Blog | dr Milivoj Bešlin

 
 
nenad-canak-predsednik CirilicaNenad-Čanak-predsedniknenad-canak-predsednik Madjarskinenad-canak-predsednik Rusinskinenad-canak-predsednik Sandžak-glasanenad-canak-predsednik Slovackinenad-canak-predsednik Vojvodina-glasa
dr Milivoj Bešlin | Sreda, 20. 04. 2016. | Komentara: 0

U vreme pune autonomije Vojvodini 250 fabrika

Piše: dr Milivoj Bešlin, istoričar

NOVI SAD – Tokom antifašističkog i oslobodilačkog rata 1941–1945, zbog velikog doprinosa njenih naroda pobedi, Vojvodina izrasta u zasebnu teritorijalno-političku jedinicu i stiče pravo da odlučuje o svojoj sudbini. U skladu s tim, nakon konačnog oslobođenja Jugoslavije od fašizma, 30–31. jula 1945, održava se Skupština izaslanika naroda Vojvodine – Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina, Jevreja – koja je na osnovama istorijskih, nacionalnih i drugih specifičnosti, donela odluku o konstituisanju Vojvodine u autonomnu pokrajinu. Istovremeno je na Skupštini odlučeno i da se autonomna Vojvodina prisajedini Srbiji. Time se Vojvodina, voljom svojih naroda, konstituisala u autonomnu pokrajinu i kao takva ušla u sastav Srbije.

Nerazumavanje složene države

Međutim, već 1. septembra 1945. godine, Srbija donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu AP Vojvodine. Tim aktom, rukovodstvo Republike pokušalo je da ozakoni tumačenje prema kojem je autonomiju Vojvodine formirala Srbija. Zakon je otvorio pitanje: ko je ustanovio autonomiju Vojvodine i da li se njime pravno obesmišljava odluka Skupštine izaslanika naroda Vojvodine. Od tada do polovine šezdesetih godina XX veka, traju stalni pokušaji republičkog rukovodstva da pitanje autonomije Vojvodine reši na drugačiji način i konačno je ukine. Nerazumevanje i neprihvatanje ideje složene države izražavalo se u srpskom vrhu napadima na same temelje pokrajinske autonomije i ugrožavanje njenog identiteta i ekonomskog razvoja.

Ustav iz 1974.

U novim okolnostima u Jugoslaviji u drugoj polovini šezdesetih godina, zbog prevlasti reformske orijentacije u društvu, dubokim promenama bila je podvrgnuta i federacija od 1967. do 1971. Ustavne reforme i prekompozicija jugoslovenskog federalizma koja je išla u pravcu dalje decentralizacije, osnaživanja republičke državnosti i značajnog povećavanja nadležnosti pokrajina, nisu prošli bez snažnog otpora u Srbiji. Deo republičkog rukovodstva Srbije i uticajni delovi nacionalističke inteligencije, nezadovoljni predloženim rešenjima, organizovali su raspravu na Pravnom fakultetu u Beogradu 1971. godine, na kojoj je brutalno napadnuto, pre svega, dalje širenje pokrajinskih autonomija. Uprkos tome, usvojene ustavne promene išle su u smeru dalje demokratizacije društva i decentralizacije zemlje, a pre svega je izmenjen položaj pokrajina koje su dobile znatno širu autonomiju. Završetak te ustavne reforme bio je označen donošenjem Ustаva iz 1974. Položaj Vojvodine u jugoslovenskoj federaciji, garantovao je zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, pravo na imovinu i raspolaganje svojim prihodima. Vojvođanska autonomija bila je garantovana saveznim ustavom i pravom veta koji je posedovala, čime su potvrđene izvorne istorijske i političke težnje za autonomijom, proistekle iz antifašističkog pokreta i Narodnooslobodilačkog rata. Ti preduslovi otvorili su period istorijski neuporedivog ekonomskog razvoja Vojvodine. Iste 1974. godine, kad je usvojen poslednji jugoslovenski Ustav, i Vojvodina je dobijanje pune i suštinske autonomije krunisala donošenjem svog Ustava. Od tada, kad je dobila pravo na imovinu i raspolaganje svojim prihodima, Vojvodina uz Sloveniju postaje najrazvijeniji deo Jugoslavije.

