BEOGRAD – Narodna skupština Republike Srbije dala je na današnjoj sednici saglasnost na Predlog Statuta AP Vojvodine koji Statut definiše kao najviši pravni akt AP Vojvodine.



Za je glasalo 186, protiv je bilo petoro poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine, uzdžana su bila dva, a nije glasalo šest poslanika. Transkript govora lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka možete pročitati u nastavku: 

Uvaženi predsedniče vojvođanske skupštine, 

uvažena gospođo predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, 

uvaženi potpredsednici,

dame i gospodo narodni poslanici,  

drugarice i drugovi,

Mislim da je notorna činjenica da nikada o Vojvodini nije dobro vreme da se o njoj razgovara. Jednostavno, kada god je pokretano pitanje o čemu se tu zaista radi, nešto se pojavilo što je bilo važnije i što je odvlačilo pažnju. Danas su to, na žalost, tragični događaji u našoj zemlji, tragične poplave. I mislim da bi održavanje ove sednice, to smo i predložili predsednici Narodne skupštine, trebalo odložiti na neko vreme. Jer ovoga trenutka, dok se naši sugrađani i građani Srbije bore sa poplavnom stihijom, govoriti o jednom ovako osetljivom pitanju znači govoriti o pitanju o kome se nećemo složiti. Govoriti o pitanju o kome imamo dijametralno suprotna mišljenja. 

A ovoga trenutka, ako nam je nešto potrebno ovoj zemlji, potrebno nam je jedinstvo i potrebno nam je da, kao što na nasipima niko ne pita ko je iz koje stranke ili ko je koje vere ili ko je koje nacije, nego svi brane svoju zemlju koja je podjednako svakoga onoga ko je tamo. Tako smo trebali i mi ovde da se bavimo  time. Da se ukine porez na donacije humanitarne pomoći, da se ukine naplata putarine u Sremu, da se porodilište u Rumi stavi u upotrebu, a ne da se trudnice iz Mitrovice i iz celoga Srema razvoze do Beograda i Novog Sada. To je ono čime smo trebali da se bavimo. 

Ustavni sud nekompetentan

Na moje veliko žaljenje, to nije slučaj, već sam prinuđen da govorim o nečemu za šta ne mislim da je ovoga trenutka vreme. Jer, Ustavni sud, a to je osim konsenzusa najčešća reč koja se spominje u ovom parlamentu, ne živi van ove zemlje i nije nekakvo bogomdano telo koje ima prava da, dok je sve ostalo u vanrednom stanju, se ponaša kao neki apsolutni vladar naših sudbina. Tim pre što taj isti Ustavni sud se u proteklom periodu nebrojeno  puta osramotio i nebrojeno puta pokazao svoju duboku nekompetentnost.

Podsetiću vas - u istoj ovoj sali je bila sednica Narodne skupštine kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. U istoj ovoj sali se raspravljalo šta da se radi. Ja sam jedni poslanik, ako se dobro sećam, koji je izašao da govori sa Ustavom Republike Sebije i rekao da ne vidim šta je pitanje, osim možda Ivice Dačića, nemojte mi zameriti ako sam zaboravio. Sve u svemu, tada sam rekao da u Ustavu jasno piše šta treba da se uradi i da u Ustavu jasno piše šta da su Kosovo i Metohija neodvojivi deo teritoriji Srbije. Samim tim, zna se šta treba da se radi. Svi veliki patrioti si rekli da je to, otprilike, politički avanturizam. Otkuda pravo da se tada procenjuje da je to politički avanturizam, ako je bila ustavna obaveza? Otkuda pravo da se tada gazi Ustav? Jer, kada se Ustav pogazi na bilo kom svom delu, on predstaje da važi ceo! To je ono što je jako važno da se razume. 

Upravo  zbog toga ja duboko ne razumem taj veliki doprinos koji je dat da, evo, ne dođemo u ustavnu krizu. Pa ustavna kriza postoji od kad je ovoga Ustava! Ustavna kriza postoji zato što je ovo nelegalan, nelegitimian Ustav koji, recimo, u Vojvodini nije dobio većinu posle dva dana i jedne noći gasanja. Tu noć naročito spominjem. Posle dva dana i jedne noći glasanja nije uspeo da namakne potrebnu većinu da bi prošao. Naravno, to nije važno, on je na teritoriji Srbije prošao i građani Vojvodine ga poštuju, ali ga sama Narodna skupština nije poštovala taj put. Sam Ustavni sud se nije oglasio jer, bože moj, to je važno državno pitanje.

