Blog | Nenad Čanak

 
 
nenad-canak-predsednik CirilicaNenad-Čanak-predsedniknenad-canak-predsednik Madjarskinenad-canak-predsednik Rusinskinenad-canak-predsednik Sandžak-glasanenad-canak-predsednik Slovackinenad-canak-predsednik Vojvodina-glasa
Nenad Čanak | Utorak, 24. 01. 2012. | Komentara: 4

Pismo Luciliju

Hvala Ti, oštri kritičaru, što si mi pomogao da sednem i zapišem ovih nekoliko rečenica koje mi stoje negde na duši već odavno, a nisam imao neposrednog povoda da ih i naglas kažem, sve verujući da bi to moglo biti nezanimljivo, pretenciozno ili, na neki način već, svedočanstvo lošeg ukusa ili samoljublja. No, pošto si me pozvao da se "ispovedim", verujući valjda da će mi to dobra činiti a i otkloniti nedoumice o kojima pišeš, evo, upravo ću sada tako i da postupim.

Govoriš mi o tome da je u redu da se ne predstaviš. Kažeš:

" ... Formalna anonimnost je tu s razlogom... Ja nisam javna licnost i ne treba mi ta vrsta promocije, a samim tim nisam ni zasticen kao sto vi jeste.. Lako je vama politicarima, svako ima svoj imidz koji neguje u javnosti i svoje pravo lice koje krije... "

Prvo, da se jednu stvar razumemo: Ja sam čovek koji se već dvadeset i dve godine bavi politikom, javno, pod svojim pravim imenom i prezimenom, stojeći iza svojih ideja i reči svime što umem i imam. Dakle, možeš me slobodno nazvati i političarem, ma koliko je ta reč u zadnje vreme dobila pogrdni prizvuk. Međutim, opštost tipa "svi ste vi političari isti" je nešto na šta ne mogu i neću da pristanem. Ja nisam "jedan od političara koji su svi isti", nego sam Nenad Čanak, čovek sa svojim uverenjima i zalaganjima, svojim slabostima i manama, sa stvarima koje sam ili nisam uradio u životu, te ne želim i ne pristajem da budem stavljan u nekakva "opšta" mesta "korumpiranih političara koji gledaju samo svoje dupe" i ništa drugo ne rade osim što "zamajavaju nesrećni narod". Dakle, pristajem na apsolutno svaku kritiku meni i ni na jednu upućenu nevaljalom opštem političaru. Pristajem na sve iza čega stoji argument i ni na šta što je posledica propagandnih poluistina i direktnih podmetanja kao i proizvoljnih tumačenja mojih, inače veoma preciznih, životnih i političkih stavova.

Zaštićenost, koju spominješ, nemam, barem ne na način kako bi to bilo normalno u demokratskom društvu. Jedina zaštita koju mislim da treba da imam je zaštita za izgovorenu reč i stav o društvenim pitanjima. Druga zaštita mi i ne treba jer se ne bavim ničim drugim za šta treba imunitet pred zakonom (za razliku od, seti se, Šešeljevih batinaša koji su poslaničke knjižice koristili kao zaštitu pri pravljenju privatnih zatvora u kojima su prebijali ljude uterujući dugove. Da li Ti ime Čeko Dačević pali lampicu?).

Prvi primer: Kada sam Ilić mr Velimira u Narodnoj Skupštini prozvao za štetočinstvo, javno je izjavio da sam  Skupštinu došao "vidno našmrčen" tj. pod uticajem narkotika. Odmah sam otišao u bolnicu gde su mi urađeni testovi na narkotike, psihoaktivne supstance i pesticide, svi su bili negativni, a tužbu protiv Ilića smo podneli isti dan. Do dana današnjeg, nije održano ni jedno ročište. To je bilo pre četiri godine.

