Sa Vojvodinom treba razgovarati da se ne bi pregovaralo

 
 
Izbori u LSV
Govori | Subota, 08. 12. 2012. | Komentara: 1

Sa Vojvodinom treba razgovarati da se ne bi pregovaralo

Transkript govora predsednika LSV Nenada Čanka na IX Kongresu:

Uvaženi gosti, uvaženi delegati IX Kongresa Lige socijaldemokrata Vojvodine, predstavnici diplomatskog kora, želim da vas pozdravim, evo po deveti put govoreći o stanju u zemlji i o svemu onome što je naša stvarnost.

LSV

Ligu socijaldemokata Vojvodine je uvek odlikovalo to da je govorila istinu. A ta istina ume da bude vrlo gruba, ume da bude vrlo teška. Ali, ako ne budemo govorili istinu, ako  ne budemo govorili tačno kako stvari izgledaju, onda nikada nećemo pronaći lek kojim ćemo izlečiti sve one bolesti koje nas, eto napadaju. Moj sin Milan zadnjih već, godinu i nešto dana, broji koliko ima do kraja sveta, pošto po majanskom kalendaru  21. 12. 2012. se završava kalendar i više nema dalje. Dakle, to je za 13 dana, tako da je krajnje vreme bilo da se napravi ovaj Kongres, da podvučemo crtu  šta smo napravili i šta smo uradili.

Vojvodina je u najmanjoj državi u svojoj istoriji

Evo, već šest godina Vojvodina je u Srbiji. Uvek se iznenade kad to kažem, ali evo tu je profesor Končar koji će mi pomoći da ne pogrešim previše, da je već šest godina Vojvodina u najmanjoj državi u svojoj istoriji. I to sa tendencijom smanjivanja. To verovatno govori o tome kako se ta država odnosi sama prema sebi, kako se ta država odnosi prema svom okruženju i o čemu se tu zaista i radi. Jer, evo, od 2000. godine do danas nismo uspeli jednu jednostavnu, logičnu i, ja mislim, čak neumitnu stvar da učinimo, a to je da kažemo istinu o onome što se događalo devedesetih. Da kažemo istinu o pokušajima da se sprovedu stari planovi o nekakvom hegemonizmu Srbije na Balkanu, koji je beležen još 1844. od strane Ilije Garašanina. Koji je 1941. godine beležen od strane četničkog ideologa Stevana Moljevića. Gde su te ideje živele u Memorandumu  Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine. Dakle, ideje koje su stalno proizvodile probleme, proizvodile i otvarale nove rane i dovodile sve nas u situaciju da ne možemo nikako da zaživimo kao civilizovani ljudi, u civilizovanom okruženju u civilizovanom društvu.

Šest godina od donošenja Ustava

Šest godina je prošlo od kada je donet  Ustav Republike Srbije protiv koga smo se, eto tu su i prijatelji sa kojima smo se zajedno borili protiv njega, koji je donet na neviđen način. Na siledžijski način, bez rasprave, bez javnog dijaloga, bez ičega takvoga. Sa dva dana i jednoj noći referendumskoga glasanja, gde i tada referendum nije prošao u Vojvodini, ali je rečeno - šta da se radi, većina je bila za taj referendum. Govorilo se da će taj Ustav biti bolji od onoga koji je donet u jednopartijskoj skupštini Srbije, koji je Milošević doneo zato da bi zatukao autonomiju Vojvodine, koja je  svoje korene vukla, na različite načine i pod različitim okolnostima iz različitih uglova sagledavano, još iz 1848. godine. Danas smo došli u poziciju da autonomiju Vojvodine  predstavlja, kao vrhunac uspeha, borba za jednog zaposlenog u Briselu, za jednu propadajuću banku i dva javna preduzeća sumnjivih sudbina. To je sve što je ostalo od autonomije Vojvodine, za koju su ljudi polagali svoje živote.
Naravno da je to nedopustivo. A sve se dogodilo iz jednostavnog razloga – nikada, nikada se nije jasno odredilo prema devedesetima. I to pre svega o ideologiji devedesetih! O ideologiji koja je dovela do svega toga i koja nikada nije taknuta jer spada u ovaj korpus planova o kojima sam govorio. Gde možda najbolje o tome kakvi su to planovi, obzirom da trenutno imamo za predsednika Srbije čoveka koji je četnički vojvoda, pa sam vam pripremio zaključke Konferencije četničke omladine o posleratnom državnom i društvenom uređenju Jugoslavije, od 2. decembra 1942. godine, tek malo da se podsetimo toga. „Granice buduće Jugoslavije moraju obuhvatiti, pored dosadašnjih, i sve one pokrajine na koje imamo istorijsko pravo, a koje su nam do sada  bile nepravedno oduzete. Pored istorijskog, moraju se uzeti u obzir etnički, ekonomski, politilčki i strateški razlozi", to jest,  uzećemo sve što nam treba.
Drugo: „Buduća država treba da bude unitarna i u njoj će Srbi, Hrvati i Slovenci živeti u svojim oblastima, bez mešanja jednih sa drugima, na principu širokih samouprava. Na teritoriji buduće države živeće samo Srbi, Hrvati i Slovenci, nacionalnih manjina ne može biti! Crkva je državna. Pravoslavna crkva je nacionalna i  svetosavska, a Katolička crkva treba administrativno da bude odvojena od Vatikana i da bude jugoslovenski nacionalna. Verska nastava je obavezna u svim osnovnim i srednjim školama...“ Da li ste primetili koji deo ovog programa je već ostvaren?

