Piše: Velimir Kovačević
 

Obeležavajući Dan Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Dan policije i slavu Ministarstva (?!) - Svete Trojice, svečanim defileom pripadnika ministarstva, 4. juna 2017. godine na centralnoj gradskoj ulici i Trgu kralja Milana u Nišu, građanke i građani Srbije, pored toga što su imali priliku da vide dokle je Ministarstvo „napredovalo“ u militarizaciji policije, mogli su i da čuju podsećanje ministra Stefanović dr Nebojše da nema zaštićenih, da je manje droge i da su kiminalne grupe u stralnom stahu od policije.    

Uz sve to u direktnom prenosu na nacionalnoj televiziji mogli su da čuju od nekoliko posetilaca „vojno-tehničkog zbora policije“ i njihov ciničan stav prema prikazanoj militarizovanoj organizaciji policije, jer nije lako priznati da se takvom strategijom MUP-a teško može govoriti o odnosu: policija – društvena zajednica.    

Razumevanje za takav stav leži i u činjenici da osećaj zadovoljstva građana radom policije zahteva znatan stepen i njihove autonomije u ostvarivanju bezbednosti s osećajem svrsishodnosti rada policije. Ako su ovi faktori ograničeni, kao što su to sadašnjom organizacijom MUP-a, ni policijski službenici nisu u mogućnosti da upotrebe svu svoju sposobnost i iskustvo u izvršenju rada i nemaju nikakvih izgleda da unaprede odnos sa lokalnom zajednicom. 

To se jasno videlo i kroz stalno favorizovanje i pristrasnost u priznavanju statusa Žandarmerije i SAJ-a u odnosu na običnu policiju, što je sledeći momenat koji dovodi do nezadovoljstva i otuđenja u radu policije i dodatno gasi nadu i njihovu želju za savesnim radom. 

Policajci takođe u ovakvoj organizaciji teško mogu shvatiti na koji se način njihov rad uzajamno vezuje s radom drugih u policiji i kako oni doprinose u bezbednosti građanima, pri čemu smo svi izgubili iz vida da je nemoć policije u lokalnoj zajednici primarno povezana s organizacijom - sistemom krutih pravila i procedura kojima vrh MUP-a upravlja i s najmarginalnijim aktivnostima policije.

Takav odnos, s druge strane, uveliko utiče na odluku da građani ne prijavljuju krivična dela, jer su unapred izgubili nadu i poverenje u policiju, što se zloupotrebljava tako što se prezentuje kako je to „uspeh policije“, pošto njihove statistike pokazuju da iz godine u godinu dolazi do pada kriminala i da je stanje bezbednosti sve bolje i bolje?!  

Niko ne želi da prizna da je suženi krug kreativnog rada policajaca na terenu sveden na nemoć, zbog nemogućnosti samousmeravanja i inicijative koja se guši i sve više kontroliše i, da je osećaj nesvrsishodnosti u radu policajaca prvenstveno rezultat visokog stepena centralizacije i militarizacije koja se brani svim sredstvima, ne mareći za bezbednosne potrebe običnih građanki i građana u lokalnoj zajednici.

Sve to je među policijskim službenicima stvorilo osećaj da su periferno umešani u policijsku organizaciju i da je njihov sadržaj rada postao preuzak i previše ograničen da bi mogao omogućiti bilo kakav smisao izvršenja rada, zbog čega mnogi od njih ne respektuju svoj posao i okreću se onima koji imaju niže etičke vrednosti. 

Na kraju ne treba zaboraviti činjenicu - što su karateristike posla udaljenije od njegovog neposrednog izvršenja, manji je uticaj posla i rezultat rada.