Ljudska prava su neprikosnoveno dobro svake osobe. Država, kao što bi trebalo da je pravilo i sa svim drugim ljudskim pravima, ima obavezu da vodi računa o zaštiti i unapređenju reproduktivnih prava, ali i dužnost da se u njih ne meša. Stoga, zabrinjavaju sve češće najave ograničenja prava žena na abortus. Na ovaj način država kontroliše i manipuliše položajem žena u društvu, jer zakonima koji zabranjuju abortus ženama se nameće tradicionalna uloga majke, definišu se isključivo preko reproduktivnih sposobnosti. Na ovaj način, žene se vraćaju isključivo u sferu privatnog i kuće, a isključene su iz svakog oblika društvenog života, odnosno iz sfere javnog. Ovo je još jedan od načina iskazivanja rodne moći i superiornosti muškaraca koji žene bilo donošenjem zakona, bilo kroz uticaj crkve po patrijarhalnom obrascu isključuju iz sfere javnog i vraćaju u sferu privatnog. Isljučivo postizanjem rodne društvene jednakosti može se poboljšati položaj žena i zaštitti njihova ljudska prava, uključujući i reproduktivna. 

Kratak istorijat o reproduktivnim pravima 

Grubo praveći distinkciju, možemo reći da danas postoje zemlje u kojima je legalni abortus zabranjen, one u kojima je slobodan abortus moguć pod određenim uslovima i one zemlje u kojima je moguć siguran i legalan abortus, ali su cene njegove realizacije visoke i, samim tim, nedostupan je za sve. Slično je i na ovim prostorima.

“Odluka o legalizaciji je doneta polovinom tridesetih godina XX veka,na Kongresu jugoslovenskih lekara u Beogradu. Abortus je, međutim, u Srbiji legalizovan tek 1951. godine i, čak i u to vreme, on u SFRJ ostaje jedina medicinska intervencija koja se naplaćivala, što predstavlja simbolički vid kažnjavanja žena. Iako je od tada prošlo više od pet decenija, stvari se suštinski nisu izmenile – u izvesnom smislu, može se reći da je borba za nestigmatizovano pravo na abortus u Srbiji otišla korak unazad. Naime, tradicija naplaćivanja abortusa se u državnim bolnicama i danas nastavlja, uslovi u kojima se pobačaj izvodi su izuzetno loši, a postoje i procedure kojima se žene ohrabruju da po svaku cenu zadrže dete, uprkos svojoj prvobitnoj odluci da prekine trudnoću. Premda bi morali da podrže ženu u njenoj odluci koja joj kao reproduktivno pravo i po zakonu priprada, lekari vrše psihološki pritisak, tako da su žene neretko dovedene u nedoumicu oko toga da li je njihov izbor opravdan. Povrh svega, nebrojene žene su i dalje izložene nelegalnim abortusima, što znači da mogućnost smrtnog ishoda usled nestručno izvedene procedure prekida trudnoće, postoji i u XXI veku!” (Stevanović)

Posle Prvog svetskog rata bilo je kampanja kojima su žene pozivane da doprinesu obnovi nacije, dok je posle Drugog svetskog rata postojala praksa da žene budu odlikovane, da se stimulišu na rađanje dobijanjem medalja (posebna nagrada za deveto dete je bilo kumstvo sa Titom). Devedesetih godina prošlog veka u Srbiju se uticaj Srpske pravoslavne crkve vratio na velika vrata. Tada crkva ženi iznova nameće ulogu majke kao dominantnu. “Na Kosovu, juna 1993. godine, dodeljuje orden “Majke Jugovića” ženama koje su male četvoro ili više dece. Budući da je podeljeno ‘samo’ 16 zlatnih i 14 srebrnih medalja, SPC pokazuje nezadovoljstvo brojem, te je tom prilikom episkop raško-prizrenski, Artemije, rekao: “Majke su pre mogle da opreme i po devet sinova u carevu vojsku, da se bore za slobodu otadžbine i svoje vere pravoslavne. I danas ima takvih majki, mada vrlo retko”. Pošto je broj medalja već sledeće godine bio znatno manji, SPC je prestala sa ovim svojim ‘ritualom’, besna što “Srpkinje sve manje rađaju, a Srbi sve manje idu u vojsku”.” (Zajović)

Ipak, u diskursu crkve iz tog perioda dominantno ostaje stigmatizacija žena koje nemaju ili ne mogu ili neće da imaju decu i etiketiranje žena kao ‘čedomorki’, a abortusa kao zločina i ubistva. Što i ne čudi, s obzirom na to da je, upravo tih devedesetih godina prošlog veka, crkva blagosiljala srpske ratnike, silovatelje i ubice tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ali i nastavljeno sve do danas.