Ideološki se u ovoj zemlji nije uradilo ništa

Međutim, ono što je možda zanimljivije u ovom trenutku od vraćanja tako daleko u istoriju, je jedan događaj koji me je naterao čak da se malo nasmejem. A to je, kada sam gledao demonstracije pre nekoliko dana i video demonstrante pred Predsedništvom Srbije u Beogradu kako skandiraju „Tomo ustašo!“. To je, ja mislim, najbolji dokaz situacije u ovoj zemlji. Jer, podsetiću vas, prvi koji je poneo tu laskavu titulu u Srbiji je bio Ante Marković, sećate se Ante Markovića? Sećate se Ivana Đurića, i on je bio ustaša. Onda je bio Vuk Drašković, pa Zoran Đinđić, Boris Tadić. O sebi neću da govorim, to piše na svakom drugom zidu u ovom gradu. Sad je najedanput  Nikolić Tomislav i Aleksandar Vučić su takođe  ustaše. Pa ja pretpostavljam da je sledeće da Obraz postane ustaška mladež? Da Dveri postanu ogranak 64 županije? Jer stvar je vrlo jasna. Greška koja je pravljena svih ovih godina je jednostavna. Vezivati se za samo pojedine nosioce tih i takvih ideja znači grešiti, misleći da će, ako se ukloni Slobodan Milošević, da će nestati ono što je označavalo  vreme diktature i terora Slobodana Miloševića. Misliti da ako se Koštunica doktor Vojislav, da će to biti dovoljno da se prekine sa klerikalnim mračnjaštvom ili čime takvim.
Ne, nije dovoljno! Ideološki se u ovoj zemlji nije radilo ništa, nego se pokušavalo godinama , i decenijama sada već, gurnuti pod tepih svaki problem, svaku razliku i sve nas dovesti u situaciju  da svi mi treba da verujemo da se politikantstvom može zameniti ozbiljno rastvaranje suštine problema koji nas napadaju. To nije moguće  i ta gomila pod tepihom je sada narasla do tolike veličine da više mi ne možemo da se krećemo. Ni u ovoj zemlji, ni na Balkanu, ni u Evropi. Upravo zbog toga, konačni cilj je potpuno jasan. I to nije cilj nikoga ni u ovoj vlasti, ni čak ovih ektremističkih organizacija koje sam rekao. Oni su samo alati ostvarenja pravog cilja, a pravi cilj i konačni cilj je jasan - ukidanje parlamentarizma u Srbiji, poništavanje elementarnih ljudskih sloboda, hapšenja, ubistva  i diktatura!

