NOVI SAD – Pokrajinski poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine Miloš Šibul kazao je danas da smo zemlju pod nogama nasledili od naših predaka da je obrađujemo i sačuvamo za pokolenja.



On je tokom rasprave o amandmanima Pokrajinske vlade na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu istakao i da ako Beograd može da odvoji novac za mlade bračne parove da kupe stanove, onda mi želimo isti takav novac za mlada gazdinstva.

Govor Miloša Šibula prenosimo u celosti.

Dame i gospodo poslanici,

Kao što smo čuli iz ranijih izlaganja, ova tema je zaista bitna za nas koji živimo u Vojvodini, iz jednostavnog razloga što skoro 90 posto porodica živi od poljoprivrede. Ako ne živi, bar su im preci živeli i školovali nâs koji živimo ovde u Vojvodini. Ono što je zanimljivo jeste to da su se pre izvesnog vremena u ovom domu skupili paori, sturčnjaci, poljoprivrednici i napravljeno je ovih šest amandmana koje treba danas da usvojimo, jer se tiče svih nas koji živimo ovde.

Ono što je meni zanimljivo, a to je kod amandmana 2, oko licitacije zemljišta. Mi, na primer, u Kikindi, koji imamo devet sela, hoćemo da uvedemo takav red, a to je da prvi krug licitacije imaju sa teritorije opštine Kikinda i to su svi oni koji se bave stočarstvom. Iz razloga što je stočarstvo toliko propalo da moramo pomoći jednoj takvoj grani poljoprivrede da stane na noge, kako bi mogli da opstanu u našoj državi. Drugi krug licitacije je takav da samo građani Kikinde, odnosno građani bilo kog sela u svom matičnom gradu, odnosno selu, taj krug licitacije urade samo na toj teritoriji. Da se niko drugi ne meša i da ne ulazi u atar ni kod jednih, ni kod drugih. Kada se taj drugi krug licitacije završi, treći krug da bude na celoj teritoriji opštine Kikinda. Da se opet Kikinda ogradi, da ne može niko drugi iz drugih opština da dolazi i da licitira zemlju. I četvrti krug licitacije je, ako slučajno ostane neka zemlja koja nije izlicitirana, da mogu da licitiraju i građani iz drugih opština, odnosno da li će to biti Kinezi, Arapi ili bilo ko, bitno je da zemlja ne ostane u parlogu. 

Skrenuo bih pažnju i na strategiju. Par puta sam i govorio da strategiju država mora da ima, bar na nekih 10 godina, da znamo šta ćemo da sejemo i čime ćemo da vodimo našu poljoprivredu. Strategija je jako bitna zato što dolazi do raznih promena cena, jer nemamo tačnu količinu koliko se seje žita, koliko se seje kukuruza, koliko suncukreta, tako da država ne može da stvori svoje robne rezerve i ne može da adekvatno utiče na tržište EU. 

Primer Slovenije

Pre pola godine smo, kao Odbor za poljoprivredu, išli u Sloveniju, gde su nam zaista jako lepo pokazali i prikazali kako je država Slovenija obratila pažnju na poljoprivrednike. Mogu vam reći da je generalno zaključak da se država Slovenija potrudila da svako selo dobije infrastrukturu, kako bi što bolje i što brže mogli da komuniciraju svojim proizvodima. Išli su do te mere da su asfaltirani putevi do svakog sela, svakog gazdinstva. U Sloveniji je zanimljivo i to da, ako gazdinstvo koje je staro hoće da ide u penziju i preda mladom gazdinstvu, odnosno nasledniku svoje gazdinstvo, od države dobija 40.000 evra, kao start up novac, da može da proširi svoje gazdinstvo. 

To kod nas nije slučaj. Ministarstvo poljoprivrede u ovom slučaju smatram kao neprijatelja. Jer, ako se dva, tri ili četiri procenta republičkog budžeta odvaja za poljoprivredu, a u drugim zemljama 15-20, šta mislite koliko bi poljoprivreda mogla da ima efikasnosti da je takav jedan budžet napravljen? Kod nas se u republici budžet smanjuje, a u pokrajini se budžet poljoprivredi povećava. Ako ne znaju kako to da urade, neka dođu, neka pitaju: Kako ste to vi napravili da bude veći i u ovo današnje vreme.

Pomozimo mladim gazdinstvima

Što se tiče prodaje zemlje strancima, ja ću na to ukazati na svom konkretnom primeru. Imam sina od 10 godina. Ako se bude zemlja izdavala na 30 godina, on će imati 40 godina. Maltene svoj radni i životni vek će proći a on tu zemlju neće moći da licitira. Umesto da se borimo da sva ta gazdinstva dobiju mogućnosti da se šire, da se odvajaju od svojih matičnih porodica i da stanu na noge. Ako u Beogradu mogu da odvoje novac za mlade bračne parove i da kupuju stanove, ništa drugo mi ne tražimo, nego da odvoje isti takav novac za mlada gazdinstva da kupe - da li je to zemlja, mašine, neka podna ili druga skladišta, kako bi bili vlasnici tog proizvoda. Zašto vlasnici? Zato što sada, kada svaki jedan paor preda svoj proizvod, više nije vlasnik. Preda ga u silos i tamo bude na čuvanju. Svakog meseca mu se obračunava lager, svakog meseca je na gubitku u tome što mu stoji ta roba. Ako se pojavi u nekoj drugoj opštini cena koja je veća i hoće da je proda tamo, onda tu dolazi do obračunavanja utovara, istovara, loma, fonigacija itd. pa se ne isplati da odnese u drugi mlin ili u drugi silos, pa da proda. 

Što se tiče LSV, ona će podržati ove amandmane i kao što je gospodin Pajtić rekao, a to je da smo mi ovu zemlju nasledili od naših predaka da je obrađujemo i sačuvamo za pokolenja.

Hvala lepo.

(BILSV, 17.11.2015)