NOVI SAD – Ovo smatram apsolutnom nebrigom prema najvrednijem resursu kojim AP Vojvodina raspolaže i smatram ne samo da ovakav izveštaj ne može da se usvoji, nego za ovakav stav od dizanja ruku od Ustavom zagarantovanih prava da imate svoju svojinu neko mora da snosi odgovornost, izjavio je juče predsednik poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini AP Vojvodine Branislav Bogaroški. On je tokom rasprave o Izveštaju o upravljanju i raspolaganju javnom svojinom pokrajine Vojvodine za 2016. godinu, koji je kasnije i usvojila većina u pokrajinskom parlamentu, istakao da se tim dokumentom pristaje na odustajanje od upisa kanalske mreže kao svojine AP Vojvodine. Prema njegovim rečima, vrednost kanalske mreže kao građevinskog objekta je 108 milijardi, ali je njena stvarna vrednost možda i pet ili deset puta veća.
 
Transkript govora Branislava Bogaroškog možete pročitati u nastavku.

 
Poštovani predsedniče,
poštovano Predsedništvo,
dame i gospodo,
 
Problem sa javnom svojinom je nastao još 1996. godine. Tada je faktički sva svojina lokalnih samouprava AP Vojvodine upisana na Republiku Srbiju i napravio se ozbiljan problem sa ubiranjem plodova sa ranije svojine lokalnih samouprava i AP Vojvodine, sa njihovim raspolaganjem, jer je samim zakonom određeno jedno usko grlo koje se zove Direkcija za imovinu Republike Srbije koja je na momente kasnila, u startu, po tri i po godine za svaki zahtev koji se podnosio, a ticao se raspolaganjem bilo kojim delom svojine, kako pokretne tako i nepokretne. Zakonom iz 2011. godine i u skladu sa praksom Evropske unije, pokušano je da se reši ono što se pojavilo kao problem, ali je ostavljena sistemska greška a to je da u upisu prava svojine lokalnih samouprava i APV opet jedno od glavnih uloga ima ta ista Direkcija koja se dokazano pokazala kao nesposobna, neažurna da sprovede taj posao. Naravno da je ova tematika poprilično komplikovana zbog običaja koji su postojali na teritoriji Republike Srbije da se bespravno gradi, gde je jedan od onih koji su bespravno gradili bila i sama država. Da li preko lokalnih samouprava ili Autonomne pokrajine, zbog nesređenog stanja u zemljišnim knjigama itd. napravio se jedan ozbiljan galimatijas gde je jako teško odrediti gde je početak, gde je kraj svakog postupka upisa prava javne svojine.
 
Tri i po godine ćutanja o vlasništvu nad oduzetim zemljištem
 
Ali, čini mi se da u ovom izveštaju primećujem još jedan problem koji me na momente zapanjuje. Znate, kada ste poslanik opozicije, često imate problem da prilikom analize nekog izveštaja morate da tražite dlaku u jajetu za koji biste mogli da se zakačite, da bi pokazali da izveštaj nije dobar ili da se nije dobro postupalo u ranijem periodu. Ali, u ovom izveštaju bojim se da imamo takvih kardinalnih grešaka, takvih opasnih poteza koji će ostaviti dugoročne posledice. Čini mi se da je kopletan izveštaj, u njegovim bitnim segmentima, spisak opravdanja zašto nešto ne može da se uradi. Ja ću vam dati dva primera od kojih je jasan i plastičan, a drugi je krucijalan i pitanje svih pitanja za AP Vojvodinu.
 
