NOVI SAD – Skupština AP Vojvodine danas raspravlja o šest amandmana Pokrajinske vlade na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu koji je nedavno usvojila Vlada Srbije.



Na početku rasprave, kao ovlašćeni predlagač pokrajinski sekretar za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarsdtvo Branislav Bogaroški obrazložio je navedene amandmane, između ostalog ukazujući da je suština amandmana da se iz zakona izbaci mogućnost da se državna zemlja daje u zakup na 30 godina jednom pravnom licu. Unastavku pročitajte transkript njegovog govora: 

Poštovani predsedniče, 

poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, 

Evo već godinu dana, otprilike, najavljuje se izmena i dopuna zakona o poljoprivrednom zemljištu. Krajem prošle godine je najavljena prvi put mogućnost da se donese novi zakon o poljoprivrednom zemljištu, što mislim da bi bilo mnogo celishodnije i mnogo ispravnije, 

Ozbiljno učešće poljoprivrede u BDP-u

Ovaj zakon, po kome se do sada rapolagalo poljoprivrednim zemljištem, naročito državnim, je u funkciji od 2006. godine i njegovi efekti su veoma vidljivi. Faktički od 2006. godine kreće ozbiljnije učešće poljoprivrede u bruto-društvenom proizvodu i ozbiljno učešće poljoprivrede u izvozu Republike Srbije. Jedan od razloga za to svakako je i to što je fond državnog zemljišta otvoren prema registrovanim poljoporivrednim gazdinstvima, koja čine osamdeset posto zakupaca državnog poljoprivrednog zemljišta, i na taj način je omogućeno da se razviju srednja poljoprivredna gazdinstva. Dakle, fizička lica koja su u stanju da proizvode tržišne viškove i da razvijaju poljorivredu Republike Srbije. 

Manjkavosti postojećih zakonskih rešenja su evidentna. Pre svega, nemogućnost da se utvrdi  tačno stanje na terenu, odnosno šta je to što je državno zemljište. Tako da je itekako bilo razloga za donošenje novog zakona ali, na moje veliko iznenađenje, na iznenađenje svih nas koji se u Pokrajinskoj vladi staramo o poljoprivredi i ruralnom razvoju, jeste da je predlagač odlučio da, umesto da donese jedan celokupan akt, jedan akt koji će u potpunosti rešiti sva sporna pitanja, se bazira isključivo na uvođenje novih instituta u zakupu  državnog zemljišta.

Nedovoljno vremena u javnoj raspravi 

Imali smo javnu raspravu organizovanu tokom avgusta meseca ove godine. Prvo je Pokrajinski sekretarijat organizovao okrugli sto u ovoj sali, na kojoj su bili prisutni i predstavnici Ministarstva poljoprivrede, relevantna udruženja sa teritorije APV, a zatim su bile i tri javne rasprave u organizaciji ministarstva. Jedna je održana u Beogradu, jedna u Nišu i jedna u Novom Sadu, gde su predstavnici Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumrstvo uzeli učešće na raspravama u Beogradu i Novom Sadu. Mislim da nije bilo dovoljno vremena da se argumentovano razgovara na temu predloženih izmena na samo jednoj javnoj raspravi na teritoriji AP Vojvodine, obzirom da se većina poljopivrednog zemljišta u državnom vlasništvu, i to njegov najbolji deo, upravo nalazi na teritorji AP Vojvodine, te bi bilo celishodno da je ta rasprava održana u svim lokalnim samoupravama ili barem većim lokalnim samoupravama na teitorinji APV. Ali dobro, to je činjenica i to je prošlo. 