Drugi primer: Kada je Šešeljeva desna ruka, radikalka Maja Gojković, po zlu poznata zbog ratnog huškanja devedesetih i drugim "patriotskim" aktivnostima postala gradonačelnik Novog Sada 2004. godine, prvu sledeću februarsku nagradu grada Novog Sada je dobio penzionisani novinar lista Dnevnik, Rodoljub Malenčić, koga sam iz publicističkog opusa zapamtio samo po napadima na Ligu Socijademokrata Vojvodine i mene lično 1990. godine, u vreme kada je taj isti novosadski list Dnevnik posprdno nazivan "Politikin Zabavnik" jer je objavljivao takav tip poslušničkih gadosti koje čak ni dnevni list Politika (u to vreme najoštrija medijska sablja u Miloševićevim rukama) nije hteo da objavi. Dakle, kada sam, pozvan da prokomentarišem taj događaj, rekao da je to sramota za Novi Sad da 2005. februarsku nagradu grada dobija Miloševićev ratni huškač, munjevito sam tužen i munjevito osuđen da dotičnom isplatim zamašnu sumu novca na ime duševnog bola. Kada sam posle nekog vremena, gostujući u jednoj TV emisiji spomenuo taj primer kao primer obračuna onih za koje sam mislio da su "poražene snage" sa nama koji smo ih uplašili 2000. godine, usledila je ponovna tužba i ponovna presuda i ponovo suma koju sam morao da isplatim toj osobi, ponovo zbog duševnog bola. Ne bi me začudilo da me i ovaj tekst opet košta neke tužbe.

S druge strane, nikada kada sam bio vređan i kada se lagalo o meni, nije bilo tako brze i efikasne reakcije. Pre dve godine sam čak jedan sudski spor i dobio, protiv lista Kurir, presuđeno je da mi isplate neki novac (koji sam već i obećao jednoj humanitarnoj organizaciji, kao što je red), i ništa. Presuda nije izvršena, a list i dalje izlazi. Meni je istoga dana kada mi je bilo presuđeno stavljana sudska zabrana na platu i ostajala do namirivanja kompletnog iznosa.

Ko je onda u ovoj zemlji zaštićen, oštri moj kritičaru?

" ... Prica je napisana, uloge su podeljene, samo malo promenite svoj imidz od slucaja do slucaja (po potrebi mozes biti i surovi kriticar ostrog jezika, i simpaticni muzicar vedrog duha - uvek spreman da nesto odsvira.. sve po potrebi).. "


 Po kojoj potrebi? Za muziku sam se školovao, godinama i živeo od nje. Diplomirao ekonomiju, radio sa računarskim mrežama, bavio se marketingom. Bio i padobranac i motoraš. Jedino me politika nikada u životu nije interesovala, do devedesetih. Tada već nisam mogao da izdržim a da se ne pobunim protiv Miloševićevih kabadahija koji su preko noći počeli da „dele pravdu“ i uništavaju sve ono što je bio i vrednosni okvir i ljudski identitet i mene i moje okoline. Organizovali smo antiratne proteste bez ikakve podrške od bilo koga, lično sam bio desetinama puta hapšen, prebijali su me na ulici, pretili mojoj okolini, ostao bez posla, nasilno mobilisan za vreme Vukovara i sve za platu koju Ti sada tako olako uzimaš u usta: Da mogu da se ujutro pogledam u ogledalo. Pogledati sebe u oči veliki je ispit, i znam mnoge koji su na njemu proteklih decenija pali. Ja nisam.

Znaš li zašto onda danas sviram vesele pesmice po zabavnim emisijama? Pre dvadesetak godina, postojao je niz političkih emisija, suočavanja, debata. Recimo, 01.11.1990. sam imao jedan takav duel na TV Studiju B u kome mi je protivnik bio Vojislav Šešelj. Bio je brz i opasan. Prepun debatnih trikova i ubojitih dedukcija. Imao je sposobnost da u istoj rečenici demonstrira i akademsko promišljanje i uličarsku drskost. Uspeo sam da mu se suprotstavim i to mi je dalo kredibilitet daljih nastupa i političku poznatost. Ljudi su me posle toga nedeljama pozdravljali na ulici, ili u me napadali, ali politički stav je bio cenjen, i brojao se.

Koliko znaš emisija na bilo kojoj od desetina televizija koje nas danas zasipaju šarenilom u kojima bi to moglo da se ponovi? Već dugi niz godina, kada god me zovu u neku emisiju, skoro redovno kažu „... ali, mi ne bi ništa političko. Treba to da bude jedna ljudska, obična priča, šta volite, čime se bavite, o kuvanju, muzici, ...“ Samo ne o politici. Politika je štetna, ona loše utiče na rejting emisije, političke emisije nemaju nikakav šer, narod se polarizuje, treba tražiti teme koje prolaze. A šta prolazi? Naravno da je prijatniji prizor golonoga voditeljka nego goloruki narod. Naravno da je manje opasno za gledanost golim grudima na sagovornika nego na isukane bajonete.

Šta bih trebalo da uradim? Da kažem da neću da učestvujem u emisiji koja nije isključivo politička? Onda bih sedeo kod kuće, mrzovoljno pljuckao na nepravdu sveta u kome živim i možda se jednom godišnje pojavljivao kod Olje Bećković u Utisku Nedelje. To može sebi da priušti spavač kao što je Koštunica, ali on za sobom ima Rusku administraciju i Tamjanski kartel. Ja nemam nikoga.