Smetao im razvoj Vojvodine

U tom relativno kratkom periodu, izgrađeno je i rekonstruisano preko 250 fabrika i stotine zdravstvenih, obrazovnih i kulturnih ustanova, među njima i „Naftagas“, „Azotara“ u Pančevu, „Jugoremedija“ u Zrenjaninu, „Hemofarm“ u Vršcu, „Karneks“ u Vrbasu, „Banini“ u Kikindi, „Neoplanta“ u Novom Sadu, „Jafa“ u Crvenki, „Matroz“ u Sremskoj Mitrovici, „Petrohemija“ u Pančevu, „Sojaprotein“ u Bečeju, „Livnica“ u Kikindi, „Šinvoz“ u Zrenjaninu, „Polet“ u Novom Bečeju, „Toza Marković“ u Kikindi, Spens, SNP i univerzitetski kampus u Novom Sadu itd. Ipak, ni tada neće prestati pritisak za smanjenjem ili ukidanjem autonomije. Tako je grupa političkih čelnika Srbije, samo dve godine posle donošenja Ustava, 1976. napisala „Plavu knjigu“ kojom se otvoreno napadao položaj autonomnih pokrajina. Nekoliko godina kasnije, sredinom osamdesetih godina XX veka, Memorandum SANU, kao uvod u krvavo razbijanje Jugoslavije, žestoko se obrušio i na vojvođansku autonomiju. Naposletku i sam jugoslovenski predsednik, Tito, u jednom od poslednjih intervjua koji je 1978. dao američkim medijima, na pitanje šta mu je u političkoj karijeri bilo najteže, odgovorio je – da ubedi Srbiju da prihvati autonomne pokrajine. Najzad, posle konstantnih i upornih pritisaka, Srbija će u vreme Slobodana Miloševića, protiv volje Vojvodine i protivustavnim, nasilnim metodama, srušiti pokrajinsku autonomiju 1988/89.

Posle četvrt veka centralizma:

Vojvodina nerazvijeni region Srbije

Bilans četvrt veka centralizma jeste Vojvodina danas kao nerazvijeni region Srbije – jedne od najsiromašnijih država u Evropi. Pouke istorije su jasne – samo autonomna Vojvodina sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, Vojvodina koja raspolaže svojom imovinom i prihodima – može garantovati pristojan život svim svojim građanima. Istorija uči i da autonomiju Vojvodine Srbija teško prihvata i da je neće pokloniti, za nju se sami Vojvođani moraju izboriti. Dobra okolnost jeste što to mogu učiniti već na izborima 24. aprila ove godine.



Velimir Kovacevic | Subota, 16. 09. 2017. | Komentara: 0
Hoće li reforme MUP-a povećati njegovu efikasnost? U Srbiji ne postoji jedinstven i sveobuhvatan sistem praćenja i procene stanja bezbednosti, koji bi mogla da koristi svaka lokalna samouprava, zbog čega se opravdano sumnja da i Strateška procena javne bezbednosti nije valjano urađena, pošto ne omogućava da se na odgovarajući način utvrde problemi sa kojima se građani i građanke svakodnevno suočavaju u mestu u kom žive. 
mr Maja Sedlarević | Utorak, 05. 09. 2017. | Komentara: 0
Nenaučene lekcije o rodnoj ravnopravnosti U poslednje vreme, sve češće se čuje kako više nije popularno govoriti o rodnoj ravnopravnosti i kako je to ‘ispričana priča’. Takvo stanovište zastupaju upravo oni/one koji suštinski ne razumeju rodnu ravnopravnost, kao ni borbu za ženska ljudska prava. 
Jovan Aksentijevic | Nedelja, 16. 07. 2017. | Komentara: 0
Zašto decentralizacija? Biti Beograđanin, Novosadjan ili Nišlija, to nije samo geografsko pojmovno odredište. To su, ono što je mnogo bitnije, ljudi. To je stanje duha...

facebook