Mi smo u toj javnoj raspravi izneli svoje stavove, dostavili nekih petnaestak primedbi od koji su neke i uzete u obzir od strane ministarstva, unete u predlog zakona. Ali suštinske primedbe ipak nisu uvažene iako je naša argumentacija bila ozbiljna. Prvo i osnovno, motiv kojim se pravda donošenje ovakvih zakonskih rešenja je poprilično netačan i pogrešan. Naime, stanovište  Ministarstva je da ne postoji interesovanje za zakup državnog poljoprivrednog zemljišta na teritoriji Republike Srbije, odnosno teritoriji AP Vojvodine, što jednostavno nije tačno. Kada pogledate prihode od zakupa poljoprivrednog zemljišta, vidite da od 2007. godine, kad je naplaćen prvi zakup, to iznosilo 200 miliona dinara, a ove godine će deo koji pripada AP Vojvodini biti preko dve milijarde. Znači deset puta više za vreme važenja ovog zakona. Ne treba čovek da bude ni statističar ni stručnjak za poljoprivredu, dovoljno je da sednete u automobil, odete deset kilometara od bilo kog naseljenog mesta i vidite da nema neobrađenih površina na teritoriji AP Vojvodine, izuzev onih površina koje nisu pogodne za poljoprivrednu obradu. Naime, mi u Vojvoini raspolaženmo sa 450.000 hektara državnog zemljišta, od kojih su 320.000 hektara oranice. Ostalo su utrine, pašnjaci, devastirane livade, slatine, zemljište koje nije na taj način atraktivno kao zemljište I, II i III klase. I to je nešto što nije uzeto u obzir kada se pravila ova strategija. 

Šest amandmana za poboljšanje predloga

Mi smo, dakle, predložili šest amandmana, od kojih su neki usmereni na poboljšanje predloženih zakonskih rešenja, neki su usmereni da se neki od instituta predloženih predlogom zakona brišu, jer smatramo da neće doneti dobro ni poljoprivredi ni Republici Srbiji ni AP Vojvodini. Pre svega što se tiče amandmana 1, uvodi se jedno novo pravilo koje omogućava Ministarstvu finansija da obustavi transferna sredstva onim lokalnim samoupravama koje ne ispune svoju zakonsku obavezu, ne donesu Program zaštite, uređenja i korišćenja u zakonskim rokovima. 

Naš predlog je da se taj stav izmeni i da se obaveže Ministarstvo poljoprivrede da bez odlaganja obavesti Ministarstvo finansija o činjenici nedonošenja godišnjeg programa, kako bi se obustavila  transferna sredstva, odnosno kako bi se prinudile lokalne samouprave da izvršavaju svoje zakonske obaveze i da na vreme ponude državno poljoprivredno zemljište na licitaciju. 

Dakle, našim rešenjem se poboljšava predloženo zakonsko rešenje jer se unosi element obaveznosti u nastupu Ministarstva poljoprivrede prema lokalnim samoupravama, odnosno prema Ministarstvu finansija i sprečava se voluntarizam kod Ministarstva poljoprivrede koje po postojećem rešenju iz predloga zakona može, a ne mora da preduzme takvu aktivnost prema  Ministarstvu finansija i da zatraži obustavljanje transfernih sredstava prema jedinicama lokalne samouprave koje državno zemljište ne stavljaju na licitaciju. 

Što se tiče amandmana 2, predloženim amandmanom se preciziraju uslovi pod kojim se poljoprivredno zemljište može dati u zakup po povoljnijim uslovima. Naime,  ispravno je  primećeno da postoje neke parcele koje jednostavno do sada nisu bile predlmet davanja u zakup, odnosno nisu bile predmet korišćenja, jer je to zemljište nekvalitetno, nije ga isplativo obrađivati po prosečnim cenama koje važe na području na kojem se vrše licitacije. I predviđeno je rešenje da se takvo zemljište ustupi pod povoljnijim, netržišnim uslovima poljoprivrednicima na korišćenje jer je ideja da je bolje koristiti to zemljište i za manju cenu zalkupa, nego ga ostaviti nekorišćenog. Prva ideja Ministarstva je bila da se to čini kroz direktnu pogodbu sa poljoprivrednicima. Na insistiranje Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, uveden je mehanizam licitacije tog zemljišta sa početnom cenom od 1 dinara, odnosno od 0 dinara kako je ušlo u predlog zakona. 

