Zlo čini vidljivim nevidljive ljude. Početkom devedesetih, na ulicama su svakodnevno mogli da se vide mladi ljudi koji su na svaku kapu koju su stavljali na glavu, kačili i kokardu. Ozloglašeni višedecenijskom produkcijom „partizanskih" filmova, Četnici su postali antiheroji u socijalističkom društvu, a imidž „koljača" i vojnika sa kojima „nema šale" (naročito zgodno prikazan u kultnom filmu Bitka na Neretvi), vešto je korišćen od strane Šešelja i Draškovića da se privuku sledbenici prvenstveno željni da osete moć grupe, dok je Velika Srbija bila više politički izgovor nego neki koherentan i strateški politički cilj. Jer, lakše je razumeti monarhiju (... Tata i mama, pa isto to, samo u državi ...), nego parlamentarnu demokratiju sa proporcionalnim izbornim sistemom po Dontu. Lakše je razumeti Veliku Srbiju (... Jedan narod, Srbi, glavni grad, Beograd, gde su Srbi, tu je Srbija, granice su tamo gde su srpska groblja ...), nego se zamajavati sa „složenom državom", „dvodomim Paramentom", „srednjim nivoom vlasti", „prekograničnom saradnjom", i slično. U pitanju je, dakle, masa, njena moć i njena uniforma (u ovom slučaju kokarda, vojna oznaka Kraljeve vojske u Otadžbini), a ne neki preterano razvijeni politički program. Nacisti su u Nemačkoj to tridesetih godina prošlog veka dobro razumeli. Ne samo da su nosili prave partijske uniforme, nego su te uniforme kreirane sa mnogo pažnje (recimo, SS crne uniforme kreirala je kuća Hugo Boss i do kraja rata ih držala kao jednu od referenci u svojim katalozima). Zar se zaista može misliti da su svih preko 700.000 nacista prisutnih na Reichsparteitag skupu u Nirnbergu 1934. godine bili stručnjaci za rasne teorije i nemačku istoriju, ili su voleli da se druže, marširaju, piju pivo i ponekad pretuku nekog Jevreja, ili socijaldemokratu, ili komunistu ili već nekoga, i opljačkaju ga? I svi ih se boje, i ne može im niko ništa jer „sve to rade zbog Nemačke". A i uvežbaniji su za ulične tuče od „niže rase". Šta zna o nacizmu donor kože za H2 portret? Zna li da je Hitler naredio da se Hess (posle leta u Škotsku 10.05.1941.) ubije na licu mesta ako se ikada vrati u Nemačku? Zna li da su Hitlerovi lekari po logorima smrti takvima kao on, mladić iz Srbije, derali koži sa tetovažama i štavili je za ukrase po zidovima svojih ordinacija? Zna li da, da je Hitler dobio rat, ni njega ni ove zemlje ne bi bilo jer su sloveni, kao niža rasa, bili predviđeni za istrebljenje u nekom narednom koraku? Naravno da ne zna, niti ga interesuje. Jedino što mu je važno je vidljivost, vidljivost koju bez te skaradne tetovaže ne bi imao. Zlo je, samo po sebi, vulgarno i nametljivo, dobro to nije. Pored dobra, čovek može da „gleda svoja posla", može da ne ode na Pikasovu izložbu, može da ne pogleda Čaplinov film, može da ne čita Stefana Cvajga. Može da se bavi nečim drugim. Zlo se ne može ignorisati. Zlo je na ulicama, preti, ponižava, zastrašuje, napada, otima, pljačka, sakati, ubija, a sve, u ime „Patriotizma", „Odbrane Ugrožene Nacije", „Vere Otaca", „Zaštite Napaćene Braće" i slično i uvek isto. Pored zla, Čovek ne može da se bavi ničim drugim osim borbom protiv zla. Za kraj, pitanje: Ko je u evrima platio da se napadne u Novom Sadu kolona gostiju iz Hrvatske pre nekoliko dana? Domaća stranka ili strana država? Ili oni što posluju bez fiskalnih kasa?


Ana Pataki | Sreda, 16. 10. 2019. | Komentara: 0
Oktobar je mesec pobede svake žene nad rakom dojke! Ovo će biti najličniji tekst do sada, budući da je tema borbe protiv karcinoma značajna za svakog ili bar to treba postati. I nije samo zbog toga što je oktobar mesec borbe protiv raka dojke na kalendarima zdravstvenih ustanova, već se u bilo kom trenutku može desiti bilo kojoj ženi.
Robert Vizi | Utorak, 15. 10. 2019. | Komentara: 0
Pet godina od paljenja pekara: borimo se protiv fašizma!
Dete koje se rodilo 2007. godine danas je u šestom razredu. Eto, toliko vremena je prošlo od 7. oktobra 2007. kada je grupa neonacista napala kolonu antifašista u Novom Sadu koja je izašla na ulicu i sprečila ih da proslave Himlerov rođendan.
A dete koje je rođeno 2014. godine, danas ide u vrtić. Eto, toliko je vremena prošlo od te noći između 15 i 16 oktobra 2014. kada je krenuo petodnevni talas napada na pekare u Vojvodini čii su vlasnici pripadnici albanske ili goranske nacionalne zajednice. Nije to prvi put, događalo se to i februara 2008, ali sada je bilo mnogo, mnogo strašnije.
Nevena Subotić | Petak, 04. 10. 2019. | Komentara: 0
Što bi nas interesovali beogradski taksisti i neravna kaldrma na trgu, kad vas ne ineteresujemo mi?
Jeste se mnogo iznervirali što su taksisti blokirali Beograd? Evo ja crkoh od muke isto kao za onu neravnu kaldrmu što je postavljena na Trgu Republike.
Jeste sarkazam i jeste bezosećajno prema stnovnicima Beograda, među kojima su i moji dragi rođaci, kumovi i prijatelji.

facebook