NOVI SAD – Potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine i prvi na listi Nenad Čanak – LSV – Digni glavu! za pokrajinske izbore Branislav Bogaroški izjavio je danas da je svaki poljoprivrednik koji je obrađivao 100 hektara zemlje, od 2012. godine do danas izgubio u subvencijama 1.120.000 dinara. On je na svečanoj Konvenciji u Novom Sadu ukazao i da se od 12 milijardi ušteđenog novca na nivou Srbije, 10 milijardi uštedelo u Vojvodini. Poručio je da Vojvođani čvrsto stoje sa obe noge na našoj zemlji koji niko nikada neće izvući.

Transkript govora Branislava Bogaroškog možete pročitati u nastavku.

Voz koji ometa ispašu krava

Pre nego što krenemo, da vam ispričam šta mi se desilo pre neki dan. Jedna situacija u jednom mestu u Banatu. Lokalni kažu: „Bili smo u Kumane“. Razgovarali smo sa ljudima koji su ozbiljni stočari. Imaju 5.000 hektara svog pašnjaka i imaju 4.200 krava. To je ja mislim vrh u Republici Srbiji. Niko se tako ozbiljno ne bavi stočarstvom kao oni. I oni to rade ljudi decenijama i onda su upali u neki problem koji je definicija problema u poljoprivredi i uopšte u društvu Republike Srbije. Njihov pašnjak, naime, seče pruga. Pa imaju dve trećine pašnjaka pod selom, a jedna trećina je sa one druge strane, pa nikako ne mogu da se dogovore sa Železnicama Srbije već 10 godina da im se napravi prelaz da te tri-četiri hiljade krava može da pređe. 

Ragovaramo mi sa tim ljudima i pitamo ih u čemu je problem jer takvih prelaza u Vojvodini ima koliko hoće, kažu: 

Ne dozvoljavaju Železnice Srbije, jer mi imamo mnogo krava. 

Kažu, doći će voz, udariće krave.

A mi im onda kažemo: Kako da je udari, kad ne može da je stigne?

A onda ovi iz Železnica kažu: Pa šta sad, voz ide 20 na sat? 

Onda mi pitamo: Pa koliko ide? 

A oni kažu: Pa, ide trideset.

Zvuči smešno ali je jako tužno. Imamo ljude koji vredno rade svoj posao koji su sačuvali svoj pašnjak, rade ga i onda im neki ćata čiji voz u 21. veku ide 30 km/h „daje ostav“ deset godina. 

E, to je ono što je naša slika i prilika.

Mi ćemo kao društvo, a poljoprivreda posebno, u narednih nekoliko godina proći kroz ozbiljne probleme, kroz ozbiljnu tranziciju i to se već sada vidi. Sve zemlje koje su se približavale Evropskoj uniji su krenule kao i mi sa nekih 20 odsto poljoprivrednika u te integracije i onda, posle nekih 15-20 godina, u poljoprivredi ostane sedam-osam-devet-deset posto ljudi najviše, jer u principu ljudi traže malo lakši posao nego što je poljoprivreda. 

Kod nas je situacija ta da 20% ljudi radi u poljoprivredi. Još imate nekih 10 posto ljudi koji su vezani za poljoprivredu, da li su u prerađivačkoj industirji, da li se bave nekom sporednom delatnošću, trgovinom koja je navezana na poljoprivredu. I, u principu od svih vas u sali nema nikoga ko nema bar jednog u porodici koji direktno zavisi i živi od poljoprivrede. I nije sporno da se i kod nas dese promene, ali je sporno to što je, izgleda, ideja da se kod nas promene dese u svega dve godine. Zašto to kažem? 

Od 2012. godine do današnjeg dana onaj ko je radio 100 hektara zemlja je izgubio u subvencijama 1.120.000. dinara. Dakle, 2014. godine je dobijao milion i 200 hiljada umesto 12 hiljada po hektaru na 100 hektara, sad dobija 4.000 dinara po hektaru na 20 hektara. Ko može da izdrži da mu se za dve godine iz džepa uzme 1.120.000 dinara. Subvencija je smanjena na štetu Vojvodine. Prvo smanjivanje sa 100 hektara na 20 hektara je nas koštalo sedam milijardi. Drugo smanjivanje sa 12.000 na 4.000 je nas koštalo 3,5 milijarde. Od ukupno ušteđenih 12 milijardi, deset se uštedelo na Vojvodini!

