NOVI SAD - Povodom 25 godina postojanja Lige socijaldemokrata Vojvodine večeras je u Srpskom narodnom pozorištu održana svečana akademija kojoj su prisustvovali ligaši i ligašice iz svih krajeva Vojvodine, predsednici Socijaldemokratske stranke, Demokratske stranke i Saveza vojvođanskih Mađara Boris Tadić, Bojan Pajtić i Ištvan Pastor, predstavnici diplomatskog kora, njegova ekselencija ambasador Crne Gore u Srbiji Branislav Mićunović i brojni prijatelji Lige iz Rijeke, Podgorice, Zagreba, Bosne i Hercegovine...

Pred prepunom velikom salom SNP-a, ambasador Crne Gore u Srbiji Branislav Mićunović, u ime predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića, uručio je lideru LSV Nenadu Čanku visoko crnogorsko priznanje - orden crnogorske zastave prvog stepena. Kako je istakao, ovaj crnogorski orden uručen je zbog Čankovog promovisanja vrednosti građanske demokratske Srbije i antifašizma, smatrajući da tim vrednostima AP Vojvodina i Srbija treba da se predstavljaju Evropi i ukupnoj međunarodnoj zajednici, ali i zbog njegovog višegodišnjeg uvažavanja Crne Gore i zalaganja za najbolje odnose Crne Gore i Vojvodine i Crne Gore i Srbije. 

Zahvalivši se na ovom visokom priznanju, Čanak je rekao da, kao što su ligaši do sada bili posvećeni razvoju što boljih odnosa u regionu, tako će i nastaviti.

Nakon uručenja ordena, Nenad Čanak se obratio ligašima i gostima koji su prisustvovali Svečanoj akademiji. Transkript govora možete pročitati u nastavku.

Planeta je mala, zna se odakle su originali

Dragi moji prijatelji, dragi gosti. 

Dragi moj Borise, dragi Ištvane, dragi Bojane,

Uvaženi gospodine Miloševiću, 

Dragi prijatelji iz Istre, dragi prijatelji iz Rijeke, dragi prijatelji iz Bosne I Hercegovine,

Lino Veljače, filosofe iz Zagreba, čoveče koji si govorio na našem osnivanju pre 25 godina. 

Jel tako bilo?

Uvaženi predstavnici diplomatskog kora, predstavnici nevladinog sektora, kako se to danas lepo kaže,

Dragi prijatelji,

Nemam šta drugo da kažem osim da mi se davno nije desilo da mi zasuze oči dok nešto gledam ili slušam. Ali sada dok sam slušao "Vojvodinu" Mike Antića, kad je došlo do toga "Razdrlji prsluk i gutaj, ja ovu zdravicu plaćam", morao sam da izađem da se umijem. Ne čuje se ta pesma onako i onoliko koliko se puta čula i ne čuje se onim glasom kakvim se nekada čula. Al’ će se čuti.

Ekselencija ambasador Crne Gore mi je ponovo naterao suze na oči, jer ovo nije priznanje meni, kao što ni 2007. godine, Grb istarske županije koji mi je uručen u Poreču, nije uručen meni, nego samo da vam ga prenesem, ligaši i ligašice, za sve ono što radimo i sve ono što smo radili sve ove godine. I važno je da je sve to pravo, istinito i od srca. Jer, razmišljao sam o ovom ordenu. Znate kako je, prave stvari su prave stvari. Planeta je mala , ali zna se odakle originali dolaze. Sir je iz Francuske, valcer je bečki, auto je iz Njemačke, a orden je iz Crne Gore. (smeh, aplauz)

Prijatelji

Gledam vas i svako lice ovde me podseti na neki događaj i nešto što smo radili proteklih 25 godina. Kada pogledam Lina Veljaka, setim se kako smo putovali u Tuzlu i kako smo kroz obruče u zaraćenoj Bosni, kroz krv do pojasa išli da širimo ideje razumevanja na skupu koji se zvao „Ima li Evrope bez tolerancije“. Mi ligaši smo se tada trudili da budemo ljudi koji će u vremenima razuma govoriti o razumu, o tome da se mi između sebe toliko malo razlikujemo da nemamo pravo na drugo osim na ljubav. Naravno, Lino Veljak je u to ubeđivao i građane Metkovića - da ne treba Hrvatska da propadne zbog šačice hercegovačkih švercera. Jedva smo živu glavu izvukli.

