U nastavku pročitajte transkript govora Branislava Bogaroškog.

Ja volim kad god se ovako vidimo da ispričam jednu priču koja nam se desila, sad ima već dvadeset dana - bili smo u Kumanima i bila je dobra tribina, bilo je dosta sveta. Oni su ozbiljni stočari, imaju ljudi oko 5000 hektara svog pašnjaka kojeg su uspeli da sačuvaju od uzurpacije. Imaju 4200 krava i imaju jedan problem koji ne znaju kako da reše. Posle tribine priđu oni nama i kažu: „Treba nam prelaz preko pruge. Pruga deli pašnja na dva dela. Dve trećine je pod selom, a jedna trećina je preko pruge i sad kad imaš u selu, kao što je to obično u ostalim selima 50, 100 krava i nije neka komplikacija, ali kada imaš 4000 krava one ne mogu jednostavno da pređu na drugu stranu.

I Železnice Srbije ih deset godina vuku za nos. Ja pitam: „Pa dobro, šta je razlog,  zbog čega neće da vam izađu u susret?“, kažu oni, ljudi: „Pa sad smo bili skoro, razgovarali smo i kaže onaj službenik iz Železnica: „Udariće voz u kravu“. Oni kažu: “Pa kako da ih udari kada ne može da ih stigne?“. A onda službenik kaže: „Pa šta hoćete da kažete, da voz ide 20km/h?“. Onu kažu: „Pa dobro, koliko ide?“, kaže „pa ide 30km/h“. Znači, u 21. veku ćata iz Beograda ne zna, ne gde je Kumane, ne zna taj ni gde je Zrenjanin, ne zna on ni da postoji Banat čiji voz ide 30km/h, maltretira ljude koji pošteno rade svoj posao.

I to je ono što je slika i prilika kako funkcionišu stvari u našoj državi, naročito kad se tiče poljoprivrede. Kad dođe izborna kampanja, onda nastupaju dobra vremena za poljoprivredu. Kad dođe izborna kampanja onda svi imaju da kažu, kao nekad što je bilo „Vojvodina - lokomotiva razvoja Srbije“, sada je „Poljoprivreda je naša razvojna šansa“. Pa ja čitam ovih dana u novinama „Ribarstvo je šansa. Povrtarstvo je šansa. Voćarstvo je šansa...“. Sve je šansa! A hoće li nekad ta šansa da se ispuni? Hoće li nekada da ova država nešto uradi da šanse postanu i neki rezultat?

Mi smo sada imali situaciju da su drastično srezane subvencije. Sad imamo situaciju da isti oni koji su ih srezali, sada idu po Vojvodini i kao svoj predizboni program pričaju o tome kako subvencije treba da se povećaju. Dušan Bajatović kaže: „Ne damo zemlju strancima. Treba povećati subvencije“. Dušanu Bajatoviću niko nije rekao da je ministarka iz njegove stranke. Onaj ko je radio 2014. godine 100 ha zemlje, da li svoje, da li zakupljene, mogao je za subvenciju da dobije milion i dve stotine hiljada dinara. Danas isti taj čovek za istu površinu zemlje dobije 80.000 dinara. 4.000 dinara po hektaru - to ko puši da ima da kupi cigare. To nije subvencija, to nije ni socijalna pomoć. Na taj način je sve to moglo biti i ukinuto. A to nije pitanje ni politike, ni političke volje. To je pitanje razuma.

Kad pogledate Rumuniju sa 180 evra po hektaru, kada pogledate Mađarsku sa 230 evra po hektaru, kada pogledate Bosnu sa 150 evra po hektaru, kada pogledate Hrvatsku sa 200 evra po hektaru, plus 100 evra ako ste mlađi od 30 godina i plus 100 evra ako vam je zemlja lošije klase i pogledate Srbiju sa 30 evra po hektaru, je l to normalno? Da li je to moguće? Ministarka je rekla: „Nećemo da izvozimo više žito i kukuruz“. Ti nećeš izvoziti ništa! Ne možeš da zakineš one koji pune republički budžet sa 30, 40 posto. Ne možeš da zakineš one koji ti obezbeđuju plate za prosvetu, koji ti obezbeđuju plate za zdravstvo i uostalom, obezbeđuju plate za njih. Ako svi u okruženju da imaju u proseku 200 evra, zašto onda Srbija treba da ima 35 evra?

