Piše: Velimir Kovačević
MUP Republike Srbije najavio je da će saobraćajni policajci, tokom ove nedelje, u okviru međunarodne organizacije TISPOL (mreža saobraćajnih policija), na području Republike Srbije sprovesti akciju pojačene kontrole brzine kretanja vozila, pošto i naši saobraćajci u okviru TISPOL-a sarađuju sa 28 zemalja članica Evropske unije, Švajcarske i Norveške.
Ovom akcijom, posebno u sredu 19. aprila, biće sprovedena i akcija Speed Marathon, gde će se brzina kretanja vozila meriti 24 časa neprekidno: ručnim radarima, radarima u sistemima video nadzora i uređajima za merenje brzine u vozilima bez obeležja policije – tzv. presretačima, što ne iznenađuje, jer se kod nas ta akcija sprovodi neprestano. Čak i za vreme guste magle i poledice na putevima, kada se malo ko usudi da po našim putevima vratolomno „juri“ brzinom opasnom po život – preko 50 km/h.
Sve to, imalo bi smisla kada bi se broj saobraćajnih nesreća sa poginulim i povređenim osobama smanjio, no stanje bezbednosti u saobraćaju ni izdaleka ne zadovoljava, naročito u poređenju sa nekim daleko razvijenijim evropskim zemljama koje imaju složeniji i frekventniji saobraćaj, pa čak i manja ograničenja u pogledu brzine kretanja vozila.
Još manje ima smisla što MUP, naročito poslednjih godina, od kada zakonskom odredbom participira u dobiti od naplaćenih novčanih kazni u saobraćaju, svoju represivnu aktivnost u javnosti nastoji opravdati „brigom“ za ugroženu bezbednost zbog brzine kretanja vozila, potencirajući da je brzina prvi i glavni uzročnik svih saobraćajnih nesreća, iako podaci kod nas i u Evropi pokazuju da su nepropisna ili neprilagođena brzina uzrok 1/3 svih saobraćajnih nesreća, dok druge 2/3 čine: nepoštovanja pravila prednosti prolaza; vožnja na nepropisnoj udaljenosti; nepropisno preticanje i obilaženje; nepropisno sketanje; mimoilaženje; i dr.
Saobraćajna policija zbog ove „brige“ nije u stanju da realno sagleda i druge faktore koji su od značaja za bezbednost saobraćaja, kao što su: podaci o vremnu događanja saobraćajnih nezgoda (dani vikenda, popodnevni i noćni sati); direktni sudari i bočni i drugi udari (kada su posledice najteže); sudionici u saobraćajnim nezgodama (izazivači i nastradali) s njihovim psihofizičkim stanjem; osposobljenost i vozačko iskustvo vozača; tehnička neispravnost vozila; stanje i oprema na putu; kao i efikasnost pružanja hitne medicinske pomoći.
Oni takođe, zbog toga ne mogu da brinu o broj poginulih i povređenih po dužini kilometara saobraćajnica, a još manje da ukazuju na tehničke osobine i karateristike puta, kao jednog od važnih faktora bezbednosti saobraćaja koji značajno pogoduje nastajanju saobraćajnih nezgoda - jer to državu košta, pa prema tome ni ne traže redukovanje opasnih i tzv. kolizionih tačaka.
Njihove analize o frekvenciji, gustoći i vrsti saobraćaja, nemaju inicijativu za unapređenje saobraćajnog urbanizma, projektovanja i izgradnje puteva sa što manje ukrštanja, uspona, nagiba, krivina, održavanja postojeće signalizacije i preglednosti kolnika, već im isključivo služe da na tim mestima postave svoje radare, ne bi li naplatali što više kazni i nabavili još bolju opremu za „disciplinovanje“ vozača i akumulaciju novca za unapređenje bezbednosti saobraćaja, a kako taj novac za ovo drugo nije dovoljan, moraju stalno raditi na onom prvom.
Inventivno, nema dalje!
Prvo nam zbog intenzivne represije uskrate neophodnu regulaciju saobraćaja i pomoć na putu, a zatim nas tom istom (ne)regulacijom saobraćaja dovode u situacije da činimo prestupe i plaćamo kazne - koje nikako ne mogu biti jedina mera u retribuciji prestupnika, pa se s pravom pitamo: Kada smo zadnji put videli saobraćajca u raskrsnici, ili da nas je regulišući gužvu na putu, upitao: „Treba li vam pomoć?“ a da nas nije pitao: „Šta ćemo sad?“ - udarajući s našim vozačkim dokumentima o dlan slobodne ruke?