Kada pogledam naše prijatelje, recimo Aidu kad pogledam, setim se kako smo u Novom Pazaru držali skupove u kojima je bilo važno da ne dozvolimo da vera stane među ljude i da ne dozvolimo da nas podele oni koji od podela žive. Kada pogledam ovog ovde Gutu iz Zrenjanina, iz „Zelenog zvona“... Jel se sećaš kada smo bili u Bratislavi, gde se nebrojeno naših drugara krilo od mobilizacije? Sećaš li se toga? Sećaš li se kako smo se borili protiv mobilizacije, kako smo se trudili da ljude vratimo nazad da bismo se zajedno borili dalje? Tih strašnih godina od početka devedesetih smo svedočili užasu rata koji nismo ni znali kako izgleda, pa nismo mogli ni da ga prepoznamo. Dobri ljudi širom Jugoslavije su pokušavali da ga spreče.

Jednoga dana je kod mene došla jedna televizijska ekipa iz Sarajeva, da kažem par reči o tome u emisiji koja se emituje pre Dnevnika i koja se zvala „Želim da kažem“. I ja sam rekao da mi je žao što ne mogu više slobodno da odem u Ljubljanu, što ne mogu više da odem u Zagreb, da ne mogu više da se slobodno šetam Stradunom, da su se neke zle stvari se dogodile. Nekoliko meseci kasnije jedan čovek mi je zakucao na vrata, otvorio sam i prepoznao sam urednika te emisije koji je sa mnom uradio taj intervju, koji je bio očajan. Rekao mi je: Nenade ja sam došao iz Bosne, pobegao sam, ovde je strašno. Ono je strašno, a ja sam došao u Novi Sad, jer ne znam gde da odem i ne znam šta da radim. Ja sam ga primio i on je bio nekoliko nedelja kod mene, i mi ligaši smo i njemu i o svima koji su nam dolazili, vodili računa koliko god smo mogli. Njegovo ime je Halid Rifatbegović. Posle je otišao u Suboticu, kada je uspeo porodicu da izvuče iz Bosne, a onda ga je život odneo dalje. Večeras je sa nama njegov sin Ahmet Rifatbegović. Dobrodošao Ahmete kao što je i tvoj otac pre 23 godine dobro došao među ove ljude.

Kad pogledam dalje, kada pogledam Stevu Mrakovića, našu braću Istrijane sa kojima smo 2001. godine organizovali Dane Vojvodine u Istri i Dane Istre u Vojvodini, kada smo uvodili hrvatski jezik kao jedan od službenih jezika, zajedno sa našim koalicionim partnerima Demokratskom strankom i Savezom vojvođanskih Mađara i ostalima, kao službeni jezik u Vojvodini i time zadali domaći zadatak svima koji se usuđuju da pričaju o bilo čemu što se zove tolerancija, multikulturalnost, višejezičnost. To smo radili mi, ligaši, zajedno sa svim ovim ljudima. Zastava koju ste gledali... Evo, ovde sedi Boris Tadić, u dva mandata predsednik Republike Srbije, sa njim sam imao dug razgovor oko Statuta Vojvodine, gde smo razmatrali simbole Vojvodine. Jel' tako bilo Borise? Jako dugo smo razgovarali.

Zastava i zvezdice

Sve u svemu, netom pre toga je predsednik Tadić primio bio predsednika jedne zabačene azijske države, Rusije (aplauz) nekog Medvedeva, a onda je dat prijem u Palati federacije ili se to sada zove Palata Srbije, i onda mi je gospodin Tadić govorio da tradiciju moramo čuvati. A tradicija koju moramo čuvati se ogleda u tome i da na tanjirima na kojima je poslužen taj ručak, bili su grbovi Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Bio sam impresioniran tom anegdotom, a onda smo počeli o našoj stvari. Gde je on počeo da ima primedbe na našu zastavu sa tri zvezdice, da to nije istorijski, to je onakvo, to je ovakvo, tu postoji problem. A istini za volju, neka velika istorija tu baš i ne postoji u toj zastavi, nego je tu Neša Maurić napravio u Korelu. Jel' tako bilo ? Napravio zastavu i trebalo je da bude plavo polje široko i tri zvezdice Srem, Banat i Bačka. Onda je naša drugarica Goca Čomić rekla:  Vidi, bolje vi zavrnite te zvezdice  da budu u krug, jer ako budu ovako, Sremci će odmah pitati koja je njihova. Zato su zvezdice zavrnute na zastavi i ta zastava je usvojena 2003. godine. 