Kako je “oslobođen” Novi Sad

Pre neki dan sam gledao , to je 9. novembra bilo, kako je u Novom Sadu svečano obeležena godišnjica oslobođenja grada Novog Sada u Prvom svetskom ratu. Imam veliku tremu da govorim o tome  pred profesorom Končarom, ali ja ću pokušati moja skromna znanja da vam prenesem. Dakle, izveštaj glasi ovako:
„Obeležen je ovaj značajan datum na način kako je obeležavan pre Drugog svetkog rata ,u Sabornoj crkvi održan pomen vojnicima stradalim u Prvom svetskom ratu, položeni venci na spomen krst stradalima u Prvom svetskom ratu, a obeležavanje je nastavljeno na glavnom gradskom trgu, gde je pred nekoliko stotina građana, ali i pred Aleksandrom Vučićem, potpredsednikom vlade i ministrom odbrane i pred njegovim preosveštenstvom vladikom bačkim Irinejem, garda izvela egzercir, a onda je usledio program   folklornog ansambla Vila“. I sada kaže: „Ponosni smo na činjenicu da je prvi put posle više godina predstavnici državne i gradske vlasti, crkveni velikodostojnici i vojska zajedno  obeležavaju ovaj dan“.  Koji je to dan? To je dakle, dan 9. novembra 1918. godine, kada je srbijanska vojska ušla u Novi Sad. Ja predlažem da se na ulazu u Novi Sad digne ogromni slavoluk tom događaju, na kome će biti upisana imena svih onih koji su poginuli u oslobađanju Novog Sada. Znate samo šta je problem? Što niko nije poginuo. Znate zašto niko nije poginuo? Zato što Novi Sad nije ni trebalo oslobađati, jer u njemu više i nije bilo austrougarske vlasti, koja se povukla iz Novog Sada po mirovnim sporazumima  koji su već počeli da funkcionišu. Jer je primirje potpisano 11. novembra, koje je značilo kraj Prvog svetskog rata. Desilo se to da je srbijanska vojska kasnila tri dana u Novi Sad, pa su ljudi koji su dezerteri iz austrougarske vojske, se organizovali i održavali vlast u gradu Novom Sadu, pa su čak pitali ove kad su došli: Pa di ste dosad?  A ovi se izgubili tražeći Novi Sad. I to je stvar, profesore, da li sam pogrešio nešto? I to je sada stvar gde kaže aktuelni gradonbačelnik Novog Sada „Major Bugarski, neustrašivo je predvodio Drinsku diviziju i oslobodio Novi Sad“. Ako je neko oslobodio, treba da ga je neko okupirao, a nikoga nije bilo. Pa koga ste onda oslobodili? Znate zašto je važno da smo mi, Vojvođani, oslobođeni? Zato što, kaže ovde u jednom trenutku „oni su doneli Novom Sadu ono što je najvažnije i najskuplje – slobodu!“  To je tačno, sloboda jeste najskuplja, ali je mi stalno i iznova plaćamo.  I zato ti oslobodioci o kojima ovde govorim, stalno nas uveravaju, da pošto su nas oslobodili, smo im stalno dužni. Vojvodina nije nikom ništa dužna!

Nema kompromisa sa fašistima!

Naravno, malo trnce proizvede kada vidi čovek državu, crkvu i vojsku na jednom mestu, zbog toga što to dosta podseća na neke istorijske pandane, recimo iz Španije generala Franka ili Italije Benita Musolinija. Benito Musolini znate ko je bio? Benito, to je na italijanskom Dobrica. Znači, to su fašističke diktature koje imaju kult smrti, kult oslobađanja, kultove svega toga što služi tome da se neko slučajno ne bi pobunio i pitao za svoja elementarna prava. A jedno od tih prava je pravo na život, pravo na imovinu. Mi nismo imali lustraciju od 2000. godine, nego se išlo za idejom nacionalnog pomirenja. Ja vas pitam, pomiriti dželata i žrtve šta to uopšte znači? Šta to znači da sada u nekom miru, u kome ćemo svi zaboraviti šta je bilo, krenemo od nule?  Ne može se krenuti od nule, jer ta nula ne postoji. Šta znači kompromis sa ekstremistima koji nas preplavljuju ovih dana? Pre par dana eto, videli smo da je nešto što sebe naziva organizacija Naši, napravila spiskove nepodobnih nevladinih organizacija i da, otprilike, oni znaju tačno poimence ko su ti izdajnici i koga treba sve ukloniti. Imamo situaciju da ljudi koji sebe nazivaju navijačkim grupama, a u stvari su, kao što svi znamo, organizovane kriminalne grupe za rasturanje narkotika, koje se prepoznaju po navijačkim šalovima fudbalskih klubova  Partizan, Crvena Zvezda i Rad, oni  mogu da odrede da li na ulicama nekoga grada može ili ne može da se okupi grupa ljudi koji laćaju porez i koji hoće da iskoriste svoje ustavno pravo zbora i dogovora. Oni vladaju  ulicama, a ne država. A onda još dođemo u poziciju da Ministarstvo unutrašnjih poslova preporuči našim gostima da skinu strane tablice sa svojih automobila, da im, bože moj, ne bi huligani vandalizovali vozilo. Jel moguće da ne mogu da se pronađu ti hiuligani? Jel moguće da ono kada su pre nekog vremena sekirama razbijali automobile hrvatskih navijača po Novom Sadu niko nije uhvaćen? Jel moguće da se ne može otkriti ta mreža ili se, možda, dobro zna ko je, pa upravo zbog toga niko ne sme da je takne? Sve mislimda je ovo drugo u pitanju. Kompromis sa takvim grupacijama nije moguć.  Kompromis sa fašistima, nacionalsocijalistima, klerofašistima nije moguć, jer njoihova je ideja da nas istrebe. Naša je ideja da nas oni ne istrebe. Kompromis, kako ga zamišljaju zagovornici kompromisa bi značio da , otprilike, pošto bi oni da nas nema, a mi bi da nas ima, da poola nas izvrši samoubistvo. I onda evo, i jedna i druga strana zadovoljne, neki su preživeli neki nisu, sve strane zadovoljne. To su priče za malu decu! Ne mogu na jednom mestu, u isto vreme postojati fašizam i demokratija. To ne može, a mi u ovom trenutku imamo samo fašizam. I to je ono čega moramo biti svesni. Ako neko misli da se nećemo braniti, ljuti se vara!