Bez odgovora na suštinsko pitanje

Sve u svemu, mi imamo suštinsko pitanje kada se ovde govori o Statutu Vojvodine. Da li ova skupština, da li građani Srbije i da li uopšte Srbija, kao država, želi ili ne želi da postoji AP Vojvodina? Da li je uopšte potrebna AP Vojvodina ili je treba samoukinuti? Ili treba raditi ono što se radi već četvrt veka, a to je da se postepeno guši, svaki put pomalo? A tome zdušno doprinose i oni koji u samoj AP Vojvodini devalviraju njene institucije, devalviraju njene organe i svode ih na puke pričaonice koje ne rade ništa osim što daju materijal medijima za to, bože moj, koliko pokrajinski poslanici imaju ili nemaju plate i kol'ko košta vojvođanska adminsitracija. Obesmišljavajući ideju autonomnosti Vojvodine u celini. 

Neko od kolega je spomenuo da je jedan od stubova Evrope srednji nivo vlasti. Ali, srednji nivo vlasti po broju stanovnika zaokružuje otprilike dva miliona stanovnika. To je standard evropskog srednjeg nivoa vlasti. Vojvodina se u to uklapa. Mi imamo veliki nesporazum oko poimanja toga da Vojvodina nije suprotstavljena Srbiji, nego je njen deo i da zalaganje za boljitak građana Vojvodine nije zalaganje protiv Republike Srbije, nego za bolju lokalnu odgovornost za jedan deo Republike Srbije. To je ono što se duboko ne razume u svemu ovome. Ovaj statut o kome ovde govorimo, za koji se stalno spominje reč konsenzus jer je za njega glasalo četiri petine poslanika u skupštine republike Vojvodine, u skupštini pokrajine Vojvodine, gledam u Maju Gojković, pa sam odmah na republiku pomislio..; sve u svemu, pošto je u Skupštini AP Vojvodine četiri petine glasalo, hajde da vidimo ko su ti poslanici i videćemo da su to, od samog predsednika parlamenta pa nadalje, ili članovi vladajuće većine u republici ili oni koji se boje zatvora. Uz čast izuzecima koje možemo nabrojati na prste jedne ruke. 

Dobijamo vrlo jednostavnu situaciju da je taj navodni konsenzus u stvari prihvatanje nečega što je izdiktirano, što i sam predsednik rekao. Da je to oktroisana sloboda. Oktroisana sloboda se zove ropstvo. Znači, izdiktirano je kako će biti, prihvatili smo naređenja i to je to. I gde je tu onda jedinstvo? Gde je tu onda slobodnom voljom izraženo ubeđenje da tako treba da bude? Pa toga nema. A onda se u samom prvom stavu govori o tome, što je bila jedna od takođe koncenzualno usvojienih teza, da je Vojvodina nastala Ustavom od 2006. godine! Nastala, organizovana, formirana Ustavom iz 2006. godine. A u istom tom Statutu piše da treba da ima tradicionalne simbole iz 1848. godine. Pa sad mi objasnite, ako je formirana 2006. otkud joj tradicionalni simboli? Ako ima tradicionalne simbole, onda mora da je formirana ranije, inače ne može da ima tradiciju. 

