Piše: Aleksandar Marton
Poznato je da je 16. novembar dan koji se obeležava kao Međunarodni dan tolerancije. Za one tolerantne prema nekom ko je različit ovo je dan kao i svaki drugi, a oni koji su skloni osuđivati različite od sebe ovo je dan kada bi se trebali zamisliti nad svojim promišljanjima, a nekad i delima.
Netolerantna osoba vidi problem u onom dugom, drugačijem. To drugo i drugačije često su postajali razlog za sukobe i nesreću.
Niko na ovom svetu nije isti, pa je zato tolerancija prema svakome nešto što bi ljudi koji se smatraju delom normalnog društva trebali imati usađeno u svoja srca. Mladi pre svega, jer mladi tek uče i stasavaju.
Devedesete godine su na ove prostore donele duh netolerancije. Mrzelo se sve što je drugačije. Drugačije ime i prezime, ideološki i politički stav, seksualna orijentacija...
Te godine duboko su usadile taj duh u ljude na balkanskom poluostrvu.
Nažalost, vraćanje u normalu je jako teško i veoma sporo. Taman se učine neki pozitivni pomaci, a onda nastupe nekakve fanfare mržnje i sve se opet vrati na staro.
Međunarodna situacija ne ide u prilog poboljšanju situacije. Previše je „iznenađujućih“ pobeda desnih ekstremista i populista koji mržnjom osvajaju glasove.
Reč iznenađujuće nisam slučajno stavio pod znake navoda. Nema nikakvog iznenađenja u tim pobedama. Mislim da su, čak, realno i očekivane.
Veliki je problem u tome što jezik mržnje prema strancima, izbeglicama i raznim manjinama donosi političke poene.
Nekada je te poene donosio dobar program koji će za cilj imati nova radna mesta. Danas, nažalost, te poene donose priče o ogradama, zidovima, logorima za strance, proterivanju...
Ostavimo sada Trampa, Le Penovu, Orbana i Štrahea, imamo i mi ovde dosta svojih elemenata u tom duhu netolerancije.
Svaki dan imamo priliku da na medijima čujemo nešto loše o nekom drugom.
Naši mediji, na primer, čuju šovinistička divljanja samo navijača s one strane balkanskih obala. Nekako im promaknu i nož i žica i Srebrenica.
Isto tako, u Zagrebu se čuju samo parole onih drugih navijača, a slabo čuju, na primer, reči Srbe i vrbe.
Smatram da je u tome problem. Govore naši mediji o netoleranciji, ali retko gledaju svoje dvorište, nego više vole da bace pogled preko plota.
A dvorišta su nam puna prljavštine netolerancije!
Problem je i površna borba protiv netolerancije. Sve se svodi na mlaka saopštenja osude nekog pojavnog oblika netolerancije. Često se borba za tolerantnije društvo svede i na to da nam Evropska unija nešto nameće, a mi to moramo da primenjujemo, inače ništa od pregovora i članstva u Unije.
Takav stav je strašno pogrešan.
Evropa je tu pa je tu. Sa svim vrlinama i manama, ali mi treba da gledamo sebe i naše društvo.
Ono mora biti tolerantije. Niko ko ima drugačij istav ili opredeljenje ne sme biti obeležen zbog toga!
Postoji jedna reč koja se često koristi u našem društvu a vezana je za toleranciju.
To je veznik „ali“. To „ali“ često čujemo kada se govori o paradi osoba drugačije seksualne orijentacije. Znamo već onu čuvenu rečenicu: „Imaju oni prvo po Ustavu i Zakonu, ali...“
Često to ali čujemo i kada se govori i o pravima etničkim manjina i kaže se: „Da, imaju oni prava po Ustavu i zakonu, ali šta rade oni drugi našima?“
To ali i drži duh tolerancije na otvorenom. To ali realtivizuje borbu za tolerantnije društvo.
Zato, izbacimo to ali. I ovde u Srbiji i u Hrvatskoj i u BIH. Svuda.
I na kraju, jesu važni Ustav i zakon i brojni međunarodni dokumenti koje su države na Balkanu ratifikovale. Jako su važni!
Ipak, važnije je ono što je prirodno dato, a jeste tako. To prirodno je da su svi rođeni jednaki i da imaju pravo na različitost i ravnopravnost.
Vek je XXI, a milenijum III. Normalno je biti različit. Normalno je biti tolerantan/толерантан/toleráns/tolerant/متسامح/סובלני.
Aleksandar Marton
odbornik LSV u
Skupštini grada Zrenjanina
