Javna rasprava o Nacrtu zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama, posle Kragujevca, Niša i Novog Sada završena je u Beogradu 29. novembra. Načelnik Sektora za vanredne situacije u MUP-u Srbije Predrag Marić upoznao je načelnike odeljenja za vanredne situacije policijskih uprava u tim gradovima, kao i predstavnike lokalnih samouprava s problemima u primeni postojećog Zakona o vanrednim situacijama koji je na snazi od 2009. godine i razlozima za donošenje novog zakona, kao i o najbitnijim rešenjima. Ostalo je međutim nejasno zašto se odustalo od izmeštanja sektora za vanredne situacije iz MUP-a. I zašto je decentralizacija rada i dalje tabu tema.

Novine u zakonu

Otvarajući naučnu konferenciju “Upravljanje kriznim i vanrednim situacijama – teorija i praksa” u Beogradu, pre dve godine, zamenik načelnika Sektora za vanredne situacije Đorđe Babić je najavio najskorije izmeštanje Sektora za vanredne situacije iz MUP-a i preimenovanje u Direkciju za smanjenje rizika i upravljanje u vanrednim situacijama koja će direktno biti podređena Vladi Srbije. Kako je rekao, to će biti uređeno upravo ovim, novim zakonom. Taj zakon će, tvrdio je, omogućiti ovu transformaciju jer "sistem upravljanja kriznim i vanrednim situacijama ne sme da tapka u mestu, već mora da se konstantno razvija”.

Novi Zakon, čiji je nacrt ovih dana razmatran, upravo treba da bolje utvrdi nadležnosti u izradi procene rizika, procene ugroženosti i planova zaštite - oblast u kojoj je do sada bilo najviše problema. Novina je i uvođenje plana smanjenja rizika, zatim identifikovanje zona neposrednog rizika, a predviđen je i registar rizika koji će voditi Sektor za vanredne situacije, na osnovu podataka svih ministarstava i jedinica lokalne samouprave.

Podsticaj za donošenje ovog zakona, prema rečima Predraga Marića, bila je svetska konferencija o upravljanju vanrednim situacijama, održana u japanskom gradu Sendaiji pre dve godine, kada su državama, članicama Ujedinjenih nacija, date sugestije o tome kako da se organizuju i efikasnije rade na smanjenju rizika od katastrofa. Pored toga, želja je bila da se novim zakonom preventiva stavi u centar aktivnosti.

To je, ujedno, detalj sa kojim se slažemo. Preventiva jeste i mora biti od presudne važnosti.

Centralizam nije rešenje

Međutim, iz ponuđenog Nacrta zakona jasno se može videti da je deklarativna želja predlagača jedno, a politička volja nešto sasvim drugo.

Najpre, jedan od 13 vodećih principa usvojenih na pomenutom skupu u Sendaiju kaže da “iako je uloga državnih i drugih viših nivoa vlasti u omogućavanju vladavini i koordiniranju i dalje je od posebne važnosti potrebno osnažiti lokalne vlasti i lokalne zajednice za smanjivanje rizika od katastrofa, pored ostalog i putem resursa podsticaja i odgovornosti pri odlučivanju po potrebi”.

Detalj “osnažiti lokalne vlasti” pisci ovog zakona i predstavnici vlasti su, međutim, protumačili ne kao poruku o potrebnoj decentralizaciji u ovom procesu, nego kao da je lokalnim samoupravama potrebno samo dodati obavezu i odgovornost. Pritom je zanemareno realno stanje na terenu, posebno u pogledu neophodno potrebnih finansijskih sredstva, dok o organizaciji i autonomiji u odlučivanju ne vredi ni govoriti.

Nedostaje volja za promenom

Iako je postojeći sistem pokazao niz nedostataka, i dalje nema iskrene volje da se on promeni.

Podsetiću, Sektor za vanredne situacije nastao je reorganizacijom delova organa državne uprave, i to objedinjavanjem funkcija, zaposlenih i imovine Sektora za zaštitu i spasavanje Ministarstva unutrašnjih poslova i Uprave za vanredne situacije Ministarstva odbrane, kao i delova organizacionih jedinica Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja koje se bave poslovima upravljanja rizikom i odgovorom na hemijske udese. Kao rezultat tog objedinjavanja formirana je jedinstvena služba za vanredne situacije u okviru MUP-a.

To se u praksi pokazalo kao manjkavo rešenje, a o čemu svedoči izrađena analiza s prikazom stanja elementarnih nepogoda i drugih stanja opasnosti, na osnovu koje je dobijen dokument - Aneks na usvojenu Nacionalnu strategiju za zaštitu i spasavanje. U tom dokumentu su prepoznati brojni nedostaci postojećeg sistema zaštite i spasavanja u Republici Srbiji, počev od institucionalno-organizacionih,  preko materijalno tehničkih, zatim saradnje, koordinacije i raspoloživosti informacija, do ljudskih resursa i edukacija.

Neuspostavljen sistem 112, nepostojanje metodologije upravljanja opasnim otpadom, zastarela i nepouzdana oprema službi za reagovanje u vanrednim situacijama, nedovoljna koordinacija između subjekata sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, neadekvatna stručna kvalifikovanost i tehnološka disciplina raspoloživih ljudskih resursa, samo su neki od niza problema i nedostataka sa kojima se ovaj sektor susreće. Dodajmo tome još nepripremljenost i nizak nivo kapaciteta lokalne samouprave,nerazvijenu kulturu prevencije i čitav niz drugih mana.

Kada se sve to zna, potpuno je nejasno zašto se odustalo od izmeštanja Sektora za vanredne situacije iz okvira MUP-a. I zašto on nije decentralizovan, nego se insistira i dalje na modelu koji ne daje dovoljno dobar rezultat?!

Primera radi, za pitanja uređenja preventivnog delovanja protiv elementarnih nepogoda na lokalnom nivou nadležno je Ministarstvo životne sredine. To ministarstvo je u okviru poglavlja 27. (Životna sredina) u pregovorima sa Evropskom unijom, prepoznato kao najodgovornije za mere i aktivnosti koje se planiraju i preduzimaju iz oblasti katastrofa.

Otuda je predloženo zakonsko rešenje koje i dalje insistira na ključnoj ulozi Sektora za vanredne situacije u upravljanju vanrednim situacijama u okviru MUP-a i po ovom pitanju - dodatno neodrživo.

Da bi do vremena odgovarajućih ustavnih promena i sistemske harmonizacije propisa postao dobra baza za funkcionalan i efikasan sistem zaštite i spasavanja, Sektor za vanredne situacije mora biti izmešten iz MUP-a. Neophodno je formirati Direkciju za smanjenje rizika i upravljanje u vanrednim situacijama sa Nacionalnim trening centrom za vanredne situacije.

Tom Direkcijom bi morao upravljati profesionalni krizni menadžment u sistemu zaštite i spasavanja. I sve to sa osposobljenim ljudima, snagama za zaštitu i spasavanje na lokalu, uz adekvatne materijalno-tehničke resurse rapoređene prema utvrđenim mapama rizika.

Sa trajnim I kvalitetnim sistemom zaštite i spasavanja.