NOVI SAD - Skoro je objavljen izveštaj u kom je predstavljen monitoring rada organizacija civilnog sektora 15 država Centralne i Istočne Evrope, među kojima je i Srbija. Istraživanje je radio Centar za neprofitne organizacije i socijalno preduzetništvo u okviru Fakulteta za ekonomiju i biznis, Univerziteta u Beču, uz podršku fondacije „Erste“.

U prvim redovima izveštaja, pominje se da civilni sektor i njegove organizacije imaju značajnu socijalnu, političku i ekonomsku ulogu u demokratskim društvima“. U teoriji bi politički i društveni kontekst trebali pružiti podršku organizacijama civilnog sektora, u cilju realizacije programa, što je pretpostavka dijaloga različitih strana svakog demokratskog društva. Za potrebe istraživanja je u Srbiji kontaktirano 248 organizacija civilnog sektora, a na upitnik je vraćeno 78 odgovora, što je svega 22%. Podaci su uglavnom tumačeni deskriptivnom analizom (zastupljenost određene vrste odgovora, tabela sa ukrštanjem odgovora), uz grafikone kao ilustraciju za lakše razumevanje odgovora. Za tumačenje odgovora na pitanja otvorenog tipa, korišćena je kvalitativna kategorizacija odgovora – zbog kodiranja odgovora i sumiranja rezultata istraživanja.

Neki od odgovora koji su sumirani za sve zemlje, ukazuju na način finansiranja, podršku nacionalnog zakonodavstva, legislative kada je u pitanju funkcionisanje nevladinog sektora, kao i način podrške koju pružaju institucije i javni funkcioneri. Kada je reč o Srbiji, prema podacima koji su objavljeni u istraživanju, najveća podrška civilnom sektoru stiže iz Evropske unije, potom nacionalnog zakonodavstva, a tek na kraju lokalne samouprave. U smislu „zakonskih sloboda“, organizacije civilnog sektora imaju sva prava na rad, gde je administrativna procedura u granicama mogućih po mišljenju onih koji su popunjavali upitnike, dok je najmanji broj popunjenih upitnika podržao stav da postoji „transparentnost u pristupu informacijama i sredstvima za učešće na konkursima“. Daleko najveće učešće u finansiranju organizacija civilnog društva imaju fondacije, na drugom mestu su konkursi, a kao najmanje zastupljen odgovor pojavilo se „privatno“ finansiranje rada organizacija, odnosno lične uplate, na bazi članstva i donacija.

U samom zaključku, autori istraživanja su naveli da je sve češće ubeđenje da opstaju organizacije bliske vlasti, što dovodi do svojevrsne stigmatizacije ostalih, koje u ciljevima, programu delovanja, misiji i viziji nemaju pomenuto ništa što bi bilo od interesa onima koji donose odluke.

Organizacije iz Srbije koje su učestvovale u istraživanju

U popunjenim upitnicima iz Srbije, 11% odgovora je iz organizacija koje su osnovane u periodu pre 1995. godine, 20% između 1996. i 2000. godine, 23% organizacija između 2000. i 2005. godine, između 2006. i 2010. godine 24% odgovora i na samom kraju, 11% odgovora je popunjeno i dostavljeno ispred organizacija koje su osnovane posle 2011. godine. Kada se govori o oblasti delovanja organizacija civilnog društva, dominiraju pravo i javne politike, socijalne usluge, obrazovanje i istraživanje, kao i pitanja očuvanja životne sredine – među najčešćim su odgovorima ispitanika. Ovo takođe ukazuje na slabu zastupljenost socijalnih klubova i organizacija formiranih oko verskih zajednica. U najvećem broju odgovora, finansiranje organizacija dolazi iz međunarodnih fondacija (oko 60% popunjenih upitnika), uz ozbiljne izazove koje nosi nedostatak podrške i ozbiljan politički rivalitet vladajuće strukture i opozicije. Ova polarizacija dovodi do iznuđenih izbora da li organizacije podržavaju vlast ili se sa njom sukobljavaju. Na prvi pogled, državne institucije podržavaju funkcionisanje nevladinog sektora, ali se iz odgovora može uočiti količina otežavajućih okolnosti na koje se nailazi kada su u pitanju finansiranje ili administrativne procedure (strana 133).

Podrška nevladinom sektoru ne mora biti nužno finansiranje organizacija, već po stavu ispitanika može se ogledati u poreskim olakšicama kada su u pitanju donacije privatnog sektora, podrška filantropiji i socijalnom preduzetništvu. Veliku ulogu u podršci organizacijama civilnog sektora bi imao poboljšan status volontera ili zaposlenih u civilnom sektoru. Iako postoji pravni osnov po kom predstavnici civilnog sektora imaju pravo učešća u radu (kao što su javna slušanja ili proces izrade predloga zakona), nisu ravnopravni kada je u pitanju proces donošenja odluka i zbog toga nisu na istom nivou kao partneri državnom sektoru.