Sve u svemu, mi smo tu tako vodili razgovor i onda sam ja rekao krunski argument: Gospodine predsedniče Tadiću, vi ste kao nešto što je istorija prihvatili grb koji je na kolenu nacrtao Moša Pijade, a ovu zastavu smo napravili u Korelu 5.0. (aplauz) Predsednik Tadić  je to prihvatio i ta zastava je postala deo našeg identiteta. 

Strah

Mogu te stvari izgledati ovako ili onako, ali nisu uvek bile smešne. Eno ga tamo Emil Gijon. Kada smo 24. aprila 1992. godine pravili tribinu u Somboru, onda smo krenuli da držimo tu govore o Vojvodini, na šta se pojavila jedna grupa uniformisanjih ljudi koja se predstavila kao Dobrovoljački odred „Vukašin Šoškoćanin“. Te su onda oni izvadili škorpione, ručne bombe i pendreke, a Gijonu stavili ručnu bombu pod nos, što je on shvatio kao otvoreni akt neprijateljstva. Ja sam shvatio da oni izgleda imaju neku primedbu na naše izlaganje, te smo u tom završili skup nešto ranije nego što smo mislili, te se povukli na siguran položaj. Jedan od ljudi koji je vozio tada je bio naš ligaš Damir Rajtenbah. Naš brat i prijatelj Damir Rajtenbah je uspeo da se dokopa kola, juga, da budem precizan i da ga odeveze u Novi Sad zajedno sa još jednim brojem ligaša. 

Kada smo mi stigli u Novi Sad uz mnogo peripetija, jer su nam razbili jedna vrata pa mi bežali u drugu kancelariju, pa druga vrata, pa tako je to bilo. Kad smo mi to obavili, vraćamo se i imamo šta da vidimo. Na vratima Lige socijaldemokrata Vojvodine, naše kancelarije, pošto smo imali jednu kancelariju, u kojoj je bio jedan sto i jedan trosed, i to je bila kancelarija, je stajao natpis „Mi smo smo smo u kafiću“. Pošto se Damir toliko prestrašio da je počeo da muca i dok piše. Kada čovek muca dok piše, onda vam je jasno kakav je strah u pitanju. Ali je činjenica da nije hrabar onaj čovek koji se ne boji, taj je budala. Hrabar je čovek koji pobedi strah. A i Damir i svi ostali su pobedili svoj strah i nastavili da se bore. 

Jer u politici je strah loš savetnik. Nemamo mi pravo na strah. Kao što ga nismo imali 1991, 1992, 1994. Kao što ga nismo imali 1999. Kao što nismo smeli da ga imamo nijedne godine. Jer onaj ko se u strahu bavi politikom taj sebe ograničava. Jer on onda ne govori istinu, nego govori ono što mu strah šapuće. Nismo mi ti koji treba da sledimo mišljenje onih kojima se obraćamo, mi moramo često da ih vodimo. A za to da se vode ljudi se mora imati ličnog integriteta, snage, mora se imati snage da se pobedi strah koji je normalan u ljudskom životu. Ligaši su ga pobedili. 

Da Vojvodina ima ime 

Kada pogledam ovu salu, kada pogledam ljude u njoj, sedi tu i Doronjski, sedi tu Krunić, sede tu ljudi koji su živeli pre nas, koji su se borili za to da Vojvodina ima svoj lik, da ima svoju kičmu. Da ima svoje ime i prezime. Da ne bude severna srpska pokrajina, niti da bude južna mađarska pokrajina, niti da bude istočna hrvatska pokrajina. Ne, ne, ne. Vojvodina je Vojvodina, a Vojvođani su Vojvođani, ko to ne razume taj očigledno nešto nije razumeo. Mi imamo jednu državu, ta država se zove Republika Srbija. U toj Republici Srbiji mi moramo da pronađemo svoj položaj zbog toga što od 2006. godine, kada smo dobili nezavisnost zahvaljujući Milu Đikanoviću , koji vas je inače sve pozdravio i da izvinjava se što ne može da dođe jer je u Briselu, pa je gospodin Tarzan Milošević došao umesto njega, Srbija sebe traži i traga za sobom boreći se da se izbavi iz devetnaestovekovnih zabluda, a da se prikači na ubeđenja i uverenja XXI veka. I taj proces teško ide. Svi smo pokušavali i svi pokušavamo i ne možemo i ne smemo da odustajemo, jer mi drugu državu nemamo. 

