“Ljubi vas deda Ratko”, poručio je na kontroverznoj beogradskoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, osuđeni ratni zločinac, Mladić. Osuđenik za genocid, verovatno planetarno najpoznatiji živi ratni zločinac današnjice, čije se “delo”, Srebrenica, izučava na svim meridijanima kao primer genocida i kršenja pravila i običaja rata, poslao je poruku ljubavi državi i društvu koji su ga poslali u Bosnu i Hercegovinu na početku rata, koji su ga dok je tamo harao finansirali i plaćali i koji su ga punih šesnaest godina posle završetka rata u BiH brižljivo čuvali od ruke pravde.
Tolika ljubav i briga morala je biti uzvraćena. Uostalom, nije Ratko Mladić zločine činio iz ličnog hira ili u svoje ime. Prilikom zauzimanja Srebrenice, pre nego što će započeti masovna ubijanja bošnjačkih dečaka, muškaraca i staraca, koje će oba međunarodna suda okarakterisati kao genocid, Mladić je rekao: “Poklanjamo srpskom narodu ovaj grad.” “Narod” mu se možda i nije dostojno odužio, ali srpska intelektualna, politička i medijska elita – nesumnjivo jeste. Heroizacija Ratka Mladića nikada nije prestajala, ali je tek danas u Srbiji ona postala opšte mesto, gotovo bez glasa otpora. Pažnju na sebe skreću pojedinci koji se ne slažu sa tim ‒ oni su incident. Svi drugi to rado prihvataju kao novu normalnost.
Režimske voštane figure
Relativizacija ratnih zločina, negiranje genocida i sistematska heroizacija i popularizacija masovnih ubica, ostaviće teške i duboke posledice po srbijansko društvo narednih decenija. Posledice pogubnog delovanja trajaće, kao i svako zagađenje, još dugo. Verovatno decenijama. Institucije koje bi morale da reaguju, jer nije reč o privatnoj televiziji, već zloupotrebi nacionalne frekvencije kao javnog dobra – smatraju da nema ničeg spornog. Režimske voštane figure u tim institucijama, zamenom teza, našle su opravdanje za proglašavanje ratnog zločinca za heroja i žrtvu. Bivši kontroverzni novinar i današnji propagandni jurišnik režima koji je razgovarao sa Mladićem, sa iritantnim kezom na licu uživa u novom dnu na koje je spustio srbijansko društvo. Čovekolika olupina, simbol sloma svih kriterijuma pravde i pristojnosti u radikalsko-naprednjačkom brlogu u koji se Srbija pretvara, samo je posledica mnogo dublje patologije.
Suština tužnog političkog, etičkog i intelektualnog sloma današnje Srbije videla se u razgovoru nominalne premijerke, Ane Brnabić, sa novinarom Dojče Velea. Možda i prvi ozbiljan intervju u njenoj političkoj karijeri završio se u katastrofi i sramu. Drsko i intelektualno i retorički inferiorno i kompromitujuće negiranje genocida u Srebrenici ostaće kao paradigma sramote današnje Srbije. Svojim intervjuom premijerka je negirala i presudu Međunarodnog suda pravde, čiju je nadležnost Srbija prihvatila, ali se i ogrešila o Rezoluciju skupštine Srbije o osudi genocida u Srebrenici iz 2010. godine. Krupnim koracima Srbija se vraća u devedesete godine 20. veka. Ako je ikada iz njih i izašla. Ovakvo negiranje genocida, samo je školski primer zakonitosti da je poricanje poslednja faza jedne genocidne politike. Vlast i njeni mediji Srbiju ukopavaju svakodnevnom relativizacijom i negiranjem zločina, čime se čitavo društvo poistovećuje sa jednom zločinačkom politikom i ideologijom. Nije puno bolje ni sa opozicijom, posebno imajući u vidu najjaču grupaciju – desničarsku Đilasovu koaliciju – Savez za (veliku) Srbiju.
Istraživač Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo je vrlo uverljivo pokazao da je, nasuprot premijerkinim tvrdnjama, Srbija uradila najmanje u regionu na procesuiranju ratnih zločina. Sudske institucije Srbije su do sada podigle optužnicu protiv 186 lica, od kojih ni jedno nije visoko rangirani vojni ili politički zvaničnik. Za razliku od nje, u Bosni i Hercegovini je za ratne zločine optuženo 818 lica, a u Hrvatskoj preko 2.000 od koji i neki od visokih vojnih zvaničnika (Mirko Norac, Rahim Ademi, Tomislav Merčep, Branimir Glavaš...) U Srbiji Ministarstvo odbrane štampa i promoviše knjigu osuđenog ratnog zločinca, Nebojše Pavkovića, a Vladimir Lazarević je angažovan kao predavač na Vojnoj akademiji. Dodamo li tome i činjenicu da vlast odbija da oduzme, po zakonu, poslanički mandat osuđenom ratnom zločincu, Šešelju, jasno je da Srbija ubrzano gubi ostatke kredibiliteta i u regionu i u međunarodnim odnosima.
Negacionizam iz vrha države
Kada se tome doda izveštaj Reportera bez granica, prema kojima je medijska situacija u Srbiji bez premca najgora na Balkanu, možda se naziru razlozi zbog kojih je predsednik Srbije, Vučić, na obeležavanju kraja Prvog svetskog rata, dobio mesto u “magarećoj klupi”. Ali histerična i nacionalistička reakcija u Srbiji, iživljavanje nad Spomenikom zahvalnosti Francuskoj i slični izlivi besa i mržnje, dokaz su da većina srbijanskog društva i dalje razmišlja autistično i ne shvata uzroke slike o sebi, čiji su odraz videli u Parizu 11. novembra ove godine. U Srbiji se nije čula ključna poruka iz Pariza koju su uputili predsednik Makron i kancelarka Merkel, da su središne opasnosti današnjeg sveta i Evrope – nacionalizam i rasizam. Srbijansko društvo, mediji, političari i intelektualci dali su ovih dana odušak antifrancuskom i antialbanskom besu, čime su upravo manifestovali suštinsko nesaglasje sa pomiriteljskim porukama iz Pariza.
Negacionizam iz vrha države Srbije, insistiranje na falsifikovanim narativima o uzrocima i toku rata na postjugoslovenskom prostoru i reafirmacija ratne propagande kao legitimnog objašnjenja za katastrofu iz 90-ih godina prošlog veka – guraju Srbiju nasuprot ostatku regiona, ali i EU. U meri u kojoj Srbija ne bude videla ništa sporno da se deci u jutarnjem programu umesto crtanih junaka obraća Ratko Mladić, a da glavna zvezda mladima na beogradskom sajmu knjiga bude Šešelj – ostatak regiona moraće da zadrži ozbiljnu rezervu i podozrivost u prave i dugoročne namere Srbije.
Tekst je objavljen na portalu avangarda.ba