Nesporazum oko tradicionalnih simbola

Jedan od nesporazuma, zbog koga nismo glasali za ovaj statut je taj upravo oko tih tradicionalnih simbola.  Za tradicionalne simbole je uzet grb Vojvodstva srpskog iz 1848. godine. A ja ću podsetiti, pošto sam lično kao predsednik Skupštine Vojvodine predsedavao tom sednicom, da su aktuelni simboli Vojvodine napravljeni posle konsultacija sa poslaničkim grupama. Gde aktuelni grb Vojvodine, od tri polja, predstavlja oznake Srema, Banata i Bačke iz 1699. i 1799. godine. Simbol Svetog Pavla je dao Leopold I Bačkoj, a Sremu i Banatu Marija Terezija i to su teritorijalni simboli. Oni nemaju nikakvu nacionalnu odrednicu. I upravo zbog toga, jer su naši prijatelji iz Saveza Vojvođanskih Mađara insistirali da je grb Vojvodstva srpskog grb koji podseća na poraz revolucije 1848. godine, na poraz revolucije Lajoša Košuta i Petefi Šandora, gde su Srbi za pomoć austrijskoj kruni dobili pravo da formiraju autonomiju. Da mi ne budemo u zabludi oko toga, zbog toga smo izbacivali te simbole, da bi smo napravili teritorijalni grb koji nema nikakvu političku i nacionalnu konotaciju. I to je bilo ono zbog čega smo mi to uradili. 

Sad se insistira, bože moj,  da se uvede tradicionalni grb. U redu, hoćete tradicionalni grb? Nema problema. Ajde da pitamo kako je taj tradicionalni grb izgledao. On je osmišljen na Majskoj skupštini kao kopija grba Knjaževstva srpskog, jel tako? I to je vrlo decidirano opisano i trećem stavu Sretenjskog ustava i kako stoje ocila, i koliko ih ima i da su to na beli  krst bela ocila, na crvenom i tako dalje. Vojvodstvo srpsko je preuzelo taj grb. I samo je umesto zastave koja je, podsetiću srpska zastava je  crveno-belo-plavo, a ne crveno-plavo-belo. Jer Sretenjski ustav decidirano govori o tome da je crveno-belo-plava, ali je sultan Mahmud to zabranio i fermanom poslao Srbima crveno-plavo-belu zastavu da se s njome koriste. Sve u svemu, zbog toga na Sretenjskom grbu ima crveno-belo-plave trake, dok je na grbu Vojvodstva srpskog bila samo plava. Sve ovo pičam zbog sledećeg: o tome smo pitali u toku ove rasprave, gde su naši stručni saradnici u samoj Skupštini Vojvodine sve vreme izdvajali svoje mišljenje oko ovog Statuta. Šta kaže Muzej Vojvodine o tome? Ja ću vam pročitati šta kaže.

„Predloženi grb Nacrtom Statuta u pisanom letku koji se čuvaju u biblioteci Matice Srpske iz 1948. godine. Zastavu sačinjavaju tri boje (tada je već sultan Mahmud dizajnirao zastavu Srbije) horizontalno postavljene – odozgo crvena, u sredini plava i dole bela. Na plavoj, kao karakterističnoj boji, nalazi se narodni grb. Grb sačinjava beo krst na okruglom crvenom polju između čijih krakova stoji po jedno ocilo, svega četiri, čelikaste boje, opasan s desne strane žirovom a s leve strane maslinovom grančicom koje su dole vezane plavom pantljikom. Ceo štit leži na vojvodskoj porfiri, visećeg ispod vojvodske zatvorene, na dva dela razdvojene krune“. To je mišljenje Muzeja Vojvodine.

Mi smo tražili da se to onda... Hoćete tradicionalne simbole? To su tradicionalni simboli. Neka to uđe u Statut. Naravno, nismo dobili odgovor, zato što je već postignut konsenzus da ocila budu zlatna, a da grba na zastavi nema. Sad vi meni objasnite, ako je nešto tradicionalno, onda to treba da bude u skladu sa tradicijom. Tradicija ne služi tome da se menja kako kome padne na pamet, nego služi tome da se, kao što se ove dve krune nalaze na grbu Republike Srbije, a istovremeno, iz dnevno političkih razloga, je iz himne Bože pravde izbačen srpski kralj. U holandskoj himni, koja je najstarija himna u upotrebi na svetu, slobodan prevod prve strofe glasi: „Ja sam Viljem od Nasela, narandžasti princ, svakoga dana zahvaljujem bogu na svojoj nemačkoj krvi, španskom kralju uvek ću biti veran“. Kažite Holanđanima da su Nemci i nećete se dobro provesti. Španski kralj da dođe u Holandiju može kao turista. Ali, to su nečije himne koje se ne menjaju, jer je ona oznaka kontinuiteta. 