Prvi primer jeste primer poljoprivrednog zemljišta koje AP Vojvodina, uslovno rečeno, stekla kroz naplatu potraživanja bivšeg Fonda za razvoj APV. Pošto su tada korisnici tih sredstava davali koleteral u vidu poljoprivrednog zemljišta, putem izvršenja nad potraživanjima AP Vojvodine, odnosno Fonda, došlo se u posed, u državinu, da tako kažem, poljoprivrednog zemljišta. Poljoprivredno zemljište može biti jedino u vlasništvu Republike Srbije. I ovde vidimo da se Uprava za imovinu obraćala Ministarstvu poljoprivrede Republike Srbije i da tri i po godine Ministarstvo nije dalo nikakav odgovor. Nije navedeno o kojoj se površini poljoprivrednog zemljišta radi, ali koliko god da je to, nedopustivo je da Ministarstvo poljoprivrede, koje upravlja poljoprivrednim zemljištem ispred Republike Srbije, tri i po godine ne da odgovor šta sa poljoprivrednim zemljištem koje je u izvršnim postupcima oduzeto privatnim vlasnicima i koje bi moralo da postane državno zemljište u vlasništvu Republike Srbije.
 
Poklanjamo vredan vojvođanski resurs
 
Ono što je još veći, i po meni, glavni problem jeste pitanje kanalske mreže. Postoji ne 20.000, nego 22.000 kilometara kanala na teritoriji AP Vojvodine. Kada iz toga izuzmete magistralne kanale iz hidrosistema DTD-a, odnosno plovne puteve, dođete do cifre od 21.000 kilometara kanala, sa pripadajućim vodnim zemljištem. To je ekonomski potencijal koji daleko prevazilazi vrednost građevinskog zemljišta. Ovde smo dobili podatak da je to 108 milijardi, što se tiče građevinskog zemljišta, ali nemamo podatak koja je vrednost te kanalske mreže. Ja mogu da licitiram sa tim, ali se ne bih iznenadio da je to puta pet ili puta deset. Ne samo vrednost samih kanala kao kanala, nego i njihova upotrebna vrednost i njihova uloga u odbrani od unutrašnjih i spoljnih voda koja je apsolutno neprocenjiva.
 
Mi imamo situaciju da se faktički ovim izveštajem pristaje na odustajanje od upisa kanalske mreže kao svojine AP Vojvodine. Od kompletne kanalske mreže upisano je samo 447 vodnih objekata na teritoriji Vodoprivrednog preduzeća „Južni Banat“, odnosno na teritoriji opštine Plandište i to rešenje nije pravosnažno jer je na to rešenje izjavila žalbu naša Uprava za imovinu. „Vode Vojvodine“ su sprovodile upis, a naša Uprava se na taj upis žalila. Od kompletne kanalske mreže, mi imamo najmanji mogući deo koji je u postupku upisa i na taj upis postoji žalba naših organa. Znači, apsolutna nekoordinacija između „Vojvodina Voda“ i Uprave za imovinu. Pritom, za ostala vodoprivredna područja je insistiranjem još u vreme Pokrajinske vlade naloženo da se pod obavezno do isteka zakonskih rokova moraju podneti zahtevi za upis. Ti zahtevi su podneti, naloženo je od strane Republičke direkcije za imovinu dopuna dokumentacije da bi se u ovom izveštaju konstatovalo da je stav JP „Vode Vojvodine“ da iako Zakonom o izmenama i dopunama zakona o javnoj svojini produžen rok za podnošenja zahteva za upis javne svojine do 31. 12. 2017. godine, objektivno nije moguće upisati kanale u list nepokretnosti niti je moguće pribaviti sredstva za sprovođenje ovog upisa.
 
Ako mi treba da zaključkom usvojimo ovaj izveštaj i da se saglasimo sa činjenicom da nije moguće upisati kompletnu kanalsku mrežu na teritoriji AP Vojvodine, čemu onda služi ova skupština, čemu služe institucije AP Vojvodine? Rok je bio do oktobra 2016. godine, izmenama zakona je taj rok pomeren na 31.12.2017. godine. Ako nije postojala saradnja između Direkcije za imovinu i Pokrajinskih organa uprave u ranijem periodu, onda ne vidim zašto u poslednjih godinu dana ta saradnja ne postoji. Kako je moguće da dođe do ove situacije? U pitanju je obična konverzija. Postojeći kanali iz kanala u A listu treba da se upišu u V list kao objekt. Jel to nešto što je nemoguće učiniti? Ako je u pitanju utvrđivanje prava „Voda Vojvodine“, odnosno AP Vojvodine na kanalskoj mreži, ja samo da podsetim da smo u ovoj Skupštini donosili plan reorganizacije vodoprivrednih preduzeća koja su i dalje društvena preduzeća, što je oblik svojine koje ne postoji od 2006. godine, gde smo hteli da se utvrdi vlasnički udeo „Voda Vojvodine“, odnosno AP Vojvodine, da smo s obe ruke prihvatili istu takvu inicijativu Ministarstva poljoprivrede i republičke vlade, da se takođe utvrdi interes Republike Srbije i AP Vojvodine i da se upišu kao vlasnici ovih vodoprivrednih preduzeća samim tim i kanalske mreže koju oni održavaju i da tri godine mrdnuto nije sa mrtve tačke.
 