Zašto agrarni budžet, kao i budžet AP Vojvodine, iako je u zakonu propisan na pet posto, nikad nije bio pet posto? Kažu: „Nema para“. Kako nema para kada pokrijete gubitke Srbija gasa sa 23 milijarde, a nema novca za poljoprivredu? Kako je moguće kada nema para, kada svake godine nivo subvencija na državnom nivou raste i raste, ali on ne ide na poljoprivredu? Nema političke volje. Kako je moguće da nema političke volje?! Evo, pokrajinski budžet je poljoprivredi 14 posto ukupnog budžeta. Neko je pričao o sredstvima koja su nam na raspolaganju. Od 12 milijardi, 7,5 je u poljoprivredi. Kako je moguće da Razvojni fond Republike Srbije finansira sve, ali ne finansira poljoprivredu? Kažu: „Postoji zakonska prepreka“. Kako postoji zakonska prepreka, mi u Vojvodini imamo tri takva fonda. Ako mi u Vojvodini umemo da napravimo dobro okruženje za poljoprivredu, pa dajte onda nama iz Vojvodine da napravimo okruženje i na nivou republike jer vi to ili ne znate, ili nećete da uradite, a jedno i drugo je podjednako loše.

Pokušali smo prošle godine da prvo razgovaramo, onda smo posle toga išli na javne rasprave, posle toga podnosili amandmane, da ukažemo na ono šta nas čeka i na ono šta mi kao društvo treba da uradimo jer od 1. septembra 2017. godine ljudi iz Evropske Unije će moći da dođu kod nas, u naše atare i kupuju naše poljoprivredno zemljište. Sve evropske zemlje, i one koje su ušle pre nekoliko godina u EU, i one koje su osnovale EU imaju posebna pravila kako štite svoje poljoprivredno zemljište, jedino Srbija nema. Mi smo podneli amandman koji je bio jako jednostavan - oni koji mogu da kupe našu zemlju, moraju da žive sa nama. Neka dođu, neka žive deset godina u Srbiji, pa će ostvariti mogućnost da kupuju zemljište kod nas. Znate i sami, većina sela u Banatu je takva da ako neko od njih stvarno dođe iz Nemačke ili iz Francuske da živi deset godina, ja bih im dao džabe zemljište. To je idealan način da se zaštitimo. Devedeset devet posto onih koji bi došli i pokupovali naše bi odustalo pored takvih uslova. I to je nešto što postoji svuda. Mi smo dobili odgovor: „Nije vreme“.

Onda smo rekli: „Hajde da kao Mađarska ponudimo ljudima da svi dobiju po deo tog resursa, hajde da ponovo uvedemo zemljišni maksimum. Hajde da kao Mađari kažemo – 300 hektara za paora, 500 hektara za preduzetnika, a 1500 hektara za pravno lice“. „Da i to vam je dobra ideja, ali nije vreme“, a za šta je vreme, vreme je da uzmemo da rasparčamo državno zemljište. Predvideli su da 30 posto državnog zemljišta na 30 godina treba da ode stranim kompanijama i domaćim tajkunima. Može da ode jednima, može da ode drugima, ali ne može da ode samo trećima – ne može da ode našim paorima. „Nema interesovanja za zemlju“, kaže ministarka. Eno, naka ministarka sedne u auto, pa neka pogleda kako još samo asfalt nije uzoran pored puteva. Nema više putnog pojasa, nema više jednog pedlja koji nije obrađen.