Rođen sam u Petrovaradinu 1916. godine. Imam u sebi više različitih gena nego što bih mogao i da nabrojim. Usudio bih se reći da sam Vojvodina u malom. Posebno sam vezan za svoje Petrovaradince i moj Majur. Naglasak i meko/tvrdo "ć/č" me i danas, sa ponosom, odaju. Već znam da ću tu biti i sahranjen, jer želim da u isto vreme "gledam" i bdim nad mojim Petrovaradinom, Novim Sadom, Dunavom. Iskreno se nadam da nećete dozvoliti da i to parče zemlje rasprodaju, kako su krenuli, pa da ja na onom svetu "odem na doboš"....
Promenio sam 10 država (ako sam dobro izračunao) a da mi je adresa uvek bila ista. Ja nemam drugu kuću od Vojvodine.
Pamtim Novi Sad kad je imao 30 hiljada stanovnika
Pamtim Novi Sad kada je imao 30.000 stanovnika. Pamtim prvi automobil, motocikl, tramvaje, trčiku, prve bulevare.....Tačno je da se dosta toga menja, grad i treba da se razvija, ali da napreduje a ne da nazaduje. A to zavisi od ljudi koji ga vode, a koji su tu zahvaljujući ljudima koji su ih izabrali. Nema tu neke velike mudrosti. Ljudi su ljudi, ali nisu svi isti. Naprotiv! Sve je ustvari vrlo jednostavno. Ili su dobri ili su loši. Ili su dosledni ili su prevrtljivi. Nikada nije niti će biti idealno i savršeno, ali da postoji razlika između dobrog i lošeg vođenja grada - itekako postoji. I nikad nije bilo lako. Ne postoji izgovor da ne uzmemo sudbinu u svoje ruke, jer ako to ne učinimo mi - neko će to uraditi umesto nas, u to budite sigurni. A nisam uopšte ubeđen da bi to izašlo na dobro.
Ono što se danas nalazi u udžbenicima istorije - e pa deco moja - ja sam to lično doživeo. Bio sam npr. punoletan kad su ubili kralja u Marseju, peške sam išao preko mosta Franca Jozefa u Novi Sad u školu, na korzou sam se prvi put zaljubio, postao sam pilot na Jugovićevu, borio sam se na Sremskom frontu, pamtim "ratove" između Salajke (iz koje sam se i oženio) i Podbare, znam svaki pedalj ovog grada, i većinu ljudi koji su u njega došli i prošli. Pamtim dobre i loše trenutke Novog Sada. Verovatno znam i vaše roditelje, babe i dede, a nekima čak i pradede i prababe. I jasno se svega sećam, glava me i dalje odlično služi.
Istorija se u mnogo čemu ponavlja. Mogli bismo barem jednom da preskočimo ono loše.
Iskreno - zabrinut sam. Zabrinut sam zbog siromaštva, apatije, porasta desnice...znam kako se to završilo ne jednom nego nekoliko puta ranije! Ne smemo sebi dozvoliti taj luksuz da se opustimo i da verujemo da će samo ovu generaciju to zaobići, jer neće, ako ništa ne uradimo. Prebrojavao sam mrtve prijatelje na ulicama Novog Sada, ranjen sam 06. aprila 1941., borio sam se u Drugom svetskom ratu protiv fašističkog zla, na Štrand nisam kročio godinama posle racije, i dan danas mi fale prijatelji čiji glas nisam čuo još od rata.... Generacije sam i dočekao i ispratio. Zlo rađa zlo, i protiv toga se moramo boriti svim sredstvima. Tu pardona nema. Ako ljudi to ne shvataju onda ih bar molim da mi veruju. Ne zbog mene, moje je prošlo, nego zbog njih samih i zbog naše dece kojoj ostavljamo ovaj svet. Nismo ih rađali da bi nam odlazili, patili, gladovali. Zar nas nije sramota da im ostavimo manje nego što su nama naši ostavili?
Samo doslednost je ono što vredi
Mi smo se za svoja prava i slobodu izborili, pa i za ova prava koja svi uživamo danas, i zato me boli (a iskreno - ne mogu ni da verujem) da ljudi danas to toliko malo cene. Mislim da ne postoji porodica čiji bar jedan član nije nešto veliko žrtvovao za slobodu i bolji život svih nas. Za tu slobodu izbora koju njihovi potomci danas imaju - a ne žele ni da iskoriste. Mi smo bili spremni da umremo za to, a danas je već dovoljno od svakoga od nas da makar živi za to.
I ako meni sa 100 godina nije teško da glasam, naprotiv, jedva čekam da iskoristim svoje pravo i dam svoj doprinos, neshvatljivo mi je da ljudi svoju sudbinu tako olako prepuštaju drugima u ruke, da odlučuju umesto njih. Pa bar se za to vi pitate!
Izbori nisu impulsivna stvar, niti poligon za inaćenje - izbori su mogućnost i jedino legitimno sredstvo za uređenje budućnosti.
Nagledao sam se raznih režima i vlasti, atentata, prevrata, ratova, naslušao obećanja, ali se uvek kao pouzdana pokazala jedino doslednost. To je ono što gradi kredibilitet i čemu ljudi mogu i treba da veruju. Sve ostalo su prazne priče. Ne vrede ni papira na kom su napisane.
Mi koji živimo ovde, koji se znamo među sobom, ne možemo samo da pređemo na drugu stranu ulice ako se osramotimo, jer i na toj drugoj strani poznajemo svakog drugog čoveka - mi smo ti koji treba da uredimo svoj grad. Mi nemamo "rezervni položaj". Novi Sad mora opet da bude divan, lep, širok, otvoren, tolerantan, vredan, uzoran grad. Da nije nikad bio - poverovao bih da ne može. Ali znam da može, zato i mora! Da strese prašinu sa sebe, i ponovo zablista. Jer zapamtite - samo se smrt ne može ispraviti. Sve ostalo može. Samo pomislite u kakvom biste gradu želeli da živite, pa ako je to grad onakav kakav je sada - a vi dozvolite da vas kiša ili žuta supa spreče da izađete u nedelju na birališta. To je naša arena, nemojmo se predati bez borbe! Ja znam gde ću biti 24.04., nemojte da vas ne sretnem tamo! :)
Autor je zvanično najstariji
Novosađanin i među najstarijim glasačima LSV