Danas, 2018. godine, svedočimo opštoj retradicionalizaciji društva u Srbiji i ponovnom vraćanju žena u sferu privatnog, kao i sve češćem pominjanju ograničavanja reproduktivnih prava, a pojam ‘čedomorstvo’ je sve prisutniji u javnom diskursu.

Među onima sam koje/koji najoštrije osuđuju izjavu predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića kojom je ’zamolio žene da razumeju potrebe Srbije i više rađaju’. Osim što je ta izjava ponižavajuća i degradira žene svodeći ih na mašine za rađanje/inkubatore/rasplodne materice, opasna je jer direktno udara na osnovna ljudska prava žena – pravo na slobodu, pravo na izbor, pravo na abortus, pravo na odlučivanje o sopstvenom telu i zdravlju, čak i na potomstvo.

Ne samo ova najava, nego i prethodne izjave, pre svih, predstavnika crkve kojom su najbrutalnije i najotvorenije vređali žene nazivajući ih najpogrdnijim imenima, poredeći ih sa najvećim zločincima u istoriji čovečanstva i preteći im najgorim kaznama, kao i pojedini istupi najpre ministarke bez portfelja zadužene za demografski razvoj u Vladi Republike Srbije i probni balon sa puštanjem najave za formiranje Saveta za borbu protiv abortusa (?!) ili sramni slogani koji su pobedili na konkursu ministarstva (npr, ’Dosta reči, nek’ zakmeči’), ali i medijske objave koje su pratile predsednikovu najavu pronatalnih mera jasno pokazuju opasnost koja preti ženama u Srbiji, ali i najavljuju mogućnost scenarija iz nekih drugih zemalja (pre svega, Poljske i Hrvatske) poput ograničenja prava na abortus i slično.

Šta kaže crkva?

Tokom prethodnih meseci svedočimo konstantnom odsustvu reakcije države na otvorene pretnje i uvrede najviših velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve na račun žena u Srbiji. Naime, sa sigurnošću tvrdim da je Vlada Republike Srbije morala osuditi izjavu episkopa Amfilohija Radovića da Srpkinje „u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini i Hitler i Broz i ovi koji su ovde na Kosovu i Metohiji”.

Crkveni velikodostojnik koji je u centru Beograda pre nekoliko godina služio litiju za upokojenje Vlade Republike Srbije nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, zatim nedavno ocenio da se „Srbiji za ugled postavlja antirotkinja“ (premijerka Vlade Republike Srbije je deklarisana lezbejka, prim.aut), te da mu je žao što nije svedočio u korist Slobodana Miloševića, odavno ne može nikoga da iznenadi bilo kojom rečenicom.

Ali, ovo nije samo još jedna u nizu izjava čoveka poznatog po govoru mržnje i uplitanju u političke procese u Crnoj Gori, Srbiji i okruženju. Nije ni rečenica koja samo duboko vređa žene u Srbiji, kao što je nedavno uvredio Crnogorce uporedivši ih sa volovima.

Ova rečenica predstavlja odnos koji prema pravu na planiranje rađanja i uopšte prema ženama ima visoko pozicionirani sveštenik Srpske pravoslavne crkve i koji ga prenosi svojim vernicima i javnosti.

Nedugo posle ove, svedočili smo i izjavi patrijarha Srpske pravoslavne crkve da su ‘Srpkinje dužne da rađaju’. I to nije slučajno.

Ta izjava poglavara Srpske pravoslavne crkve svedoči da crkva, umesto da plaća porez na imovinu i da se obračuna sa pedofilima i lopovima u svojim redovima, svesno i intenzivno radi na sveprisutnijem uplitanju u odlučivanje o kontroli rađanja, a koja je, neprikosnoveno pravo žene. 

Ove izjave nisu slučajne, predstavljaju orkestriranu kampanju, i dokaz su da crkva svesno i intenzivno radi na sveprisutnijem uplitanju u odlučivanje o kontroli rađanja.