Šta je sa ostalim tradicijama?

Kao što je falsifikovanje istorije pomagalo da se stvori  ratnohuškačka atmosfera dervedesetih, ti metodi se i danas primenjuju. Pokazao sam vam ovaj primer oslobođenja Novog Sada u Prvom svetskom ratu. Vladika Irinej Bulović, znate ko je Irinej Bulović? Irinej Bulović je onaj zbog koga su pomerane Zmajeve dečje igre iz Zmaj Jovine ulice. To je isti onaj koji je, navodno hrišćanin, ali je zaboravio to da ako te neko pogodi kamenom, ti njega hlebom; ako te neko udari u obraz, ti mu okreni drugi obraz, ako ti neko traži košulju, daj mu i ogrtač; nego je tužio našega prijatelja i kolegu Zorana Petakova za uvredu, pa je onda Zoran Petakov bio politički zatvorenik zbog verbalnog delikta. Taj Irinej Bulović je rekao sledeće: „Ovaj dan  dugo vremena, na našu sramotu nije obeležavan, prećutkivan je, zaboravljan pa i zabranjivan. Svaki narod sa ponosom i kroz molitvu, sa pijetetom seća se ovakvih datuma i onih koji su svoje živote ugradili u to  da život njihovih potomaka bude bolji“. Imam jedno malo pitanje: ko je to položio život, koji potomci, kome bolje? Ili je bilo nešto drugo? Ili je bilo to da je ta ista vojska došla zato da bi se 24. istrog tog meseca oirganizovala nekakva skupština na kojoj su bili predstavnici slovenskih naroda u Vojvodini, ne znam kako su ih izabrali, ali recimo da su ih izabrali,  kojih je tad bilo 40 posto u Vojvodini, koji su odlučili da se Vojvodina pripoji Srbiji. Na osnovu te odluke, do dana današnjeg imamo priču o tome da smo oslobođeni, da je naša priča o Vojvodini time završena, da mi otprilike treba da budemo srećni što nam dozvoljavaju da nas pljačlkaju, da nas otimaju... Niko ne spominje Kusićku i Zlatićku republiku, koju su ljudi iz Kusića i Zlatice napravili svojim rukama, od zelenog kadra. Ovi ne znaju ni šta je zeleni kadar. Ali znaju da pričaju o slobodi koju nam je, navosno neko doneo.
Vraća se tradicija koja traje 22 godine.A šta je sa tradicijama koje su trajale 35 godina, koliko je Tito bio vladar u ovoj zemlji? Šta je sa tradicijama kada je Franja Josif  bio 58 godina vladar u ovoj zemlji? Šta je sa tradicijama Novog Sada koji je dobio svoja imena pre 308 godina, 1694. godine? Šta je sa tim tradicijama? One nisu važne. Šta je sa tradicijom Majske skupštine? Šta je sa tradicijom 28. februara 1974. godine kada je Vojvodina prvi put u svojoj istoriji dobila svoj Ustav? To nisu tradicije? Nisu, zato što ne trebaju. I ta parcijalna istorija, ti komadići od kojih se pravi istorija, je ono od čega se pravi sistem laži, koji služi tome da mi svi treba da se osećamo dužnim i krivim. Nismo ni krivi, nismo ni dužni.

A u Beogradu nema mafije?