Velika pitanja

Pitanja koja su se postavila u proteklom periodu pred nas ligaše su veoma krupna. Da li Srbija treba da bude država Evrope, ujedinjene Evrope, Evrope svih svojih građana, razvijena država sa poštovanjem zakona i ljudskih prava ili treba da bude ruski nepotopivi nosač aviona i raketa srednjeg dometa koji će poletati iz baze u Nišu ili treba da bude ruski nepotopivi nosač aviona i raketa srednjeg dometa koja će poletati iz baze u Nišu. Šta od to dvoje treba da bude Srbija? Šta treba da bude Vojvodina? Da li treba da bude dve bele zgrade u centru Novog Sada u kojima sedi Bojan Pajtić, recimo. Kao, koliko ja znam, najduži funkcioner u Vojvodini koga je Vojvodina imala u svojoj istoriji. Niko nije uspeo da sklopi tri mandata a da ga ne obese. (smeh) Ali, s druge strane, da li je to ili je s druge strane mogućnost da odlučujemo osvojoj sudbini, da odlučujemo o tome kako ćemo živeti, kako ćemo svoje odnose uređivati, kako ćemo se između sebe složiti da funkcionišemo. 

Veliki plavi krug i u njemu zvezda

Dali su mi pre početka ovog skupa jedan spis o istoriji Vojvodine, od 18. veka do danas. I video sam da je Vojvodina što bi rekao Crnjanski, samo ono zemlje iznad čega je veliki plavi krug, a u njemu zvezda. Iz čega su svi bežali. U 18. veku su iz Vojvodine svi bežali, zbog malarije, zbog ovog, zbog onog. U 19. veku , pod pritiscima ovakvim ili onakvim, od početka 20. veka zbog ekonomske krize, između dva rata Nemci i Mađari su bežali zbog pritiska velikosrpske buržoazije, posle Drugog svetskog rata su Nemci genocidno iseljeni iz Vojvodine, a Mađari dobrim delom potisnuti. To su činjenice. Imamo li snage da kažemo istinu? Ja ne bih bio ligaš da ne verujem duboko da ne postoji ništa važnije od istine. Imamo li snage da kažemo tu istinu da smo mi ligaši ti koji smo se okupili zato da bismo zaštitili naše pravo na različitost, naše pravo da govorimo svojim jezicima i pišemo svojim pismima, da pokažemo prstom na one koji zloupotrebljavajući lakovernost naivnih tvrde da se srpski jezik može samo pisati ćirilicom, čemu bi se usprotivio i Vuk Karadžić lično. To je onaj Karadžić što nije u Hagu. Verovali ili ne ima i takvih. 

To su suštinske stvari oko kojih smo se mi okupili. I posle 25 godina i svih ovih događaja i svega ovoga kroz šta smo prošli se postavlja jednostvno pitanje - a ko drugi ako ne mi? Nas nisu okupile funkcije, niti su nas okupile potrebe da nešto kroz politiku sebi privredimo. Ne. Nas je okupile ideje veće od svih nas. To su ideje koje od vremena prosvetiteljstva srednjeg veka pa do današnjice su najhumanije ideje koje je čovečanstvo izmislilo, smislilo i sprovodilo. Nije teško napisati humanistički program. Nije teško nabacati gomilu fraza na hartiju. Teško je taj program živeti i to ga živeti dosledno 25 godina.

Nećemo da se delimo, nećemo da se selimo

Koliko danas znate onih koji bi ruku dali da mogu da kažu: Da, mi smo pre 25 godina rekli nećemo da se delimo, nećemo da se selimo? A eno tamo sedi Vlada Kranjčević  koji se dobro seća kad smo ušli u Hrtkovce. Jel tako bilo Vlado? Kad smo išli da kažemo da niko nema pravo da iseljava ljude zato što su druge nacije ili vere, u vreme kad se za to gubila glava. 

Pre tri dana je bila delegacija Lige socijaldemokrata Vojvodine u Srebrenici. I to ne prvi put, i ne drugi, i ne teći, i ne peti. Od 2003. godine svake godine polažemo venac u Srebrenici. Nismo mogli da se probijemo kroz gužvu zato što su svi hteli da nam stisnu ruke i da se slikaju sa nama. Ispratili su nas ovacijama. I suzama. 