Unutar civilnog sektora, desila se diverzifikacija organizacija, koje su s obzirom na finansiranje – podeljene na dve grupe: prvu grupu čine organizacije koje su finansirane tokom prve godine postojanja, nakon što su fondacije zaključile da je Srbija na putu pridruživanja EU napredovala, svoja sredstva su premestile na druga ugrožena područja. Ovu grupu organizacija čine one koje se bave problematikom kao što su demokratija, učešće i politička edukacija, kao i podrška žrtvama trgovine ljudima. Druga grupa su organizacije koje rade sa ugroženim, marginalnim grupama kao što su pripadnici romske nacionalne zajednice, žrtve porodičnog nasilja, predstavnici sindikalnih organizacija, organizacije koje pružaju podršku osobama u ruralnim područjima ili osobama sa invaliditetom.

Ravnopravnost u dijalogu javnog i civilnog sektora – osnova demokratskih procesa

Osim izostanka podrške i olakšica u radu, kako bi bili ravnopravni partneri u izgradnji demokratskog društva (na putu pristupanja evropskoj porodici država), predstavnici civilnog sektora najčešće dobiju epitete „stranih plaćenika“ i bivaju stigmatizovani, tako da bavljenje humanitarnim radom ili zalaganje za određenu problematiku ispadne najblaže rečeno – odbojno i nepoželjno.  Ipak, nekoliko organizacija iz nevladinog sektora koje deluju u Srbiji, na sebe su preuzele inicijativu i ulogu sa ogromnom odgovornošću, trošeći vreme i resurse svojih volontera/volonterki i članova/članica kako bi stvari iznele na površinu.

Pre svega, desi se da od cele priče bojkota izbora, protesta „1 od 5 miliona“ i zahteva opozicije, Fondacija za otvoreno društvo Srbijapreuzme inicijativu i organizuje okrugle stolove na kojima je uspostavljen dijalog između vladajuće stranke i predstavnika opozicije. Sve drugo na stranu, jedna nevladina organizacija, uz podršku Fakulteta političkih nauka je povukla i naterala sukobljene strane da se sastanu, pogledaju međusobno u lice i komuniciraju u najboljem interesu svih strana.

Mreža „Žene protiv nasilja“ je koalicija specijalističkih ženskih nevladinih organizacija koje pružaju individualnu podršku ženama i menjaju društveni kontekst radi smanjenja nasilja nad ženama u Srbiji. Između ostalog, ova koalicija organizacija civilnog društva na godišnjem nivou objavljuje izveštaj o femicidu koji je najsveobuhvatniji presek rodno zasnovanog nasilja, na osnovu objava u medijima. Iako postoji rizik da ovo nije najprecizniji podatak, budući da neka ubistva žena u porodičnom i partnerskom nasilju ne završe u medijima, ne dobiju karakter porodičnog nasilja, već možda „remećenja javnog reda i mira“, „nanošenja teških telesnih povreda“, najčešće je ovo jedini izvor informacija o broju žrtava porodičnog nasilja.

Na kraju,  organizacija koja je iz donacija građanki i građana, kao i podrškom putem poruka mobilnih operatera izgradila Hemato – onkološko odeljenje za decu, u okviru Kliničkog centra Niš, postavila je nove izazove državnim institucijama. NURDOR (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka) je u svojih 15 godina postojanja, aktivan na svakom koraku puta u podizanju kvaliteta lečenja i života dece obolele od malignih oboljenja. Osim predloga izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju, tokom 2018. godine su od donacija građana izgradili celo jedno odeljenje, opremili najsavremenijom opremom i predali na upravljanje Ministarstvu zdravlja. Aktivnosti koje NURDOR realizuje najbolji su primer saradnje civilnog i državnog sektora, komunikacije u interesu svih građanki i građana, zbog čega se mora odati priznanje da se uprkos preprekama i otežanim uslovima za rad mogu realizovati plemeniti ciljevi.

Samo na primeru ove tri organizacije civilnog društva koje se nalaze u fokusu mog svakodnevnog rada, može se videti koliko je saradnja značajna i potrebna, a koliko su rezultati pomenutog istraživanja Univerziteta u Beču nažalost – istiniti. Poražavajuće je što nevladin sektor preuzima inicijativu za teme od kojih se očekuje da budu realizovane u okviru redovnih aktivnosti državnih institucija, te je ovo osnovni motiv da se traži što šira podrška i veći aplauz za svako angažovanje u „borbi protiv vetrenjača“.

 

Autorka je sekretarka

Političkog saveta

Lige socijaldemokrata Vojvodine