Agrarni budžet odvojiti od republičkog

Kreće izborna kampanja. Čak i ministarkine partijske kolege evo idu ovih dana po Vojvodini i tvrde da ne treba dati zemlju strancima, treba seljacima povećati subvencije. Niko ih nije obavestio da je ministarka iz njihove stranke. Ali, sa druge strane, mi kada tvrdimo da to mora da se izmeni, ne tvrdimo zato što je kampanja, nego zato što je to nužnost. Pogledajte Mađarsku – 200 evra po hektaru, pogledajte Rumuniju – 180 evra po hektaru, pogledajte Bosnu – 150 evra po hektaru, Hrvatska 200 evra, ako si mlađi od 30 godina još 100 evra, ako imaš ženu još 100 evra. U Srbiji – 35 evra. Pa to nije za cigare! To nije za ozbiljnu poljoprivredu. Ministarka je rekla: Nećemo više da izvozimo žito i kukuruz. Nećemo izvoziti ništa, ukoliko ljudima koji pune ovaj budžet, koji prave izvoz ovoj zemlji, koji izvezu mnogo više nego što se izveze fijata i bilo koje industrijske robe ne pomognemo da prođu kroz period koji ih čeka.

Mi kao stranka ćemo insistirati na tome da agrarni budžet mora da se odvoji od republičkog budžeta. Taj budžet mora, kao u zemljama Evropske unije, da se napravi na pet godina, jer poljoprivreda ne trpi promene. Poljoprivreda ne trpi ministre koji svake dve godine prave zaokret. Ljudi koji su u poljoprivredi moraju da imaju sigurnost i stabilnost. Taj budžet mora da bude minimum 400 miliona evra. Zakonom je propisano da je on pet posto republičkog budžeta. Nikad nije bio pet posto republičkog budžeta. Mora ljudima da se obezbedi povoljno kreditiranje. 

Ako ima za gubitaše 23 milijarde,

nađite još 10 milijardi za one koji ga pune

Ne znam da li znate da je Razvojni fond Republike Srbije zatvoren za poljoprivrednike i poljoprivredu? Mi u Vojvodini imamo tri takva fonda. Ako možemo mi u Vojvodini, zašto to ne može na nacionalnom nivou? Zato što nedostaje volja. Mora subvencija da bude kao subvencija u okruženju, najmanje. Kažu, glavni argument je – nema para. Nije tačno da nema para. Zvanični statistički podaci Republike Srbije tačno pokazuju, od 2010. do 2016. nivo subvencija raste stalno ali na poljoprivredi opada. Kad imate da date državnim preduzećima, gubitašima, 23 milijarde, pa nađite još 10 milijardi za one koji taj budžet pune a ne koji ga prazne. 

Ja nemam ništa protiv, a verujem ni niko od nas na subvencionisanje i otvaranje novih radnih mesta. To jeste značajan potez. Ali, sa druge strane, kad pogledam šta se to otvara od radnih mesta, onda uglavnom vidimo da su to firme koje nastanu za tri meseca, radnike obuče za 12 sati, uglavnom u automobilskoj industriji i dobro je što ljudi rade. Ali ono što je loše je da se te firme otvaraju kod nas jer imamo najmanje plate u regionu. I ako dođu za tri meseca, za mesec dana odu. Ono što je nama potrebno jeste da se subvencionišu, pre svega, radna mesta u prerađivačkoj, prehrambenoj industriji. Vi ste do pre samo 15 godina, ako se bavite svinjarstvom, mogli da birate u krugu od 20-30 kilometara na 10-15 mesta gde ćete plasirati svoje proizvode. Sada ste faktički zatvoreni skroz zbog monopola. I ako mi sa našim malim budžetom u pokrajini uspemo da isfinansiramo 200 preradnih kapaciteta godišnje, onda Republika Srbija mora da uradi bar deset puta više nego mi. I to je rešenje naših problema. 

Rešenje naših problema jeste da zakon počne konačno da se primenjuje, da se otvori mogućnost da ljudi rade na otvorenom tržištu, da nije sve zatvoreno u monopole – od mleka, skladišnih kapaciteta, od prerade mesa, od uljarica, šećera, soje, sad treba da dobijemo novi monopol u proizvodnji svinjskog mesa. Pored postojećih zakona, pored postojeće komisije, koja ništa nije preduzela deset godina i to je nešto što ne sme više da se dopusti. 