Kad odem u Crnu Goru, odem međ' svoje, odem među svoje zato što smo se još pre 23 godine zalagali za to da Crna Gora i Crnogorci imaju pravo na svoju reč i svoju državu. Da ljudi nikli u kolevci od kamena, sa rečima od olova dignu glavu. To je razlog zbog koga sam 1993. godine učestvovao u demonstracijama na Cetinju za nezavisnu Crnu Goru. A posle toga 2005. ponovo na demonstracijama za nezavisnu Crnu Goru, upravo pred refrendum o nezavisnosti. 

Ko falsifikuje istoriju, 

taj laže u sadašnjosti

Vojvodini ne treba nezavisnost. Vojvodini trebaju Vojvođani, slobodni ljudi koji mogu da odlučuju o svojoj sudbini. To je dobro za Srbiju. To je dobro za Vojvodinu. To je dobro za sve. Jer, ako neko može da ima ovoliko nacija i vera koliko sedi iza mene ili u ovoj sali, toliko prijatelja od Prištine u kojoj smo bili, gde su nas dočekali kao najrođeniji. Gde mi je Robert Vizi? Gde si? 

Iz publike: Tu sam. 

Robert Vizi je bio zadužen da kupi venac koji ćemo položiti na Gazimestanu. I onda je on otišao u cvećaru u Prištini i zamolio: Molim vas venac na kojem će pisati: U slavu srpskim herojima, ćirilicom. Pošto lokalni vlasnik Albanac ne zna ćirilicu, onda mu je Robert crtao u svesci na kocke šta treba da napiše. I nismo imali problem. I kupili smo venac i položili ga na grob besmrtnih junaka kosovske bitne iz 1389. godine. To su bili junaci. Ovi sada su njihove jadnikave kopije. Nisu ni kopije, nego su laži. Nisu ni laži, nego su zlonamerne laži. Ko falsifikuje istoriju, taj laže u sadašnjosti. Ko je prećutkuje, radi na tome da se genocid u Srebrenici, jer velike države mogu da naprave holokaust, manje naprave genocid, da se genocid u Srebrenici prećuti, da se od ćutanja pređe u odobravanje, a od odobravanja u ponavljanje. E zato nećemo ćutati ni o Srebrenici, ni o svim našim (aplauz)... Obično drug Tito kad počnu da tapšu, on pije vode. Da ne gubi vreme. Al meni niko ne da vode. 

Zbog toga nećemo ćutitati ni o Srebrenici, nećemo ćutitati ni o svim našim sugrađanima, Vojvođanima koji su napustili Vojvodinu zato što ovde nisu mogli da ostanu, zato što nisu mogli da izdrže beznađe, ekonomsku krizu, pritiske, što nisu mogli da izdrže u Rumi bacanje bombi u dvorišta, što nisu u Hrtkovcima mogli da izdrže da ih dave žicama po dvorištima kao Marka Fumića, što nisu mogli da izdrže, kao u Slankamenu, da naseku drva pa naslažu na vrata crkve da ne mogu da uđu, da uđu u crkvu pa da u crkvi oštre noževe u zadnjim klupama...

Svi ti naši sugrađani i svi ti Vojvođani i svi ti novopridošli Vojvođani, svi koji su došli terani nesrećama iz svojih postojbina su današnja Vojvodina. Ta današnja Vojvodina mora pokazati svu mudrost na koju nas preci obavezuju, a potomci to od nas zahtevaju. Ta današnja Vojvodina mora biti seme iz kojeg će nići razumevanje,  tolerancija, zajednički život, ne suživot, zajednički život svih nas  koji ovde živimo. Ta današnja Vojvodina mora biti Vojvodina u kojoj će svako slobodno govoriti svoj jezik, a ne biti u situaciji da dečaka išamaraju u Novom Sadu u autobusu zato što je progovorio mađarski. To su stvari koje su nedopustive i dok je ligaša i Lige, toga biti neće. Kao što smo branili naše susude Hrvate kada su hteli da ih proteraju, kao što smo stajali pred kućama, kao što smo bili pred mađarskim grobljima kada su vandalizovana, kao što smo nemačka i jevrejska groblja obnavljali jer su zapuštena, jer su to dva naroda istrebljena jednim ratom, tako ćemo stajati zauvek braneći pravo na različitost. Tako ćemo stajati uvek braneći pravo na život. Tako ćemo stajati uvek braneći pravo svakoga da govori misli i bude slobodan. 

Živela demokratska Srbija, živela slobodna Vojvodina. 

(BILSV, 14.07.2015)