Skrenuću vam pažnju na jednu činjenicu. Ovo bi trebalo neko i da čuje, tome postoje mediji.  U ovoj zemlji ima pet nacionalnih frekvencija za televiziju, pet nacionalnih frekvencija za radio, plus javni servis. Svih pet televizijskih frekvencija nacionalne pokrivenosti imaju televizije iz Beograda, svih pet radija koji imaju nacionalnu pokrivenost imaju radiji iz Beograda. Ne postoje ni jedne novine u ovoj zemlji, koje se štampaju van Beograda, koje nisu  beogradske, a koje se prodaju na teritoriji cele Srbije. Kako će neko znati izvan ove sale i izvan Vojvodine o čemu mi govorimo i šta je istina o onome što mi želimo i za šta se zalažemo? Nikako. Nego će se samo reći jedna stvar: „Eto ga Čanak opet, baš u ovom trenutku kada je takva situacija na Kosovu, potpaljuje Vojvodinu“. A previđa se da mi ništa u svojim iskazima nismo menjali 22 godine. Borba protiv korupcije i kriminala najviše se vodi u Vojvodini. Nemam ja ništa protiv. Štaviše, ko može biti protiv da se sve ono što zagađuje naš društveni život očisti, pročisti i , naravno, da ova zemlja počne da funkcioniše normalno. To bez borbe protiv korupcije ne ide. Upravo zbog toga sam i primetio da smo u Vojvodini imali hapšenje, pre nekog vremena, Gorana Kneževića, pa je posle postao ministar. Jožefa Kase, on je bio ministar pa je sad  u zatvoru, Saše Dragina i on je bio ministar pa je u zatvoru, Olivera Dulića, on je bio ministar, sad je ortoped. Ali sve u svemu, kad god se govori o nečemu takvom, Bojan Kostreš spomene – evo toliko su govorili o carinskoj mafiji u Zrenjaninu. Kakva carinska mafija u Zrenjaninu, na robu iz Botoša što ide u Čestereg ? Zrenjanin je imao carisku mafiju, Zrenjanin je imao građevinsku mafiju, dve zgrade napravljene za 20 godina, ali je imao građevinsku mafiju. A interesantno u Beogradu nema mafije, jeste primetili to?

Nedopustivo je držati Jožefa Kasu u zatvoru

Kako je moguće, da ako je barem pet šest ministara bivših vlada stiglo u zatvor zbog koruptivnih radnji, i svi iz Vojvodine?  Obzirom na veličinu Vojvodine, trebalo bi  bar jedno 15-20 ministara van Vojvodine bude takođe u zatvoru. Znate koliko ih je u zatvoru? niko. Kako je to moguće? Jel moguće da je Vojvodina takva jedna trulež  u kojoj, uzgred budi rečeno, svi koje je tražio Haški tribunal su uhapšeni u Vojvodini. “Stojan Župljanin, haški begunac izmenjenog ličnog opisa, 11. juna 2008. godine u 12:30 u Pančevu u Dunavskoj ulici borj 5. Haški optuženik Ratko Mladić,  u 5:30, 26. maja 2012. godine, u Lazarevu nadomak Zrenjanina. Goran Hadžić, 20. jula 2011 u šumi kod sela Krušedol, na obroncima Fruške gore”. Svi su uhapšeni u Vojvodini. Ali dobro, ajde da kažemo, Vojvodina je zgodna za sakrivanje zato što nema policije, pa možeš da se kriješ koliko hoćeš. Jeli moguće da je to razlog zbog koga je toliko kriminala u Vojvodini, pa eto su zbog toga svi ti ljudi zatvoreni. Uzgred budi rečeno, ja moram još jednom da podvučem Jožefa Kasu držati u zatvoru je nedopustivo. Da li je to razlog ili je razlog drugi? Da li je razlog taj što niko ne sme da takne klupko zmija koje je u Beogradu, jer kada povuče neki rep, nikada ne zna koja će ga glava ujesti? Pa je zbog toga pravdu najjednostavnije isterivati na Vojvodini, kojoj su zubi izbijani decenijama, koja ne može da se brani.