Ono što smatramo da treba dopraviti jeste to da je uslov da je predmetno zemljište bilo obuhvaćeno  godišnjim programom zaštite, uređenja i korišćenja popljoprivrednog zemljišta i da je bilo uključeno u davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta, što nije predviđeno predlogom zakona. Jer, na taj način sprečavamo situaciju do koje bi moglo da dođe, da se zemljište namerno ne unosi u program licitacije, da stoji sa strane tri godine i onda se, kao zemljište koje nije bilo korišćeno ponudi na licitaciji sa početnom cenom od 1. dinara. 

Znači, preduslov je da to zemljište mora biti obuhvaćeno programom licitacije, mora biti korišćeno na taj način pa, ukoliko se onda ne desi da bude izdato tek onda se otvaraju mogućnosti da bude ponuđeno na licitaciju  i sa početnom cenom od jednog dinara. Da li će biti izdato sa početnom cenom od jednog dinara ili neće,  zavisi od toga kakvo je zemljište i koliko su ljudi spremni za njega da plate. 

Samo da podsetim da se trenutno licitaciona cena određuje tako što se uzima prosečna cena za dato područje iz prethodne godine, u Vojvodini to dođe negde u proseku 250 evra po hektaru. Znači ne možete očekivati da će neko uzeti slatinu, utrine ili pašnjake po toj ceni, nego treba ponuditi da ono zemljište koje se nije koristilo na ovaj način bude uzeto u zakup, ali pod uslovom da se prethodno obezbede svi uslovi da ne dođe do zloupotreba, odnosno da se poljoprvredno zemljište ne skloni sa strane kako bi se davalo u zakup pod povoljnijim uslovima. 

Sprečiti posledice neažurnosti nadležnih

Što se tiče amandmana 3, on ima dva dela. Naime, mi smo u našoj praksi, kao drugostepeni organ koji je odlučivao o pravima onih koji su učestvovali u postupku zakupa državnog zemljišta, primetili da se zbog neažurnosti lokalne samouprave, zbog neažurnosti ministarstva, često dešava situacija da poljoprivrednici ne dobiju odluke koje se tiču njihovih prava na vreme. Bilo je predviđeno da mogu da izjave žalbu nama, kao drugostepenom organu, odnosno van teritorije AP Vojvodine Ministarstvu poljoprivrede, u roku od 15 dana od dana donošenja odluke. Ali u 30 posto slučajeva se dešavala sitacija da odluka ne stigne u tom roku do korisnika poljprovrednog zemljišta, odnosno korisnika i da oni propuste rokove za izjavljivanje žalbe. Zbog toga smo predložili da taj tok teče 15 dana od momenta objavljivanja na oglasnoj tabli nadležnog organa. Dakle, da omogućimo transparentnost i u tom delu i da se pobrinemo da svi mogu da iskoriste svoja prava i traže drugostepenu zaštitu. 

Takođe, predložili smo da se izmene pravila oko utvrđivanja početne cene zakupa poljoprivrednog zemljišta. Kao što sam već napomenuo, kao početna cena se određuje prošlogodišnja prosečna cena na određenoj teritoriji i primetili smo trend da ta cena iz godine u godinu raste. Dovoljno je da svake godine neko ponudi malo više nego što je ponudio prethodne i vama se lestvica pomera. Logična posledica toga je da pada interesovanje za zakup onih zemljišnih površina koje nisu zadovoljavajućeg kvaliteta. Pa smo, imali maksimum izdat na teritoriji AP Vojvodine blizu 300.000 ha, dakle gotovo sve oranice, da bi to vremenom počelo da pada kako rate prosečna cena. 