Pritom, kao jedan od razloga za nemogućnost sprovođenja ovog upisa „Vode Vojvodine“, kako ovde stoji, navode nedostatak sredstava. To je preduzeće koje ima budžet preko četiri milijarde dinara. Taj budžet se puni iz vodnih naknada. I to preduzeće, bar tako je navedeno u ovom izveštaju, mrtvo ladno saopštava da nema finansijskih sredstava da izvrši upis. Znači, spremno je da prepusti kanalsku mrežu sili zakona. Spremno je da pristane na to da se to upiše kao svojina Republike Srbije, da se potencijalno izbriše čak i pravo korišćenja koje je postojalo do sada i da se na taj način dignu ruke, verovatno, i od vodnih naknada. Jer će to onda preuzeti da radi neko drugo javno preduizeće. Možda je i to ideja ovakvog stava, možda ideja i jeste da se kompletna kanalska mreža uknjiži kao vlasništvo Republike Srbije, ugase „Vode Vojvodine“, postane jedinstveno vodoprivredno preduzeće na teritoriji cele Republike Srbije, ali onda to mora otvoreno da se kaže. Ovako, ja ovo smatram apsolutnom nebrigom prema najvrednijem resursu kojim AP Vojvodina raspolaže i smatram ne samo da ovakav izveštaj ne može da se usvoji, nego za ovakav stav od dizanja ruku od ustavom zagarantovanih prava da imate svoju svojinu neko mora da snosi odgovornost.
 
Odakle nam pravo da odustanemo
 
Odgovarajući na replike poslanika, on je pojasnio da niko nema problem sa tim da kanalska mreža bude upisana kao vlasništvo Republike Srbije, ali da je u pitanju princip.
 
- Ako nam zakon daje mogućnost da nešto upišemo kao imovinu APV, ako je veći deo te kanalske mreže iz AP Vojvodine, ne vidim odakle nam, ako ništa drugo, moralno pravo da od tog dela svojine odustanemo. S druge strane, to je ozbiljan ekonomski resurs koji može da koristi AP Vojvodini. Pričamo o odvodnjavanju, pričamo o navodnjavanju, pričamo o eventualno i o energetskim potencijalima većih kanala. I treća stvar, koju ne treba zanemariti, jeste efikasnost našeg vodoprivrednog preduzeća u odbrani od poplava – istakao je Bogaroški. Dodao je da je praksa u Vojvodini bila da svaki dinar koji se ubere iz vodnih naknada završi u vodoprivrednom preduzeću, pa budžet „Voda Vojvodine“ daleko premašuje budžet „Srbijavoda“. Zbog toga, kako je naveo, nismo imali poplave na teritoriji AP Vojvodine koje su izazvane na teritoriji same Vojvodine.
 
- Mislim da bi bilo apsolutno neodgovorno jedan efikasan sistem koji je pokazao rezultate zameniti drugim sistemom uz rizik da on bude bitno gori nego što je postojeći sistem. I zbog toga ja mislim da je to ozbiljno igranje sa neprocenjivim resursom kojim raspolaže trenutno, odnosno koji koristi trenutno AP Vojvodina, a nadam se da će u budućnosti biti označena i kao nosilac prava svojine, bez obzira na stav izražen u ovom izveštaju – zaključio je Bogaroški u odgovoru poslanicima.