Oduzeta su nam prava

Skupština AP Vojvodine ima 120 poslanika. Svaki poslanik izabran na proporcionalnoj listi za Skupštinu Vojvodine, je morao da dobije isto glasova koliko i predstavnik republičke liste da bi bio izabran. Potpuno isto. Jer kao što šezdesetak poslanika, po broju glasača dolazi iz Vojvodine u Skupštinu Srbije, toliko ide i u Skupštinu Vojvodine. Znači isti broj ljudi, isti broj glasova, isti legitimitet ima pokrajinski poslanik i republički poslanik, a 120 poslanika Skupštine Vojvodine imaju zakonondavno-inicijativnu moć, moć zakonodavne inicijative, koliko jedan poslanik u Skupštini Srbije. Jel to zbog legitimiteta? Nije, nego zato što su nam oduzeta prava. E onda se postavlja pitanje šta mi onda da radimo? Onda moramo da se borimo. Između dva kongresa postignut je najveći izborni rezultat Lige socijaldemokrata Vojvodine. Dobili smo na prošlim izborima, na pokrajinskoj izbornoj listi 30 posto više glasova nego na pretprošlim iztborima 2008. godine. Postigli smo rezultat kojim smo, da smo išli kao manjinska lista, mogli imati nekoliko poslanika više, sada imamo poslanički klub. Gospođica Aleksandra Jerkov je predsednica našeg poslaničkog kluba u Skupštini Srbije.
Međutim, kako da mi to uradimo? Kako da uradimo kada je kompletna priča o izbornim zakonima napravljena tako da ni slučajno niko ko nije profesionalno manjina, ili s druge strane nije stranka koja deluje na celoj teritoriji Srbije, dakle populista, nema načina da uđe samostalno u parlament. Pa parlament služi tome da se ljudi skupljaju i raspravljaju o različitostima, a ne služi tome da bi bio samo izgovor  za funkcionisanje otuđene izvršne vlasti. Za to nisu odgovorni samo oni koji su sada na vlasti. Za to su odgovorni i oni koji su bili tu u prošlom mandatu, u pretprošlom mandatu. U prošlom mandatu mi smo podržavali vladu Mirka Cvetkovića. Zašto? Da ne bi došli na vlast Vučić, Nikolić i ostali. Kao što ste videli, nije vredelo, zato što nije izabran pravi put. A pravi put je vrlo jednostavan - istina! Istina i opet istina. Samo istinom i jasnim, a ne političkim smicalicama, nego jasnim političkim delovanjem se može zaista nešto promeniti.

Govor iz 2009.godine

Lako je meni da pravim ovakve govore u uslovima kad sam našao, dok sam se pripremao za ovo, jedan svoj govor 24. 11.  2009. godine. To je govor koji je držan u kupštini Srbije, dok sam još bio tamo poslanik... A šta ti je život... Evo sad pričam sa Rasimom i Žarkom. Pre 13 godina smo imali Savez demokratskih partija koji smo činili Cole Kovačević, Mile Isakov, Jožef Kasa, Rasim Ljajić, Žarko Korać i ja, mi smo bili lideri. I kako nas je sada život rasuo u razne institucije. Cole, siromah, je pod zemljom, Mile u penziji, Žarko u Skupštini, Rasim ministar,  ja na sudu, a Kasa pod ključem...Al dobro. Sve u svemu, govor od 24. novembra 2009. godine, pitanje je bilo usvajanje Statuta AP Vojvodine: „Dame i gospodo, drugarice i drugovi poslanici, pre tri godine većina stranaka čiji su predstavnici  i danas u ovom parmalemntu, Demokratska stranka, SRS sa svojim frakcijama, SPS i G 17 plus i SPO doneli su loš Ustav Srbije. U tom Ustavu obavezu da se definiše i usvoji i Statut APVojvodine i Zakon o prenosu nadležnosti.   Dakle, to je ustavna obaveza  i zato, bio Statut usvojen ili ne, sve ovo ne treba posmatrati kao nečiju pobedu ili poraz. Dakle, nemojte pljuvati u ogledalo, ono nije krivo. Sami ste tako odredili i ne može se od lošeg Ustava napraviti dobar Statut. LSV to zna i na to je pre tri godine upozoravala i vas i građane. Zato smo i pozvali na bojkot ovog ustava i on u Vojvodini nije prošao. Budući da je Ustav ipak usvojen,  mi Vojvođani kao lojalni građani ga ipak poštujemo. Ali to ne znači  da nećemo insistirati na njegovoj promeni, tim pre što smo sada, tri godine kasnije došli u situaciju da se o Vojvodini i stepenu njene autonomije odlučuje upravo na osnovu takovg, preko noći sklepanog ustava. I zato što je Ustav loš, Statut je pisan u ograničenjima i prostoru koji je toliko  zbunjivao da su i sami pisci Statuta počeli da sebe ograničavaju pa je, primera radi, došlo do toga da Vojvodina mora da traži od Srbije saglasnost za otvaranje predstavništva u Briselu. Vojvođanska administracija će, istina, ako ovaj statut i zakon budu usvojeni, u narednom periodu preuzimati spomenutih 150 prenetih nadležnosti, ali nemojte da bilo koga  zavara činjenica da je time konačno definisana puna autonomija Vojvodine. Daleko je od toga, jer reč je o prenetim nadležnostima i upravo je to ono što me još više plaši - činjenica da se ide na dalje razmešavanje pitanja Vojvodine i njene autonomije. Zato se sve ovo čini kao združeni pokušaj ustavopisaca da se pitanje i položaj  Vojvodine prevaziđe, stavi ad akta, a ne i da se reši. Jer sve te nadležnosti koje sada Vojvodina dobije, mogu biti promenjene na jednoj sednici, a ovaj dostignuti stepen autonomije obesmišljen.“ To se posle tri godine dogodilo na jednoj sednici  Ustavnog suda.