Zbog toga smatramo da je potrebno  dozvoliti zakonom izvestan manevarski prostor poljoprivrednicima, utvrditi tu početnu cenu kao 80 posto od prosečne postignute cene da bi mogli da uvažimo čininicu da nije svaka agroekonomska godina jednako dobra za poljoprivrednike. Takođe, primećeno je da posle sušne godine, godine u kojoj iz nekog razloga podbace prinosi, opada interesovanje poljoprivrednika za zakup državnog poljoprivrednog zemljišta čak do 10 posto. Dakle, sa ovim, uslovno ili kolokvijalno rečeno luftom koji dajemo od 20 posto, pružamo ljudima šansu da licitiraju i onda kada nisu najbolje prošli u agroekonomskoj godini. To ne znači automatski da će i prihodi pasti za 20 posto, to samo znači da je startna pozicija nešto niža, a ljudi će licitirati onoliko koliko su spremni da plate, odnosno onoliko koliko procenjuju da mogu da podnesu teret zakupa.

Suštinski amandmani za zaštitu poljoprivrednika 

Suštinski amandmani su amandmani 4, 5 i 6 i  oni se tiču novih instituta koji su uvedeni predlogom zakona. Pre svega, amandman 4, koji se tiče prvenstva zakupa. Rešenjima koja su u predlogu zakona predviđeno je da se do 30 posto državnog zemljišta na teritoriji svake lokalne samouprave može izdati na 30 godina isključivo jednom pravnom livu. I to rešenje je veoma, veoma sporno iz više razloga. Pre svega, postavlja se osnovano pitanje zašto su isključena fizička lica? Zašto je pravno lice to čiji je novac ili čiji je trud ili čiji je interes ispred interesa fizičkog lica? Drugo, uvodi se jedan krajnje netransparentan postupak. Definisano je da komisija koju formira Ministarstvo poljoprivrede je ta sa kojom se potencijalni investitor nalazi, izlaže svoj investicioni plan, dogovaraju se oko toga kako bi ta investicija trebalo da izgleda a onda se, ukoliko komisija ministarstva odluči da je investitor dobar ili da je investicioni plan dobar, to upućuje lokalnoj samoupravi koja ima rok samo 30 dana da odluči da da do 30 posto državnog poljoprivrednog zemljišta na 30 godina. 

Konkretno, u Zrenjaninu odakle sam ja, to je 8.000 hektara. Znači za 30 dana trebate da donesete odluku da date 8.000 hektara na 30 godina. Trideset godina je radni vek, za one koji se bave poljoprivredom, to je životni vek.  Mi ovde pričamo o potencijalnoj šteti, ukoliko se donese loša odluka, na dve generacije. Mi bukvalno ostavljamo bez nade ljude koji su do sada svoju proizvodnju zasnivali, između ostalog i na zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta, ili čak u nekim katastarskim opštinama isključivo na zakupu državnog zemljišta. Postoje naseljena mesta na teritoriji AP Vojvodine koja su okružena u svom ataru državnim poljoprivrednim zemljištem i ukoliko se desi da se odobri investicija u njihovij katastarskoj opštini i zemljište u njihovoj katastarskoj opštini izda na 30 godina, ti ljudi 30 godina nemaju čemu da se nadaju.  Oni koji su uložili novac u svoju proizvodnju, u razvoj svog gazdinstva, koji su danas uspešni poljoprivrednici koji imaju ozbiljne prinose na ozbiljnim površinama, dolaze momentom uvođenja investitora na državno zemljište u situaciju da neće moći da servisiraju svoje kreditne obaveze i da od nekoga ko je stvarao tržišne viškove, bio perspektivni poljoprivrednik, dobijamo socijalni slučaj. Od deset do 14 hiljada gazdinstava na teritoriji AP Vojvodine je upućeno na zakup državnog poljoprivrednog zemljišta. Pola od tog broja isključivo na zakup državnog poljoprivrednog zemljišta. Prosečan broj članova po jednom poljoprivrednom gazdinstvu je pet. Na selu žive po tri generacije u jednom  gazdinstvu. Mi pričamo o cifri od 50 do 70 hilajda ljudi koji će biti ozbiljno ugroženi. 