Zato smo mi insistirali, ako ćete tradicionalno nešto, onda to mora biti potpuno identično onome kako je tradicionalno i postojalo. Naravno, nama je rečeno da mi insistiramo na detaljima. Da zbog nijansi boja ocila, eto, mi nećemo da podržimo Statut. Ja se izvinjavam, koliko bi narodnih poslanika ovde reklo da je zastava Srbije crveno-zeleno-bela? Verujem da ne bi naišlo na veliko oduševljenje jer je to zastava Bugarske, a ovo je zastava Srbije. Kao što je i sretenjska zastava mogla onda biti i crveno-belo-zelena, a to je zastava Mađarske a nije zastava sretenjske Srbije. Samim tim su boje važne, jer ko ne razlikuje čelik i zlato taj ima ozbiljan problem. I tu i jeste kompletan nesporazum. 

Ustav problem svih problema

Mi smo u Vojvodini došli u poziciju, dakle, da se s jedne strane stalno trudimo da će se taj ustavni poredak urušiti, a niko ne kaže istinu da je ceo Ustav bio pogrešno napravljen od samog početka i svi oni koji su sada glasail za ovaj Statutt su ti koji glasali za taj Ustav. Nemojte to zaboraviti. Čast izuzecima. Nemojte zaboraviti da je taj Ustav problem svih problema i da otvaranje ustavne krize, ako baš hoćete, je u stvari put da ova zemlja izađe iz kaljuge u kojoj se nalazi. Jer, taj Ustav napravljen kako je napravljen, sa glavnim obrazloženjem, da mu je glavna prednost što će se lakše menjati, najedanput ispadne da je on nepromenljiv. Najedanput je ispalo da se samo Ustav ne sme dirati, da samo Ustavni sud o svemu odlučuje, a svi mi koji živimo ovde treba da se oko svega toga složimo. 

Neću da spominjem da su, u međuvremenu, institucije Vojvodine ponižene, da smo došli u poziciju da se, recimo, pokrajinski parlament onemogući da se izjasni o Zakonu o javnoj svojini. Jer septembra 2011. Skupština Vojvodine trebalo da raspravlja o amandmanima na predlog zakona o javnoj svojini, nije održana, jer je neko tokom noći obavestio, nepoznato lice je obavestilo poslanike da se Skupština odlaže. Neću da spominjem da smo 30 puta davali, kao Liga socijaldemokrata Vojvodine, zahteve da se u Skupštini Vojvodine raspravlja o tome šta da se radi povodom obeštećenja koje Vojvodina treba da dobije zbog  prodaje Naftne industrije Srbije. Sve smo to učinili.

(Bajatoviću! Ne pratiš na nastavi..) 

Sve u svemu, to su stvari zbog kojih mi imamo ovu situaciju koja je apsolutno nedostojna važnosti ovoga problema i zato bih molio, mi naravno nećemo za ovo glasati. Mi nećemo glasati za ovaj falsifikat. Jer to da se menja izgled grba, izgled zastave, kako god to kome izgledalo, koji se nazivaju tradicionalnim, a to nisu, znači pristati na to da sa našom istorijom i sa našom nacionalnom prošlošću može da se igra ko kako hoće. To je nedopustivo. Niko nije tvrdio da je vojvođanska zastava sa tri zvezdice tradicionalna. Ne. Ona je osmišljena u Skupštini Vojvodine tog vremena i dobila većinu poslanika. Neka je promene. Neka kažu hoćemo novu zastavu. Pravo je njihovo. Hoće novi grb? Pravo je njihovo. Ali nemojte podvaljivati pod tradicionalnim grbom nešto što ste sad smislili, pod tradicionalnom zastavom nešto što ste sad smislili. Dakle, to je falsifikat istorijski, koji služi samo tome da se, bože moj, pokaže da je Vojvodina deo Srbije, neodvojiv, neraskidiv. A znate zašto je tako važno insistirati na tome da je Vojvodina neodvojiv i neraskidiv deo Srbije? Pa zato što ona to jeste pa je to jedina bitka koja ne može da se izgubi. Jer za sve ostalo, gde se udaralo u grudi patriotske, su bitke izgubljene. 

Mi za ovo nećemo glasati.

(BILSV, 20. 05. 2014)