Pre nekoliko dana, Autonomni ženski centar je upozorio javnost da ministar rada i socijalne politike „predlaže formiranje nove radne grupe i izradu treće verzije Nacrta zakona (o rodnoj ravnopravnosti, prim.aut)“ iako su predstavnice i predstavnici tog ministarstva aktivno učestvovali u izradi važećeg nacrta oko koga je konačno postignut široki konsenzus i najavljeno njegovo skoro usvajanje (izvor: www.danas.rs). Potom se pojavila i informacija da je predsednica Koordinacionog tela Vlade Srbije za rodnu ravnopravnost zatražila podršku za Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti i ocenila da će on doneti više slobode građanima i građankama Srbije (izvor: Blic).

U međuvremenu, oglasila se i Ženska platforma za razvoj Srbije tražeći hitan sastanak sa premijerkom Vlade Republike Srbije i njeno posredovanje u rešavanju sukoba potpredsednice Vlade koja je na čelu Koordinacionog veća za rodnu ravnopravnost i ministra rada i socijalne politike i brzo upućivanje Nacrta zakona u redovnu skupštinsku proceduru (izvor: otvoreno pismo objavljeno na društvenim mrežama).

Sve ovo, navelo me je da (se) podsetim da je ovo već viđeno kada je rodna ravnopravnost u Srbiji u pitanju.

U poslednje vreme, sve češće se čuje kako više nije popularno govoriti o rodnoj ravnopravnosti i kako je to ‘ispričana priča’. Takvo stanovište zastupaju upravo oni/one koji suštinski ne razumeju rodnu ravnopravnost, kao ni borbu za ženska ljudska prava. 

Rodna ravnopravnost podrazumeva ravnopravnu zastupljenost, moć i učešće oba pola u svim sferama javnog i privatnog života. Rodna ravnopravnost ima za cilj promovisanje punog učešća žena i muškaraca u društvu. To je koncept koji znači da sva ljudska bića imaju slobodu da razvijaju lične sposobnosti i prave izbore bez ograničenja nametnutih strogim rodnim ulogama; da se različito ponašanje, želje i potrebe žena i muškaraca u jednakoj meri uzimaju u obzir, vrednuju i podržavaju.

Ravnopravnost znači da sva ljudska bića imaju slobodu da razvijaju lične sposobnosti i prave izbore.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti (Zakon o ravnopravnosti polova) sistemski je zakon koji bi trebalo da bude krovni dokument sa kojim bi svi drugi pravni akti morali da se usaglase. Upravo zbog toga, posebno je važno šta će u njemu pisati i na koji način će biti obezbeđena njegova efikasna primena. 

U Republici Srbiji, ovaj zakon je večni kamen spoticanja, takoreći. O njega su se spotakle nekolike vlade, nekolika ministarstva, a nekoliko puta i svekolika javnost. Upravo zbog toga, trebalo bi se podsetiti da današnje saplitanje, oličeno u sukobu potpredsednice Vlade Republike Srbije, koja je i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, i dvojice ministara (ministra rada i ministra odbrane), svakako nije iznenađujuće i neočekivano.

Za početak, potrebno je naglasiti veoma važnu činjenicu da je još pre nekoliko godina prepoznata potreba da se izradi novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti i uočeno da postojeća zakonska rešenja iz važećeg Zakona o ravnopravnosti polova ne odgovaraju u potpunosti potrebama, kao i da je bilo potrebno menjati većinu članova odnosno da je efikasnije kreirati novi zakon. 

Još uvek važeći Zakon o ravnopravnosti polova usvojen je krajem 2009. godine nakon nekoliko godina rada na raznim modelima i rešenjima. Treba podsetiti i na to da je jedno od najboljih rešenja ono koje je, kao ovlašćeni predlagač, Narodnoj skupštini Republike Srbije uputila Skupština AP Vojvodine 2006. godine i saglasna sam sa onima koji kažu da je to verovatno bio predlog koji je nudio najbolje definisanje rodne ravnopravnosti i sadržao najprogresivnije odredbe u ovoj oblasti.

A što se rodne ravnopravnosti tiče, sve i jeste krenulo iz Vojvodine i sve osobe i institucije koje su se bavile rodnom ravnopravnošću ovde kod nas su uvek kao primer dobre prakse navodile 'vojvođanski model' - mehanizme i dobra rešenja koja su uspostavljena u Vojvodini. 

Da se podsetimo... Implementacija principa rodne ravnopravnosti je u institucionalni sistem u Srbiji započela nakon demokratskih promena 2000. godine kada je u Izvršnom veću Vojvodine imenovana osoba zadužena za pitanja žena, Jelica Rajačić Čapaković. Nedugo zatim je osnovan prvi institucionalni mehanizam za postizanje rodne ravnopravnosti - Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova. 