Smanjen proevropski entuzijazam

Sve ovo je rečeno u Skupštini Srbije. Uvek sam mrzeo one što kažu govorio sam ja, ali je takođe činjenica da dalje obesmišljavanje Vojvodine, dalje obesmišljavanje svega onoga što Vojvodina jeste, znači kompromitaciju ideje autonomije i odvraćanje od same ideje slobode i samostalnosti u izboru, a to je suština autonomije Vojvodine, generacija koje dolaze. I zato se one i okreću nazadnim, pogrešnim i nadasve štetnim idejama i ideologijama. Ja sam ponosan što, čak i kada je došlo do promena vlasti recimo u Novom Sadu i Zrenjaninu, preduzeća koja su vodili naši direktori , su od strane naših neistomišljenika nazivana kao primer dobroga upravljanja i primer kako se domaćčinski posluje. Čak i naši neprijatelji su to morali da priznaju. Ali mene više vbrine šta ćemo raditi sa činjenicom da njihovim dolaskom je smanjen na najniži mogući nivo proevropski entuzijazam u Srbiji, decenijama unazad. Došli smo u poziciju  da se ponovo podiže borba protiv izmišljenog vojvođanskog separatizma kao deo dimne zavese, pod koju se guraju svi problemi  koje država ne može da reši. U to spada naravno i pitanje Kosova, jer ja ću vas podsetiti. Od 1981. godine, profesor Končar će me sigurno ispraviti i vratiti na 1968., svaki put kad je neki problem u državi se spomene Kosovo. Svaki put. Još ‘81 je bio prvi pokušaj obaranja vojvođanskog rukovodstva, ‘88. je uspeo, ‘90. je zbog toga menjan Ustav, da bi, bože moj, Srbija imala vlast na svoj svojoj teritoriji, a ovoga trenutka dok pričamo 94 države na svetu su priznale nezavisnu Republiku Kosovo. A mi još imamo situaciju da su pregovori sa predstavnicima četiri severne opštine na Kosovu, važniji od razgovora sa parlamentom i Vladom Vojvodine. Sad ja vas pitam, koje poruke se time šalju? Šta se nama predlaže da učinimo? Sve ovo od izbornog zakona, pa nadalje, je usmereno samo i isključivo protiv Vojvodine, jer je Vojvodina jedina istorijski definisana regija, to jest pokrajina. Pokrajina koja je ušla u sastav zajedničke države sa svojom teritorijom, svojim organima vlasti, sa svojim stanovništvom,  sa svojim prirodnim resursima, sa svojom industrijom, bez čega je sve ostala.

Politički život u Vojvodini praktično ne postoji

Mi smo došli u poziciju da se stalno drži otvoreno pitanje Kosova, stalno držanje otvorenog pitanje BiH. Jer znate i sami da svaka Vlada kad dođe prvo što uradi je da napravi sporazum o specijalnim odnosima sa Republikom Srpskom. I prvo ide u Banja Luku a ne u Sarajevo. Zašto? Zato da bi to stalno bio problem. U zadnje vreme je malo opalo, ali je i sa Hrvatskom bio non-stop problem. Zašto? Zato što kada bi se ti problemi rešili, ovo su inače reči mog uvaženog prijatelja Žarka Koraća, da Srbija troši ogromnu količinu energije na te probleme, zato da se ne bi bavila onim od čega se živi.

To je dovelo do toga da politički život u Vojvodini praktično više ne postoji. A zašto ne postoji politički život u Vojvodini? Pa zato što politički život znači bavljenje problemima i njihovim rešavanjima a mi nemamo nijedan alat za rešavanje tih problema, nego ispražnjene ljušture bivših institucija i jednu komilu nekoordinisanih lokalnih samouprava koje se bave komunalnim problemima. I to je sve.

