Piše: Dušan Jakovljev
Kako to da je železnička mreža u celom širokom regionu najgušća baš u Vojvodini? Kanalska i drumska takođe? Na stranu to što su verovatno i najzapuštenije infrastrukture u Evropi.
Ko je i zašto u devetnaestom veku izgradio ove komunikacije čije propadanje decenijama gledamo? Koje je motive i koji interes tada imao? Da li ih je vreme prevazišlo? Da li su to sve promašene investicije nekog davnog vremena i nečijih ludih ideja? Da li mi danas gledajući njihovo propadanje plaćamo danak nečije loše politike, predizbornih obećanja ili, čak, loših namera? Ili, mi današnji, nismo razumeli njihove namere i ne shvatamo svrhu ovih komunikacija? Da li smo mi samo nezahvalni naslednici ili je po sredi nešto drugo?
Preci su gledali u budućnost
Biće da su i tada pre dvesta i više godina, postojali različiti interesi, različite politike i različite namere. Iskopati stotine kilometara kanala ili položiti stotine kilometara železničkih šina nije tada bio baš rutinski posao na koji su se naši preci spontano odlučivali između dobrih meza i tankih špricera. Kanali su od samog starta imali višestruku namenu i pokrivali ogromna prostranstva menjajući ne samo pejsaž već u mnogome navike i zanimanja ljudi. I privlačili nove i nove da se na njihovim obalama nasele.
Železnica, samo nekoliko decenija kasnije povezuje sva iole veća naselja na najsavremeniju infrastrukturu koju je čovek do tada izgradio, omogućavajući da ljudi i roba za samo dan ili dva stignu na drugi kraj Evrope. Do tada nezamislivo postalo je ne samo vidljivo već i dostupno, otvarajući neslućene mogućnosti.
Nema sumnje da su naši preci gledali ne samo šta im je trenutni, neposredni interes, već su vrhunska tehnološka dostignuća svog vremena stavljali pred izazov budućih vremena i trudili se da sagledaju interes budućih generacija. Njihova razmišljanja pretočena u kapitalne investicije izmenula su život svih slojeva onog vremena ali i budućih generacija. Nema sumnje da su mogućnosti i prednosti ovog prostora našim precima bili veoma dobro poznati, a nove tehnologije su bile dobra prilika da se na najbolji način iskoriste.
Prestali smo da mislimo i radimo!
Plovni kanali, pruge, tvrdi drumovi i savreme luke, savršeno su odgovarale ekonomiji onog vremena. Opšti razvoj industrije nezamisliv je bez širenja tržišta na nove prostore. Parne mašine, motori sa unutrašnjim sagorevanje, električni motori menjali su industriju i transportna sredstva, povećavajući učinak, brzine i dodajući nove mogućnosti, nove proizvode i nova tržišta.
Dalekovide investicije naših predaka i predani rad brojnih generacija omogućili su istovremeno i iskorišćenje domaćih resursa i potencijala i učešće u evropskoj i svetskoj ekonomiji decenijama nakon što je proces pokrenut. Prerada poljoprivrednih proizvoda, kasnije nafte i gasa su upravo primer razvoja na sopstvenim resursima, a u sklopu globalne ekonomije ponude i potražnje. Razmišljaj globalno, deluj lokalno!
Tako su razmišljali naši stari, a tako i danas razmišljaju mnogi u okruženju i svetu. A šta radimo mi naslednici ove bogate ravnice? Kao da smo prestali i da mislimo i delamo! Planiranje smo već decenijama prepustili drugima, a delanje nam je zamrlo, ne dostižući obime koje smo ostvarilivali sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Umesto nas planira centralna vlast, ili što je sve češći slučaj strani investitori. I jedni i drugi svesni potencijala, od kojih su jedan deo prirodni resursi a drugi sasvim sigurno znanje, veštine i iskustvo Vojvođana, vođeni svojim interesima pokušavaju da na brzinu iskoriste šta se još iskoristiti može.
Centralna vlast, razdirana međusobnom borbom za pozicije i permanentnom izbornom kampanjom, umesto planova i strategije razvoja praćenih razrađenim akcionim planovima nudi lepe želje i predizborna obećanja, začinjene laskanjem vojvođanskim glasačima. Strani investitiori u zemlji koja decenijama odbija da se modernizuje i pravno i poslovno uredi, probaju da pronađu koliko toliko bezbednu tržišnu nišu ne birajući mnogo načine i ne vodeći preteranu brigu o sutra, kada privilegije isteknu.
Gde su svemu tome interesi građana i privrede Vojvodine?
U poslednje vreme centralne vlasti uviđaju značaj transporta koridorima i vide u tome priliku za dobru zaradu. Svesni da saobraćajnice nisu u dobrom stanju, lako podležu spoljnom pritisku i lako uzimaju kredite za završetak autoputeva i osposobljavanje železnice za savremeni transport. I pored toga gradi se sporo i sa brojnim prekidma, zastojima, kontraverzama i aferama...
