Uče nas preko beogradskih medija kako dobro živimo i uživamo u plodovima ove vlasti. Očito je da prosečan Vojvođanin slabo vidi, jer nikako da ugleda te plodove. Slabo se naziru radna mesta, investicije, infrastukturni radovi... Zbilja koju serviraju mediji je ružičasta i sjajna, a stvarnost je mnogo sumornija.

Tu sumornu zbilju lako je primetiti. Na svakom koraku je siromaštvo i slika ponižene i devastirane Vojvodine.

Ružičasti prikaz stanja lako je uočljiv i na predizbornim skupovima političkih partija, koje su se, sve do jedne, sjatile u Vojvodinu i obećavaju Švajcarsku u Banatu, Norvešku u Bačkoj i Holandiju u Sremu. Lepe su pomenute zemlje, ali kako živimo bolje nam pristaje standard jedne Somalije ili ratom razorenog Avganistana. Oni koji vole Vojvodinu ne sete je se samo kada su izbori. Oni koji vole Vojvodinu ne bore se za nju samo bilbordima ili tv spotovima.

Borba za bolju Vojvodinu je i kada se kaže da je Vojvodina stravično siromašna i da je postala nedovoljno razvijen region na osnovu obračuna BDP-a koji kao najvažniji makroekonomski pokazatelj uključuje više bitnih parametara koji određuju nivo razvijenosti.

Reče nedavno gradonačelnik Novog Sada Vučević da će zaustaviti propadanje Vojvodine. Kako? Stalnim negiranjem Vojvodine? Vikom o nekakvom separatizmu?

Ovih je dana jasno vidljiv sav cinizam aktuelnih centralista u Srbiji. Kada su kritikovali Statut Vojvodine i likovali posle odluke Ustavnog suda Srbije o neustavnosti niza članova, posebno su se osvrtali na to da Vojvodina ne sme da ima Vladu. Gle čuda! Ne smemo da imamo Vladu, a danas se svi oni kandiduju za premijere Vojvodine. Pa, čega bi bili premijeri? Šahovskog kluba? Ili možda ljubitelja banatskih leptira?

Naravno, u pitanju je nedostatak realnog posmatranja problema Vojvodine.

Oni Vojvodinu vide samo još kao jedan deo centralne vlasti, koji treba da bude prazna ljuštura.

Tu ljušturu su više od dve decenije unazad praznili i dalje bi da je prazne.

Kada im se kaže da smo pre 30 godina bili rame uz rame sa Slovenijom ili Istrom, oni zapuše uši. Kada im se isto kaže da je prosečna plata prosvetnog i medicinskog radnika u Vojvodini bila 35% veća od plate njihovih kolega u Beogradu, oni i onda zapuše uši.

Oni zapuše uši, ali i zatvore oči, kada čuju da su na primer Sečanj ili Bač imali prosečnu platu zaposlenog radnika veću od od one u Beogradu. Samo pre 26 godina. Politika zapušenih ušiju ne donosi rezultate. Ona za uzrok ima neiskrenost. Blago rečeno.

I zato ja ne verujem nikom ko se ovih dana upinje da objasni kako voli Vojvodinu i kako će pod njima ovde svima biti bolje.

Imali su priliku i devedesetih su jasno pokazali koliko Vojvodinu vole.

Sjatili su se ovih dana i levi i desni. I nacionalni i nacionalniji. Dovoze ljude autobusima i govore o boljoj Vojvodini.

Možda da ih neko pita vide li oni iz tih hala naša sela? Opustošena i osiromašena. Dobacuje li pogled do Banatske Dubice, Busenja, Taraša ili Jazova?

Teško?

Ove naše predizborne kampanje sve ogole i to je jako dobro.

Zapazio sam da je i gradonačelnik Beograda Siniša Mali govoreći o investicijama u Beogradu izrekao veliku istinu: „Ovaj april je neverovatan mesec za Beograd, započeta izgradnja fabrike Meita u Obrenovcu, juče je položen kamen termeljac za prvu robnu kuću Ikee, danas za visoku kulu, za dva dana će biti položen za Hilton, sledeće nedelje za prvi Lidl u Beogradu. To su stotine miliona evra novih investicija u jednom mesecu, preko 5.000 radnih mesta i to dokazuje da radimo pravi posao, da se borimo za svakog investitora i investiciju, da smo efikasni u izdavanju građevinskih dozvola"

Jasno i glasno. Stotine miliona investicija u Beograd i hiljade radnih mesta u – pogodićete - Beogradu.

Naravno, i treba, ali treba i u Zrenjaninu, Subotici, Pančevu, Alibunaru, Kovačici, Beloj Crkvi, Baču, Kanjiži, Irigu, Šidu...

Neverovatno je koliko centralisti i ne pokušavaju da sakriju svoj bezobrazluk i svoju ideju o samo jednom centru, svemoćnom Beogradu i ostatku Srbije kao pustinji.

Posle ovih podataka ponestaje mi i snage za pisanjem, ali imam dovoljno volje i htenja da kažem da nam nema druge nego da svi mi Vojvođani dignemo glave i 24. aprila uzmemo olovku u ruke i pobedimo!

Aleksandar Marton,