Blog | dr Milivoj Bešlin

 
 
nenad-canak-predsednik CirilicaNenad-Čanak-predsedniknenad-canak-predsednik Madjarskinenad-canak-predsednik Rusinskinenad-canak-predsednik Sandžak-glasanenad-canak-predsednik Slovackinenad-canak-predsednik Vojvodina-glasa
dr Milivoj Bešlin | Sreda, 05. 10. 2016. | Komentara: 0

Kraj zločinačkog režima i propuštene prilike

piše: dr Milivoj Bešlin, istoričar
 
Prošlo je 16 godina od demokratskih promena 5. oktobra, kada je suvereni narod na ulici oborio autokratski i u zločine ogrezli režim Slobodana Miloševića, čime je naše društvo otvoreno prema Evropi i svetu.
 
Danas kada se relativizuju civilizacijske vrednosti i nekadašnji saučesnici i portparoli Miloševićevog zločinačkog režima prizivaju podizanje spomenika svome tadašnjem vođi, a njegovi vodeći propagandisti nam se sa naslovnih strana lažima i falsifikatima podsmevaju, društvo mora da pošalje poruku da neće pristati na tu vrstu izvrtanja prošlosti.
 
Režim koji je srušen 5. oktobra, kada su građani branili svoju preinačenu volju iskazanu na izborima, valja se podsetiti, odgovoran je za ratove u kojima je ubijeno preko 130.000 ljudi, desetine hiljada osakaćeno, milioni su ostali bez svojih domova. Taj režim je odgovoran za nezabeleženu pljačku naroda kroz hiperinflaciju kakvoj se teško može naći pandan u svetskoj istoriji. Izolovana i u svetu prokažena Srbija pod Miloševićem je bila raj za ubice i kriminalce. Režim oboren na današnji dan pre 16 godina, u sred dana na ulici streljao je vodećeg nezavisnog novinara (Slavka Ćuruviju), po nalogu tog režima ubijen je i bačen u krečnu jamu bivši predsednik Srbije (Ivan Stambolić), a više puta pokušano je i ubistvo jednog od najuticajnijih opozicionih političara (Vuka Draškovića). U tragični bilans režima koji su građani oborili 5. oktobra 2000. spada i nasilno ukidanje autonomije Vojvodine (1988/89) kojim je Slobodan Milošević srušio ustavni poredak Jugoslavije i krenuo u svoj rušilački pohod na Jugoslaviju. Nakon faktičkog ukidanja pokrajinskih autonomija, od kojih je vojvođanska stečena u antifašističkoj borbi, počela je decenijska pljačka Vojvodine koja je kao zajednica (ali i pojedinci u njoj) teško osiromašena. Između ostalog, opljačkan je vojvođanski penzioni fond koji je bio među najbolje stojećim u Jugoslaviji, a otetim novcem Milošević je finanasirao svoje agresivne ratove. Ostala je Vojvodina i bez svog Naftagasa koji je posle oduzimanja preimenovan u Naftnu industriju Srbije, iako je istoriografski potvrđeno da Republika nije uložila ni dinar u njegovu izgradnju.
 
Iako peti oktobar u značajnoj meri nije ispunio očekivanja zbog kojih su se građani borili i izlazili na ulice, trebalo bi se s pijetetom sećati tog istorijskog datuma, jer je on otvorio put u demokratizaciju našeg društva i hapšenje i procesuiranje Slobodana Miloševića i nekih od njegovih ubica. Zbog toga se ne sme dozvoliti saučesnicima i poslušnicima zločinačkog režima da izvrću istoriju i predstavljaju petooktobarske promene kao negativan istorijski događaj. Danas nikome ne pada na pamet, uprkos ostrašćenoj retorici, da pokrene agresivne ratove, da nelegalnim štampanjem novca otvori inflatornu spiralu, da ubija i masakrira svoje političke protivnike i neposlušne novinare, da brutalno prekraja izbornu volju građana, prebija studente u fakultetskim zdanjima, iseljava građane Srbije druge nacije, izvodi tenkove na ulicu, premlaćuje opozicione poslanike u zgradi parlamenta itd. Ako neko misli da su to mala dostignuća, neka se seti užasa devedesetih godina prošlog vreka.
 