Skupićemo 100 hiljada potpisa

Ono što je definitivno najveći problem koji će morati da se rešava i to jako hitno je problem poljoprivrednog zemljišta. Prvog septembra 2017. godine stranci dolaze kod nas da kupuju zemljište. To je ugovor koji smo potpisali sa EU. Prvi septembar 2017. je sutra. I kada se usvajao ovaj nesretni Zakon o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu, ja sam očekivao baš to. Očekivao sam da ćemo pokušati kao društvo da zaštitimo naše poljoprivredno zemljište od pritiska koji će uslediti za jako kratko vreme. 

Umesto toga se desilo nešto drugo. Mi smo kao stranka uzeli na sebe pa podneli amandmane, smislili način kako da to uradimo. U tom sporazumu je propisano od 1. septembra 2017. godine državljani država članica Evropske unije će moći pod istim uslovima da kupuju nepokretnosti kao i naši državljani. A niko nam nije rekao koji su to uslovi. I onda smo malo pogledali okolo, videli šta su uradili drugi i predložili najjednostavnije moguće rešenje. Svako može da kupi zemljište u Republici Srbiji, svako može da kupi zemljište u Vojvodini, ali mora da živi 10 godina u Srbiji. Pa, ako će neko da dođe u Elemir, u Taraš, u Čurug i da živi 10 godina, može i džabe da mu se da zemljište. Ne bi bio problem. Dakle, ako sve zemlje Evropske unije imaju takvo pravilo, zašto da ga nema Srbija? Zašto da ne mislimo malo unapred? Amandman nam je odbijen jer trenutno to nije tema. 

Onda smo rekli: Ajde da zaštitimo male i srednje poljoprivrednike, ajde da vratimo kao što su Mađari uradili pre par godina, zemljišni maksimum. Ajde da kažemo – 300 hektara za paora, 500 hektara za preduzetnika, hiljadu hektara za preduzeća. Ajde da nekako ujednačimo da bude dovoljno za sve. Ne. Nije tema. Pa, šta je tema? Tema je da državno zemljište što je da se resurs, od koga živi od 10 do 14 hiljada porodica na teritoriji AP Vojvodine, svake godine rasparča i da strancima i tajkunima na 30 godina. To je radni vek. To je životni vek. Svetozar Botić iz Zmajeva reče juče: Imam sina od 19 godina. Kad istekne zakup imaće 49. Šta da radim sa njim? Šta da radi on? 

Ideja da se najkvalitetniji deo državnog zemljišta da isključivo pravnim licima je toliko suluda da ja ne mogu da pretpostavim da će taj zakon ostati na snazi duže od godinu dana. Taj zakon mora da padne. Ako ne shvataju našu argumentaciju, onda ćemo ih naterati da nas čuju. Probali smo razgovorom. Probali smo amandmanima. Nije uspelo jedno, nije uspelo drugo, ali skupićemo 100 hiljada potpisa. Da li ćemo stići u kampanji ili posle kampanje, ali Liga socijaldemokrata Vojvodine ne sme da dopusti da ode zemlja!

Državno zemljište pripada našoj deci

i deci koja se još nisu rodila

Ako je Železara Smederevo problem jer tamo radi pet hiljada ljudi, od ove zemlje živi 70.000 ljudi. Koliko je to Železara Smederevo? Koliko je to porodica koje su svoju egzistenciju vezale za licitaciju državnog zemljišta? Osamdeset posto zakupaca do sad na teritoriji Vojvodine su bili paori. Ne velike firme, ne tajkuni. Paori. Sada to treba da se okrene apsolutno naglavačke. 

Ja sam siguran da ćemo u svojoj nameri uspeti. Ja sam siguran zato što državno zemljište ne pripada državi. Državno zemljište ne pripada ni vama, državno zemljište ne pripada ni meni. Državno zemljište pripada našoj deci i onoj deci koja se još nisu rodila. 

I svaki vojvođanski domaćin, ako ga, ne daj bože, bolest ne natera na nešto drugo, razmišlja o tome šta će ostaviti onima koji još nisu ni došli. Liga socijaldemokrata Vojvodine razmišlja o tome. Mi kao Vojvođani čvrsto stojimo sa obe noge na našoj zemlji. Zemlju nam ispod nogu neće nikada izvući.

Zato, 24. ponosno glavu gore, olovku u ruke i da pobedimo u prvom koraku!