Dakle, Vojvodina je pre 17 godina prepoznala potrebu ustanovljavanja mehanizama koji će kreirati i sprovoditi politike rodne ravnopravnosti i koji unapređuju položaj žena i muškaraca. Vojvodina je 2004. godine usvojila Deklaraciju o ravnopravnosti polova i Odluku o ravnopravnosti polova. (Odluka je najviši pravni akt koji sa ovim stepenom nadležnosti može da donese Skupština AP Vojvodine, samo da podsetim.)

Sistem se zaokružio ustanovljavanjem Pokrajinskog ombudsmana koji ima zamenika/zamenicu koja je zadužena za ravnopravnost polova, zatim Savet za ravnopravnost polova Izvršnog veća Vojvodine, danas Pokrajinske vlade i, konačno, osnivanjem Zavoda za ravnopravnost polova koji je osnovan u cilju sprovođenja načela ravnopravnosti polova, unapređenja politike jednakih mogućnosti, razvoja stručnog rada i praćenja stanja u oblasti rodne ravnopravnosti. Takođe, Skupština AP Vojvodine ima radno telo - Odbor za ravnopravnost polova koji razmatra sve akte iz rodnog ugla i pokreće brojna pitanja među poslanicima i poslanicama, a od prethodnog mandata Skupština AP Vojvodine ima i svoju Žensku parlamentarnu mrežu, koju čine sve pokrajinske poslanice koje žele da se uključe u njen rad.

Dakle, Vojvodina je, barem što se tiče osnivanja mehanizama i donošenja potrebnih dokumenata, imala proaktivan stav u odnosu na politiku jednakih mogućnosti i pokretanja sistema radi zaštite i unapređenja života građana i građanki. Svi vojvođanski mehanizmi su u prethodnom periodu funkcionisali više ili manje uspešno, a od ovog mandata (2016-…) resor rodne ravnopravnosti je, nažalost, u novoformiranoj Pokrajinskoj vladi dodeljen Pokrajinskom sekretarijatu za socijalnu politiku i demografiju kao sektor, što nije dobro i, čini se, najavljuje lošiji odnos prema rodnoj ravnopravnosti i tretmanu ove teme u pokrajinskim organima. Ostaje da vidimo šta će se u budućnosti događati sa vojvođanskim mehanizmima za rodnu ravnopravnost.

Predstavnice/predstavnici mehanizama iz Vojvodine aktivno su učestvovali u izradi svih verzija Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Trebalo bi podsetiti i na to da je, pre nekog vremena, Koordinaciono telo i resorno ministarstvo izašlo sa Nacrtom zakona o ravnopravnosti muškaraca i žena, u kome mnoge stvari nisu valjale (počevši od samog naslova nacrta). Ekspertkinje, nezavisne institucije i civilni sektor su se pobunili i ovaj nacrt je povučen iz procedure (u kojoj se, uzgred, našao po hitnom postupku!), a Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti koji se danas najavljuju i o kome se oprečno govori, jeste nacrt na kome su zajedno radili i u koji su implementirane ispravke i sugestije koje su imali civilni sektor, ekspertkinje/eksperti, nezavisne i institucije sistema, kao i drugi zainteresovani.

Prilikom donošenja zakona, a iskreno se nadam da će do njega uskoro doći, mora se voditi računa da se stvaranje jednakih mogućnosti za žene i muškarce ne postiže ustanovljavanjem obaveza građanima, već državna politika treba da bude usmerena ka postizanju ravnopravnosti i stvaranju okruženja u kojem svaki pojedinac i svaka pojedinka može da se razvija i pravi izbore nezavisno od nametnutih rodnih uloga. 

Ovako važnom antidiskriminacionom zakonu bi trebalo posvetiti mnogo veću i ozbiljniju pažnju nego što je to danas, on u skupštinsku proceduru ne bi smeo da ide po hitnom postupku i narodnim poslanicima i poslanicama mora se ostaviti mogućnost da se detaljno upoznaju sa njegovim rešenjima. Atmosfera koja se danas u javnosti stvara povodom usvajanja Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti i protivljenje nekih ministara nikom ništa dobro neće doneti i pokazuje da su važne lekcije o rodnoj ravnopravnosti i donošenju odgovarajuće pravne legislative ostale nenaučene.

Autorka je magistarka rodnih studija i 

Predsednica Saveta za rodnu ravnopravnost

Lige socijaldemokrata Vojvodine