Mi smo u poziciji da nas praktično time beogradski centralisti teraju na to da se bivanjem u vojvođanskim institucijama i kompromitujemo. Da sami sebe dovodimo u poziciju da budemo ismevani i ponižavani, da se zastava koju je usvojila Skupština AP Vojvodine pali na svakom ćošku kao zabava dokonih huligana. Došli smo u poziciju da šest jezika, na koje je Vojvodina više nego ponosna, budu sprdnja za lokalne vlasti koje ispisuju table ustanova samo ćirilicom, jer misle da je to sasvim dovoljno.

Mislim da je onda potpuno jasno da se postavlja pitanje i šta onda sada da se radi.

Tražim da živimo za svoja ubeđenja

Postavio bih pitanje, kakva je sličnost bila između Mahatme Mohandasa Karamčanda Gandija, velikog borca za mir i nezavisnost Indije i Osame bin Ladena, osobe čije je ime sinonim za terorizam u 21. veku? Kakva je sličnost? Velika. I jedan i drugi su bili spremni da umru i umrli za svoja ubeđenja. Ja ne tražim ni od koga da umre za svoja ubeđenja, niti da umre za Vojvodinu. Ali pitam, da li mislimo da ćemo nešto promeniti ako ne budemo bili spremni da živimo za Vojvodinu, da živimo za svoja ubeđenja, da živimo za državu Srbiju?

Nama ne treba druga država, nama treba drugačija Srbija

Jer, nama ne treba druga država od Srbije, nama treba drugačija Srbija. Pošto je to najmanja država u kojoj smo ikada živeli kao Vojvođani. Imamo i najveću – odgovornost. I završiću sledećim rečima, mora se zaštititi vojvođanska civilizacija. Vojvođanska civilizacija. U civilizacijske tekovine podrazumevam: višijezičnost, nacionalnu i versku toleranciju, vladavinu prava i najoštrije kažnjavanje širenja mržnje i netrpeljivosti. To su tekovine koje su na ovim prostorima postojale i postoje vekovima. Postojale su u Austro-ugarskoj, postojale su u Jugoslaviji, morjau postojati i sada ovde. Ne može jedan Koštuničin sklepani Ustav, koji nije ni prošao u Vojvodini da bude osnova za to kidanje svega onoga što su generacije stvarale.
Tražimo da se Vojvodina obešteti za sve ono što joj je oduzeto i za šta je oštećena. Tražimo zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, pravo na imovinu, izvorne prihode. Sve to garantovano ili Ustavom Vojvodine ili poglavlju u Ustavu Srbije  ali ne može se dopustiti da prosta većina, kakvu imate već sada u Skupštini Srbije ovako dignu ruke i Vojvodina prestane da postoji. Pa to čak nije moglo ni u Miloševićevom Ustavu. Koštuničinom može.

Tražim da se sa Vojvodinom razgovara da se ne bi pregovaralo.

Sve ovo više ne molimo, nego zahtevamo.

Hvala vam!

(BILSV, 08.12.2012.)




Govori | Sreda, 18. 09. 2019. | Komentara: 0

Sklonost ka populizmu pokrajinske vlasti, bez rezultata u radu

Nedostatak strategije, vizije, ideje, populističko ponašanje vladajuće garniture i nedoslednost u poštovanju donetih odluka samo su neki od razloga zbog kojih poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine nisu podržali predloženi rebalans budžeta AP Vojvodine za 2019. godinu. 
Govori | Sreda, 18. 09. 2019. | Komentara: 0

Vlast neprecizno planira budžet Vojvodine

Pokrajinski poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine Saša Šućurović izjavio je danas da poslanici LSV neće podržati predloženi rebalans budžeta AP Vojvodine za 2019. godinu jer je on posledica nepreciznog budžetskog planiranja. Kako kaže, rebalans nije opravdan i služi u promotivne svrhe. Šućurović je zamerio mala izdvajanja za poljoprivredu i što se za privredu i turizam u rebalansu ne odvaja nijedan dinar.
Govori | Sreda, 18. 09. 2019. | Komentara: 0

LSV ne može da prihvati izveštaj o izvršenju budžeta APV

Šef poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini AP Vojvodine Branislav Bogaroški izjavio je danas da poslanici Lige ne mogu da prihvate izveštaj o izvršenju budžeta AP Vojvodine za 2019. godinu u periodu januar-jun 2019. On je ukazao da je najmanje realizacije u delu onih sredstava koji bi trebali da služe razvoju Vojvodine, da je ponovo evidentan pad prihoda od zakupa poljoprivrednog zemljišta i prihoda od naknada za vode... 



ARHIVA VESTI (izaberite datum):


facebook