Preti nam armija nezaposlenih

Činjenica je da se broj onih koji direktno  rade u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji u svim državama članicama EU smanjivao godinama, pa se sa nekih 20 posto, koliko kod nas radi u primarnoj proizvodnji to spuštalo na 2, 3, 4 posto. Ali to su procesi koji su trajali 10, 15 ili 20 godina. Predloženim zakonskim rešenjima mi dolazimo u situaciju da u svega godinu ili dve dana dobijemo armiju nezaposlenih za koje ne postoje otvorena radna mesta po gradovima. I direktno ugrožavamo egzistenciju kompletnih naseljenih mesta. Zbog toga smo predložili amandman kako smo predložili, jer iz svih iznetih razloga plus razloga neustavnosti, jer po našem mišljenju, članom 87. stav 2 i 3 Ustava je propisano da fizička i pravna lica mogu steći određena prava nad dobrima u opštoj upotrebi pod uslovima i na način kako je to utvrđeno zakonom, a ovde to nije utvrđeno zakonom. Vi ovde nemate kriterijuma osim kriterijuma da treba da se sedne, da se dogovori sa komisijom ministrastva i da će se plati neka zakupninma koja će biti naknadno određena. Dakle, nismo mislili da amandmanski možemo da popravimo ovo rešenje, nego smatramo da ovo rešenje treba u potpunosti brisati iz zakona i eventualno, opet kažem, sesti i pisati potpuno novi zakon o poljoprivrednom zemljištu, a onda otviriti kvalitetnu javnu raspravu na ovu temu. Ne lomiti ovo pitanje preko kolena jer će posledice, ukoliko se rešenje primeni ovako kako je trenutno, biti dalekosežne i neće se moći ispraviti u narednim godinama.

Zamajavanje domaćih poljoprivrednika

Drugi problem jeste problem prodaje državnog zemljišta domaćim poljoprivrednicima. Ajde da kažemo da postoji izvesna opravdanost u tome da se delovi državnog zemljišta ponude našim poljoprivrednicima, kako bi došlo do ukrupnjavanja poseda malih i srednjih poljoprivrednih gazdinstava. Ali opet dolazimo do tog problema da su predložena zakonska rešenja takva da su u praksi nesprovodiva ili da u praksi neće dati onaj efekat koji je proklamovan. Ministarstvo je insisitralo na tome da je upravo zbog ovog rešenja to zakon koji je namenjen zaštiti interesa malih i srednjih poljoprivrednika, jer će im se, bože moj, omogućiti da kupe državno zemljište,  uvećaju svoj posed, zasnuju malo ozbiljnijiu proizvodnju. Međutim, ako krenete od računice da na teritoriji AP Vojvodine postoji 450.000 ha poljoprivrednog zemljišta, da investitoru, pravnom licu u direktnom netransparentnom dogovoru treba da se opredeli 150.000 ha, da je trenutno predmet zahteva u restituciji između 140 i 180 hiljada hektara, niko nema precizan podatak,  procena je da je negde oko 100.000 ha minimum opravdano; ako uzmete u obzir da je oko 130.000 ha utrina i pašnjaka, vidite da za prodaju ne ostaju oranice. Znači, nema oranica koje će biti ponuđene domaćim poljoprivrednicima, bar ne u nekoj ozbiljnijoj količini. Pri tom, imate takve kriteijume, koji daju prednost upravo investitorima. Znači, ne može da bude predmet prodaje domaćim poljoprivrednicima ono zemljište koje je predmet strateških ciljeva Republike Srbije u oblasti poljoprivrede. To, u prevodu, znači dok ne namirimo pravno lice, da li će to biti domaće pravno lice ili strano pravno lice koje će osnovati firmu u Srbiji, pa sutradan uzeti zemljište na 30 godina, dok oni ne dobiju svoj deo, a verujte mi, neće tražiti ni utrinu ni pašnjak, tražiće komplekse oranica I, II i III kategorije, dotle se uopšte ne može razgovarati o mogućnosti prodaje državnog zemljišta poljoprivrednicima. I onda se postavlja pitanje šta će preostati? 