Zamka u koju, čini se, upadamo kao društvo, a o kojoj svedoče i ove izjave Amfilohija i patrijarha, napravljena je pre jedanaest godina kada je donet Ustav Republike Srbije.

Za razliku od Porodičnog zakona Republike Srbije u kome stoji da ‘Žena slobodno odlučuje o rađanju’ (član 5. Zakona), najsramnije, najopasnije i najgrublje kršenje LJUDSKOG PRAVA NA IZBOR jeste u članu 63. Ustava Republike Srbije kojim ’Svako ima pravo da odlučuje o rađanju deteta’. Ko je to svako?

Pitala sam još te 2006. godine, a pitam i danas kada poglavar SPC sebi daje za pravo da izjavljuje da su žene dužne da rađaju: Da li ovo znači da bi u moje ime, možda, o mojoj trudnoći ili mom abortusu  ubuduće mogao da odlučuje neko drugi, država ili crkva? I da li ovo znači da neko drugi mogao i da zabrani da ja svoje potomstvo ili porodicu planiram? Onog momenta kada se u odlučivanje o ovome umeša ’svako’, žena gubi svoje pravo na izbor i pravo na planiranje porodice, koje joj pripada.

Da bi se smanjio broj abortusa potrebna je edukacija stanovništva o reproduktivnom zdravlju i kontracepciji, a pad nataliteta se ne zaustavlja odredbom Ustava ili inicijativom Srpske pravoslavne crkve, nego populacionom politikom koja se sigurno ne zasniva na zabrani abortusa i određivanja života pojedinki i pojedinaca.

Šta kaže država?

U poslednje vreme, ponovo se u javni diskurs vraćaju ideje o zabrani abortusa i stavovi o tome kako su za ’belu kugu’ krive ’razmažene žene’. Svedočimo da na svakih nekoliko meseci, osim  istupa visokih zvaničnika Srpske pravoslavne crkve, koji najgore vređaju žene, u poslednje vreme sve češće slične optužbe i pretnje dolaze i iz raznih ministarstava i saveta na državnom nivou. Istina je, ipak, drugačija. Umesto što optužuju žene, trebalo bi da govore o teškom ekonomskom položaju, nezaposlenosti i teškim uslovima života u kojima je teško doneti odluku o rađanju.

Osim izjava predsednika države i nekih ministara u Vladi Republike Srbije, najaktivnija u priči o kontroli abortusa i ograničavanju reproduktivnih prava jeste Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja u Vladi Republike Srbije zadužena za demografska pitanja i populacionu politiku. Najpre je, pre godinu dana, najavila osnivanje Saveta za borbu protiv abortusa koje je naišlo na oštru i veoma glasnu osudu javnosti. Danas, međutim, još jednom pokazuje svoju bezobzirnost indirektno najavivši nove restriktivne mere po pitanju abortusa u našoj zemlji. Ako se prisetimo svih njenih najava o osnivanju Saveta za borbu protiv abortusa, najnovije izjave o kontroli abortusa svakako se ne mogu tumačiti kao bezazlene.

Svojim izjavama i iznetim stavovima ona jasno pokazuje da ne razume i ne podržava stav da je odlučivanje o kontroli rađanja, kao i abortus i odluka da rodi ili ne rodi dete, izbor je i neprikosnoveno pravo žene, niti da se svaka od ovih odluka tiče njenog života, zdravlja i stava.

Izjava ministarke o nedovoljno preciznom broju izvedenih abortusa i novoj organizacionoj shemi sa jedne strane govori o tome koliko država površno pristupa ovoj temi, a sa druge koliko narušava prava i zadire u privatnost žena. Posebno ako se zaista realizuje plan da u odluci o obavljanju abortusa žena razgovara sa psihologom, ginekologom i socijalnim radnikom, što dodatno stigmatizuje ovu odluku i narušava pravo žene na odluku o rađanju.

Daleko bolje rešenje od plaćenih slogana za podsticanje rađanja (“Rađaj, ne odgađaj”, “Dosta reči, nek’ zakmeči”…), bila bi pravovremena edukacija mladih o reproduktivnom zdravlju i kontraceptivnim sredstvima.

Još bolja rešenja od raznoraznih komisija koje odlučuju o izvođenju abortusa bile bi ona koje bi radile na stvaranju uslova za više vrtića u naseljenim mestima, zdravstvenoj zaštiti dece i merama za usklađivanje rada i roditeljstva.