Znaš li koliko ljudi je gledalo kako sviram  emisiji kod Ivana Ivanovića? Skoro tri miliona. Kada sam gostovao kod Jelene Bačić Alimpić? Otprilike isto toliko. Kada predstavim tamburaše sa kojima sviram (pazi, sviram, a ne naručujem pesme), i oslovim ih sa „predstavnici Romske nacionalne zajednice“, publika se smeje, ali i tapše i prihvati i to da sam najponosniji što među tim ljudima nema ni jednog skinheda ili neonaciste. Radim li time nešto društveno korisno za „integraciju Romske nacionalne zajednice“? Grassroot? Ili kada javno čitam Crven Ban Vuka Karadžića „ ... svadile se pica i guzica, guza pici tijo govorila ... tebe jebu, mene s mudi tuku ...“ i kada milioni ljudi čuju da je TO Vukov srpski jezik a ne „Nož, žica, Srebrenica“, i tapšu i na to ... Ako na samo jedan posto ljudi koji su to gledali ostane traga takvog razmišljanja, to je trideset hiljada ljudi. Koji će možda razmisliti.

Jer, kako se drugačije suprotstaviti melodiji koja odzvanja kafanama u Republici Srpskoj „ ... Nov Pazare, novi Vukovare, a Sjenice, nova Srebrenice ...“? Melodiji koja je danas pesma, sutra program, prekosutra zločin? A dan posle toga, naše dece nema jer su se kud koje razbežala, sva ona što nisu izginula.

Stavio si u post i ovaj citat skinut sa neta:

"Canku zameraju i što je njegov kum Nenad Opacic, covek sa kojim je saradjivao prilikom organizovanja višemesecnih antirežimskih demonstracija u Novom Sadu 1999. godine, osudjen kao glavni organizator prodaje droge u Novom Sadu, povezan sa Zemunskim klanom."

Ne zameram Ti, sličnu stvar si mogao da nađeš i na Wikipediji i na drugim mestima na netu. Ali, vidi kako tu zaista stoje stvari: Moj kum se zove Miodrag Kostić i njega sam upoznao davnih godina kao najbližeg saradnika Zorana Đinđića i Direktora Demokratske Stranke. Nenad Opačić je čovek koga je Miodrag poznavao od ranije (obzirom da su bili oženjeni dvema sestrama) i koji je odradio sa svojim ljudima obezbeđivanje Zorana Đinđića kada se on posle bombardovanja 1999. vratio u Srbiju iz Crne Gore. Pošto smo u to vreme organizovali svakodnevne proteste u Novom Sadu i imali stalne pretnje oko incidenata koje bi režim mogao da napravi i time obeshrabri građane da dolaze na naše skupove, trebala nam je pomoć u sprečavanju incidenata. Samo je Opačić pristao da nam da obezbeđenje skupova (dakle, ne mene ili nekoga od nas, nego skupova, dakle građana) i time spreči moguće izgrede. On i ja nikada nismo bili ni u kakvim drugim ni poslovnim ni porodičnim odnosima. Kada su mi kao predsedniku Skupštie Vojvodine došli tadašnji rukovodioci MUPa da mi kažu da imaju saznanja o trgovini narkoticima, insistirao sam da se postupi striktno po zakonu i to u najkraćem mogućem periodu i imao sam samo jedno pitanje, a to je, zašto su uopšte došli kod mene umesto da rade svoj posao.

Dakle:

Meni se (prema navodima citata) zamera, što je čovek u Novom Sadu koga poznajem, a za koga se saznalo da je blizak Zemunskom klanu i trguje narkoticima,uhapšen čim se to saznalo?

A, šta bi sa pitanjem: Zašto se nikome u Beogradu (recimo, Čedi Jovanoviću, i još po nekome) ne zamera što su poznavali ljude iz Zemunskog klana i JSO, od Spasojevića i Legije pa nadalje, koji nisu bili uhapšeni sve dok nisu ubili Premijera, iako nisu bili bliski Zemunskom klanu, nego su BILI Zemunski klan?!?

Ili mi se zamera što nisam hteo da lažem da ne znam ko je Nenad Opačić i da nipodaštavam ono što je učinio za bezbednost opozicionih protesta tog vremena, za razliku od onih koji su na brzinu oprali ruke od svega, srušili zgradu u Šilerovoj i nastavili političke karijere čistunaca kojima niko ništa ne sme da zameri.