Da su neposredno posle 5. oktobra 2000. bile dominantnije “nelegalističke” snage, tj. zagovornici čvrstog diskontinuiteta, da je izvedena lustracija, da su zabranjene političke partije koje su bile stubovi zločinačkog režima, da je vraćen makar deo opljačkane imovine, a pre svega oteta vojvođanska dobra i njena stečena autonomija, bilans petog oktobra i dostignuća našeg društva bi bili verovatno uspešniji. Upravo zbog tih nedovršenih poslova ne sme se odustati od borbe za bolje i humanije društvo u kome će Vojvodina povratiti autonomna prava koja joj je Milošević oduzeo, a njegovi naslednici nisu vratili. Ideološke vrednosti režima oborenog 5. oktobra 2000. koje su naše društvo izolovale i prikovale na stub srama ne bi smele ni u kom obliku da budu revitalizovane. Zbog toga je svaka vrsta političke rehabilitacije 90-ih godina prošlog veka bespuće iz koga se ne može izaći bez teških posledica po svakoga od nas. Istorijski izbori uvek imaju svoju cenu. Naše društvo nema potencijala da plati, još jednom, cenu avanturizma vlastitih nedgovornih intelektualnih i političkih elita. Pokušaj revanša za poraz u ratovima 90-ih otvara mogućnost novih poraza ali ovoga puta bez potencijala sa kojima je Srbija ušla u epohu prethodnih ratova. Demografski jedno od tri najstarija društva u Evropi, izgubivši najdinamičniji i najobrazovaniji sloj stanovništva, moralo bi da ima sasvim drugačije prioritete. U uzrocima poraza i rasapa ne može se tražiti lek za oporavak. Društvo koje izgubi sposobnost komunikacije sa savremenim svetom i političke strukture koje ne razumeju vreme pouzdan su put u beznađe. U tom kontekstu, peti oktobar je danas samo istorija, za neke od učesnika već istorija, a za čitavo društvo morao bi biti putokaz o smeru u kome se mora kretati, ako se želi opstanak. A ni on nije osiguran. Mnogi su narodi propali ne shvativši nikada uzroke vlastite propasti, uči nas istorija…
 
tekst objavljen na portalu Autonomija.info


Velimir Kovacevic | Subota, 16. 09. 2017. | Komentara: 0
Hoće li reforme MUP-a povećati njegovu efikasnost? U Srbiji ne postoji jedinstven i sveobuhvatan sistem praćenja i procene stanja bezbednosti, koji bi mogla da koristi svaka lokalna samouprava, zbog čega se opravdano sumnja da i Strateška procena javne bezbednosti nije valjano urađena, pošto ne omogućava da se na odgovarajući način utvrde problemi sa kojima se građani i građanke svakodnevno suočavaju u mestu u kom žive. 
mr Maja Sedlarević | Utorak, 05. 09. 2017. | Komentara: 0
Nenaučene lekcije o rodnoj ravnopravnosti U poslednje vreme, sve češće se čuje kako više nije popularno govoriti o rodnoj ravnopravnosti i kako je to ‘ispričana priča’. Takvo stanovište zastupaju upravo oni/one koji suštinski ne razumeju rodnu ravnopravnost, kao ni borbu za ženska ljudska prava. 
Jovan Aksentijevic | Nedelja, 16. 07. 2017. | Komentara: 0
Zašto decentralizacija? Biti Beograđanin, Novosadjan ili Nišlija, to nije samo geografsko pojmovno odredište. To su, ono što je mnogo bitnije, ljudi. To je stanje duha...

facebook