Umesto ovako skandaloznih predloženih mera, država bi pre trebalo da obezbedi redovne i besplatne ginekološke preglede, nesmetanu mogućnost abortusa i bolju brigu o zdravlju žena, dostojanstvene uslove za rad i egzistenciju, mesto u vrtiću za svako dete, a ne da se bavi zadiranjem u intimu i planiranje porodice.

Činjenica jeste i da je Republika Srbija u samom vrhu među zemljama sa velikim brojem maloletničkih trudnoća. I zato je dobar put ka rešenju tog problema uvođenje zdravstvenog vaspitanja o reproduktivnom zdravlju, kolokvijalno nazvanog „seksualno obrazovanje“, u osnovnim i srednjim školama i fakultetima.

Dakle, edukacija DA, ali NE najgrublje kršenje ljudskog prava na izbor svake žene.

Ovo je atak na slobodu, na pravo izbora, atak na dostojanstvo svih građanki i građana. Sve žene i svi muškarci koji drže do sebe, morali bi se pobuniti zbog ovakvih mera države. Jer, to da li će neka žena roditi dete jeste i mora da bude, pre svega, njena lična odluka, pa onda i/ili odluka i dogovor nje i njenog partnera. I tu je kraj. Dete se rađa sebi, a ne državi (i/ili naciji i/ili crkvi). Da li će neko imati decu, da li neko neće imati decu, da li neko ne može da ima decu lična je stvar i tako mora da ostane! Nikakve finansijske mere neće, ne mogu i ne smeju da utiču na to.

Finansijska sredstva za rađanje prvog, drugog i svakog narednog deteta samo su šarena laža i najlakše rešenje kojim se skreće pažnja sa stvarnih problema i sistemski se ne rešava problem niskog nataliteta. Finansijska sredstva treba uložiti u poboljšanje uslova života mladih žena i mladih ljudi uopšte, da bi poželele da planiraju rađanje dece (u ovoj, ali ne ovakvoj, državi), kroz mere zapošljavanja, više plate, podsticajne mere za zapošljavanje i samozapošljavanje mladih, besplatnu zdravstvenu zaštitu, vrtiće i škole, i stvaranje uslova za siguran i bezbedan život i budućnost. 

Zaključak

Kao i abortus, i odluka da rodi dete je IZBOR žene. Tiče se njenog života, zdravlja i stava. Odluku može da donese sama ili u dogovoru sa partnerom, ukoliko je to njena volja. Tu crkva, država, niti bilo ko drugi nema prava da se meša.

Da bi se u ovoj zemlji rađalo više dece, potrebno je učiniti isto toliko mnogo kao što je potrebno da mladi ljudi sa porodicama iz nje ne odlaze. Potrebno je stvoriti materijalne uslove, vladavinu prava i sigurnost u kojoj će žene svojom voljom odlučiti da rađaju. Takođe, potrebno je i da država ne prećuti kada crkveni velikodostojnici šalju ovakve poruke.

Kada bi crkva platila porez na imovinu, koji već godinama odbija da plati i to sa pripadajućim kamatama kakve se obračunavaju građanima za kašnjenje u ispunjavanju svojih poreskih obaveza, sigurno bi bilo načina i za veću podršku rađanju i za veću edukaciju mladih o reproduktivnom zdravlju i kontracepciji.

Individualno je pravo svake žene da odluči da li će ili neće imati decu, a dužnost države je da ženama garantuje pravo na izbor i obezbedi uslove u kojima će imati bolje mogućnosti za spokojan život i stvaranje potomstva (ukoliko ga žele), a ne da povlađuje crkvenim strukturama koje su ogrezle u mizoginiji i patrijarhatu.

Autorka je članica Predsedništva

Lige socijaldemokrata Vojvodine 

i magistarka Rodnih studija Univerziteta u Novom Sadu

* Autorski rad za Korčulansku školu 2018. godine – “Conservative Counter-Revolution – Case in Point: Reproductive Rights and Demographics”

Citirana literatura:

1. Stevanović, Jasmina: „Reproduktivna prava u Srbiji“, Prvo poglavlje: prava i slobode, Beograd, str . 83 (https://pescanik.net/wp-content/PDF/3jasmina.pdf)

2. Zajović, Staša: „ Rađanje i rat“, Žene za mir, Žene u crnom, Beograd 2002, str. 254.