Što se Wikipedije tiče, u par navrata sam ispravljao unetu neistinu o navodnom kumstvu, na kraju sam digao ruke. Nekome treba ta netačnost pa je stalno dopisuje.

Kažeš mi i da nešto ne razumem. Evo, citiraću Te:

... Ti i ne sanjas koliko puta sam pokusao da ukazem odgovarajucim organima ili pojedincima iz struktura vlasti na krsenja zakona kojih sam bio svedok (uglavnom u radu drzavnih sluzbi).. Znas koliko njih se potrudilo da to razresi/spreci/obelodani/istrazi?? Nijedan! Obican gradjanin nema kome da se pozali licno, osim ako nije s nekim blizak. Zvanicnim putem kroz institucije sistema ide sporo ili nikako, kao da nikog ne interesuje korupcija, drzavni kriminal i sl. Valjda su svi isti, pa solidarno stite jedni druge da ne bi jednog dana i oni dosli na red??? ...

Kucaš na otvorena vrata. Svaka Ti je na mestu, ali postoji jedna logička greška na koju moram da Ti ukažem. Ta greška se sastoji u tome što Ti mene posmatraš kao nekoga iz vlasti ko po definiciji mora da brani vlast, njene postupke i funkcionisanje. To, jednostavno nije tako.
Mi smo Vladu Mirka Cvetkovića podržali zbog tri stvari: Okončanje saradnje sa Haškim tribunalom, Beli Šengen tj. vizna liberalizacija i usvajanje zakona po evropskoj agendi. Borba protiv korupcije, borba protiv kriminala, borba za zapošljavanje se podrazumevaju. I, šta se dogodilo? Sa Hagom je saradnja završena, to više niko skoro da i ne pominje. Vizna liberalizacija je obavljena, i to se više ne pominje. Skoro dve stotine zakona je usvojeno u skladu sa evropskim zakonima, i to je u redu. Ali, ostalo je više nego zakočilo. Evo, recimo, pre nekoliko meseci sam postavio jasno poslaničko pitanje: Kako u sekularnoj državi, policija kao državni organ može da ima krsnu slavu? Po zakonu, trebalo je da dobijem odgovor u roku od 15 dana, nisam ga dobio do sada. Kada sam pitao predsednicu Skupštine, rekla mi je da će Skupština ponoviti pitanje. I ništa. Odgovor nikada nisam dobio. Valjda da se Ivica ne naljuti što ga pitam stvari o kojima će morati nešto i konkretno da kaže. Isto je i kada pokušaš da pitaš nešto u zdravstvu ili bilo gde. Znam da se ponavljam, ali, bez velikog spremanja, teško da će se tu nešto dogoditi veliko. A to spremanje počinje lustracijom a ne Strankama Ruskih Službi, njihovim derivatima i moskovskim nacional socijalnim demagozima.
Nadam se, oštri moj kritičaru, da sam barem malo odgovorio na neka od pitanja koja si mi postavio.  Nadam se da ćeš mi davati još šansi da objasnim svoje postupke, važno mi je da znam da, ako imamo neko razmimoilaženje, ono leži u pravom razlogu a ne u nesporazumu ili poluistini.

Uostalom, tome bi Twiter trebalo da služi.


Velimir Kovacevic | Subota, 16. 09. 2017. | Komentara: 0
Hoće li reforme MUP-a povećati njegovu efikasnost? U Srbiji ne postoji jedinstven i sveobuhvatan sistem praćenja i procene stanja bezbednosti, koji bi mogla da koristi svaka lokalna samouprava, zbog čega se opravdano sumnja da i Strateška procena javne bezbednosti nije valjano urađena, pošto ne omogućava da se na odgovarajući način utvrde problemi sa kojima se građani i građanke svakodnevno suočavaju u mestu u kom žive. 
mr Maja Sedlarević | Utorak, 05. 09. 2017. | Komentara: 0
Nenaučene lekcije o rodnoj ravnopravnosti U poslednje vreme, sve češće se čuje kako više nije popularno govoriti o rodnoj ravnopravnosti i kako je to ‘ispričana priča’. Takvo stanovište zastupaju upravo oni/one koji suštinski ne razumeju rodnu ravnopravnost, kao ni borbu za ženska ljudska prava. 
Jovan Aksentijevic | Nedelja, 16. 07. 2017. | Komentara: 0
Zašto decentralizacija? Biti Beograđanin, Novosadjan ili Nišlija, to nije samo geografsko pojmovno odredište. To su, ono što je mnogo bitnije, ljudi. To je stanje duha...

facebook