Na kraju se postavlja pitanje za koga se gradi? Ako maknemo u stranu jeftinu predizbornu retoriku, jasno je da se ozbiljno računa pre svega na stranu robu. Nemačka i Turska intenzivno proizvode i razmenjuju razne robe već decenijama. Mnogi iz Centralne Evrope su takođe zainteresovani a od nedavno zainteresovanla se i Kina...
Gde su u svemu tome interesi građana i privrede Vojvodine?
Kako je fokus izgradnje jedino na koridore, često nema para ni za održavanje postojećih saobraćajnica, a kamoli za rekonstrukcije, otklanjanje uskih grla i povećanja bezbednosti saobraćaja. Svi koji nemaju plac uz koridor mogu samo da čekaju i nadaju se da će jednog lepog dana nešto para i volje preteći i za druge pravce.
Kao i drugi u regionu, spremni smo da premestimo naplatnu rampu na autoputu baš u periodu izgradnje velike robne kuće i omogućimo da se do nje iz najvećeg grada dođe bez plaćanja putarine. Tako se izlazi u susret stranim investitorima, koji će gotovo 100% robe doneti iz nekih stranih fabrika, a u zemlji će, možda, simbolično proizvesti nešto ili ništa...
Šta je sa domaćom robom i domaćom ekonomijom?
Prošle godine, bila je, istina, izborna, ali je ekonomija ipak išla napred. Kada se malo bolje zagledaju brojke vidi se da je zapravo bila jedna rodna godina i da je jedini opipljiviji napredak napravila poljoprivreda. Kiše je bilo umereno, sunca dovoljno a obišle su nas vremenske nepogode.
Kako je ta domaća sirovina stigla do fabrika za preradu i dalje do potrošača, bolje ne ispitivati. Po pravilu najkabastiji proizvodi kao šećerna repa idu najskupljm transportom uprkos činjenici da sve vojvođanske šećerane imaju pristup prugama i u svom krugu industrijske kololoseke. Važni magistralni putevi su mesecima puni blata koje niko ne čisti. Danak se neretko plaća ljudskim životima, što izgleda, opet, nije ničija briga. Žitarice, koje zahvaljujući dobrom rodu sve više idu u izvoz, uglavnom zemlju napuštaju brodom, ali do broda stižu opet najskupljim drumskim prevozom, mada su i silosi i luke na prugama! Famozne jabuke za Rusiju i ove zime odoše drumom a ne Dunavom ili barem prugom... I kao da nije dovoljno što kamioni zagađuju vazduh, već na njih tovarimo i opasane materije koje su, opet, dobrim delom domaći proizvod, pruge ulaze u fabrike ali šta to vredi ...
Razloga za ovakvo stanje ima i previše. Prvi i osnovi je, svakako, zapuštena infrastruktura van koridora. Sledi loša regulativa koja ne stimuliše vodni i železnički transport i potencijalnim korisnicima ne garantuje uslove poslovanja, termine, kvalitet usluge i poslovnost.
A Vojvođani se snalaze i plaćaju, plaćaju...
Centralizovana preduzeća se najviše bave sama sobom, već decenijama se iscrpljujući reorganizacijama i kadrovanjem, a tek usput otaljavajući svoju glavnu delatnost. Besomučna centralizacija je udaljila ove sisteme od domaćih klijenata, čak i kada su to firme u stranom vlasništvu, i približila kvazi menadžment, velikim stranim transportnim sistemima koji ne biraju sredstva da svoje sve veće tovare provuku ovako ili onako preko brdovitog Balkana.
Za to vreme u ravnoj Vojvodini svako se snalazi kako zna i ume plaćajući prevelike tarife i namete, čekujući mađarske ledolomce ili proleće da reke oslobode ledenog okova.
Jedan od važnih koraka je vraćanje transportne infrastrukture onima koji su je stvorili. Svojevrsna restitucija omogućila bi brz oporavak saobraćajnica i izgradnju nedostajuće, u skladu sa današnjim i, što je još važnije, sutrašnjim potrebama.
Drugi važan korak je preuzimanje odgovornosti za strateško planiranje razvoja, koje bi omogućilo sagledavanje dugoročnih perspektiva Vojvodine u današnjem globalizovanom svetu.
Višedecenijski izostanak iz evropskih i svetskih tokova valja što pre nadoknaditi i vratiti se u posao što pre. Nema sumnje da znanja, volje i ideja nema ništa manje nego u vreme isušivanja vojvođanskih močvara i da se u kratkom roku može mnogo toga uraditi kao i svaki put kada su vojvođani svojim rukama i svojim odlukama stvarali Vojvodinu.
U protivnom, možemo samo da pre ili kasnije brzim evropskim koridorima odemo što dalje...
Autor je
Predsednik
Političkog saveta
Lige socijaldemokrata Vojvodine