Takođe, postoji diskreciono pravo lokalne samouprave da li će uopšte da uđe u proceduru oko prodaje poljoprivrednog zemljišta. Lokalna samouprava koja treba da je inicijator tog postupka, nije ničim ograničena. Može da ponudi svo preostalo zemljište na prodaju, može da ne ponudi apsolutno ništa. Može da ponudi sutradan po uvođenju investitora, može da ponudi za 10, 15 ili 20 godina. Propisana su prava preče kuipovine koja su takva da omogućavaju ciljanu prodaju određenih parcela. Prvi osnov za pravo preče kupovine jeste da se zemljište nudi onime ko je vlasnik infrastrukture. Upravo u  tom domenu sticanja vlasništva nad infrastrukturom na državnom poljoprivrednm zemljištu je bilo najviše zloupotreba. Znači, faktički ćemo omogućiti onima koji su na ovaj ili onaj način došli do infrastrukture, da legalizuju svoje stanje odnosno da dobiju zemljište u posed. 

Sporni i kriterijumi preče kupovine

Takođe, i kriterijum koji određuje pravo preče kupovine onima koji već sada imaju zakup na 20 godina je iz istih razloga sporan kao i ovaj kritetirjum. Takođe, i ovde mogu da kažem da postoje ozbiljne dileme oko ustavnosti predloženog rešenja jer ne može se podzakonskim aktima definisati raspolaganje državnom imovinom, nego svi uslovi moraju biti precizno definisani u zakonu i jedno u zakonu. Postavlja se pitanje i da li je moguće da naši poljoprivrednici, ako ni u jednom argumentu koji sam do sada izneo nisam bio u pravu, mogu da kupe to zemljište. Ako ste vlasnik 30 ha i daje vam se mogućnost da kupite do 20 ha, po prosečnim cenama na teritoeriji AP Vojvodine to je investicija od 200.000 evra koju ste dužni da isplatite u roku od maksimalno pet godina. Koju to kulturu treba da gajite na svom posedu od 50 hektara da zaradite 40.000 evra godišnje? Da je to moguće, mi onda ne bi bili zemlja koja je u ekonomskoj krizi i poteškoćama. Jer ako je moglo da se zaradi 40.000 evra…Vidim da se neko smeje, verovatno ste mislili na nelegalne kulture. U tom domenu ne znam, možda da. Ne postoji analiza tog tipa, ali legalno zaraditi 40.000 evra na 50 hektara oranice nemoguće. 

Zato se postavlja pitanje da li uopšte postoji iskrena volja da do te prodaje zemljišta domaćim poljorivrednicima  dođe ili to služi samo kao mahanje jednom rukom da se lakše prihvati ili da  lakše prođe ovo davanje 30 posto državnog zemljišta na 30 godina jednom pravnom licu. 

Važno pokazati stav

Iz svega iznetog, mislim da je neophodno da Skupština AP Vojvodine uputi ovakve amndmane Narodnoj skupštini Republike Srbije da bi imali prilike da u Narodnoj skupštini obrazložimo svoj stav i ukažemo na potencijalne opasnosti koje predložena zakonska rešenja pružaju. Bojim se da  ukoliko predlog zakona bude usvojen u tekstu kakav jeste i kakav je upućen Narodnoj skupštini Republike Srbije, neće tu biti ni novog zapošljavanja, neće tu biti ni novih investicija, neće tu biti ni novih prozvodnih kapaciteta. Doći ćemo u situaciju da 2018, 2019. ili 2020. godine radimo ono što se uvek radi u Republici Srbiji - da gledamo u nazad i da govorimo: nismo trebali, napravili smo grešku. 

Ajde da oko ovog resursa, koji je ograničen, koga imamo koliko imamo, koji se neće pojaviti novi i ne može da se kupi novi, budemo po prvi put oprezniji i pametniji nego što smo bili kada je to bio slučaj sa drugim resursima, jer nema više ničega osim poljoprivrednog zemljišta koje je ispod naših nogu. 

To ako ode, završili smo!

(BILSV, 17. 11. 2015)