Piše: Ana Pataki
Marta 2017. navršiće se tri godine od kako sam se priključila tadašnjoj inicijativi tri organizacije koje su kroz kampanju „Pravo za mame“ nameravale menjati Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Na kraju, kampanja se može smatrati uspešnom, jer su njeni ciljevi uspešno realizovani.
Majke su razgovarale sa narodnim poslanicima od kojih su dobile garancije da će glasati za njegovu izmenu, čak smo imale obećanje tadašnjih ministara, predstavnice inicijative su učestvovale u Radnoj grupi koja je menjala postojeći Zakon, naš amandman kojim bi država zajedno sa svim socijalnim davanjima isplaćivala porodiljama njihovu naknadu uvršten je u tekst novog Zakona…
Tri godine posle kampanje „Pravo za mame“
Ali država je ipak zatajila. Predlog izmena Zakona nikad nije stigao od Vlade pred Narodnu Skupštinu Republike Srbije. A mi nismo imale mehanizme da izvršimo pritisak i nateramo odgovorne da urade posao za koji su izabrani.
Međutim, država ima svoju verziju događaja i viziju kako pomoći roditeljima na putu planiranja potomstva i podizanja dece. Tako će nova verzija Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, najavljena za april 2017. godine (dakle, posle tri godine i mesec dana) osim ranije pomenute usvojene inicijative, sadržati i nešto veće iznose namenjene roditeljskom dodatku, koji će biti isplaćivan duži vremenski period nego što je to sada slučaj. Ovo kao nadoknada ukinutog povrata poreza na dodatu vrednost za bebi opremu.
Malo se mešaju babe i žabe, budući da je povrat PDV na bebi opremu uveden za takozvano “smanjenje ekonomske cene roditeljstva”, koja u prvoj godini bebinog života može biti ukupno oko 42.000 dinara, a u drugoj do 32.000 dinara (podaci iz juna 2016. godine, roditeljski portal “Bebac”). Pritom, pravo ostvaruju roditelji sa manjim primanjima koja su na godišnjem nivou niža od proseka i nemaju na svoje ime nepokretnu imovinu... Tako da, ovaj novac može pomoći mnogo za kupovinu nove količine pelena, kozmetike, hrane za bebu… Dakle, pravo na povrat PDV ne ostvaruju možda svi, ali to rade oni kojima je zaista potrebno.
Surova realnost planiranja porodice
Država kao da ne čuje potrebe roditelja, već po sopstvenom planu kroji “mere pronatalitetne politike” koje su daleko od stvarnosti. A ja već treću godinu kao pokvarena gramofonska ploča ponavljam koliko su takve stvari nerealne, jer sve teškoće i nelogičnosti iskustveno proveravam i potvrđujem.
Majke su često bukvalno prinuđene ste da trudnoću vodite privatno, sve laboratorijske analize takođe, jer “vreme odziva” i količina usluga u državnim ustanovama kasni. Ili je nemoguće zakazati ili ne postoji!
Porodiljska naknada, nakon rođenja drugog deteta, kasni četiri meseca. Bez obzira što ste zaposlena majka, koja je uredno predala dokumentaciju i stalno prijavljena sa stažom od sedam godina. Ništa ne vredi.
Kada je bilo pitanje vakcinacije po kalendaru redovne imunizacije, vakcina nije bilo, jer nisu blagovremeno naručene.
Starije dete je naknadno upisano u vrtić, jer su sve grupe prebukirane, a mlađe nije primljeno u jaslice. Na grad od pola miliona stanovnika, postoje ukupno 23 mesta za decu mlađu od godinu dana.
Sami nastavite niz prepreka, barijera i nelogičnosti koje pred vas i vašu porodicu stavlja sistem Republike Srbije. To su postojeće mere, koje je dovoljno unaprediti da bi olakšali i pojednostavili život, bez pomisli na uvođenje novih, jer podrazumevaju nove procedure, administraciju i troškove…
Sada tome dodajte ukidanje povrata poreza na bebi opremu.
Sasvim je jasno: Država nema sluha za roditelje.
Poljakinje su pravo na abortus izborile na ulici.
Česi su slobodu medija izborili na ulici.
A mi dozvoljavamo da nam se jednom osvojena prava umanjuju i brišu…
Gde smo mi?
Autorka je
članica Glavnog odbora
Lige socijaldemokrata Vojvodine
