NOVI SAD – Biti žena u bilo kojoj sferi profesionalnog ili javnog života je duplo teže i zahtevnije, posebno ako u tom životu imate porodicu i decu. Ređe se muškarac pita „kako je uskladio privatni i profesionalni život“ i jer su žene te koje se osim posla bave i onim „neplaćenim“ aktivnostima oko domaćinstva i dece, ističe članica Glavnog odbora Lige socijaldemokrata Vojvodine Ana Pataki. Ona je u intervjuu za portal Igora Besermenjija (besermenji.com) rekla da smatra da nije poenta da žena bude na čelu neke „viđenije“ stranke, bolje je da više žena učestvuje u svim nivoima vlasti, na mestima odlučivanja. Tako politika ne postaje „više ženska, već više ljudska“.

Intervju prenosimo u celosti.

 

 

Ana Pataki kaže da „u porodici pronalazi najveću snagu, inspiraciju i volju za rad i borbe koje se nekad čine uzaludnim, ali su neophodne“. Udata je i majka dva dečaka. Osnovne studije sociologije i domasterizaciju završila je na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Novom Sadu, a prošla je i različite obuke Helsinškog odbora za ljudska prava, Evropskog pokreta u Srbiji, Fonda za humanitarno pravo i Beogradskog fonda za političku izuzetnost. Kaže da su joj studije i angažman kroz učešće u nevladinim organizacijama, pružili mogućnost da putuje i upoznaje druge zemlje i kulture. Već godinama, Ana u našem društvu vodi borbu za mame.

Ana, šta je Vaš primarni motiv da budete društveno angažovana građanka ove zemlje i koje su to teme koje Vas najviše interesuju?

- Do treće godine studija sam uredno polagala ispite, shvativši da ništa od naučenog ne mogu razumeti ukoliko sociološke definicije i teorije ne „provučem“ kroz praktičnu primenu. Na preporuku koleginica, počela sam da se interesujem za edukacije i seminare u oblasti ljudskih prava, jedna stvar je vodila drugoj, svaki sledeći oblik aktivizma je prerastao u nešto novo… Motivacija je bila postati „glas“ onih koji to ne mogu, ne umeju, ne žele. Kroz komunikaciju i rad, ući u srž problema, ponuditi rešenja i raditi na tome da se postignu pozitivni rezultati.

Pre nekoliko godina bili ste aktivna učesnica kampanje „Pravo za  mame“ – šta se u međuvremenu promenilo u pogledu prava koja mame uživaju u Srbiji?

- Na poziv tri organizacije „Centar za mame“, „Roditelj“ i „Srbija u pokretu“, prijavila sam se da učestvujem u kampanji čiji je cilj bila izmena člana Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, kojom bi se pojednostavila procedura isplate porodiljske naknade. U to vreme, naša porodica je tri meseca pre toga bila pojačana bebom, te sam na svojoj koži osetila šta znači kada tvoja plata kasni, a zaradila si je pre odlaska na porodiljsko odsustvo. Iz jednostavno proceduralnih, administrativnih razloga, osećaš se nemoćno da promeniš, novac se ne uplaćuje, a računi čekaju da budu plaćeni. U najboljem mogućem slučaju, dok poslodavac prijavi i podnese papire, državna administracija „obradi“ dokumentaciju, a sredstva počnu da ležu na račun porodilje, prošlo je već nekoliko meseci.

Umesto da prvi meseci bebinog života budu najbezbrižniji period, posvećen upoznavanju i međusobnom navikavanju, a troškovi su upravo uvećani dolaskom novog člana – vi strepite hoćete li imati dovoljno za sve račune, pelene, sredstva za higijenu i negu, dohranu ukoliko je potrebno… Plan kampanje je bio da 250 trudnica i porodilja razgovara sa poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, dobije od njih garanciju da će glasati za izmenu tog člana zakona, a organizatorke kampanje su razgovarale sa nadležnim ministrima, kako bi dobile potvrdu da će resorna ministarstva podneti Zakon u razumnom roku.

U timu za Vojvodinu, nas nekoliko je kontaktiralo trudnice-mame koje su bile u jednako nezavidnoj situaciji, obraćale se i pronalazile poslanike koji će sa njima razgovarati, zakazivale sastanke i slale koordinatorkama kampanje utiske sa sastanaka i fotografije posle razgovora. Ako se dobro sećam, dobile smo dovoljnu većinu potvrdnih odgovora, predstavnice udruženja su učestvovale u radu radne grupe na izmeni Zakona, a sam zakon je usvojen tek nakon četiri godine od započete kampanje. Ova verzija Zakona je osim manjeg broja dobrih, donela i mnogo loših rešenja koji su postali predmet novih borbi protiv vetrenjača.

Bavite se i problemom nasilja u porodici – zbog čega je u Srbiji stopa nasilja u porodici u porastu uprkos usvojenim zakonskim regulativama, pa i usvajanju Evropske konvencije o eliminaciji nasilja nad ženama?

- Negde je moj lični stav da su teorija i praksa – kada je tema nasilja u porodici i partnerskim odnosima – na dijametralno suprotnim stranama. Usvojena je CEDAW konvencija, čak je AP Vojvodina prednjačila u primeni regulative kada su rodna ravnopravnost i zaštita prava žena u pitanju. Ali, u primeni postoje problemi koji pokazuju koliko društvo nije spremno da se suoči sa ovim.

Iz primera dobre prakse na koju sam naišla u izveštaju Pokrajinskog ombudsmana za 2013. godinu, Ministarstvu unutrašnjih poslova predložena su odeljenja pri Policijskim upravama na teritoriji AP Vojvodine koja bi se isključivo bavila reagovanjem i postupanjem u slučaju prijava nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Inicijativa Foruma žena LSV je u tom trenutku odbijena, najavom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Zakon je počeo sa primenom 2016. godine i doneo rešenja na kojima se insistira, kao što su hitne mere udaljenja nasilnika iz porodičnog doma i bolja međusektorska saradnja (tužilaštvo, MUP, centri za socijalni rad…). Ostaje problem „mentaliteta male sredine“ ili razumevanja da je nasilje u porodici privatna stvar supružnika, roditelja koji vrše nasilje nad decom, partnera u zajednici, članova porodice koji su nasilnici…

Nažalost, nasilje u porodici koje rezultira tragičnim ishodom, neretko je rezultat dugotrajnog maltretiranja. Fizičko nasilje je ono vidljivo, ali ono može biti psihološko – maltretiranje, praćenje, verbalno – svađe, pretnje, uvrede, ucene, ekonomsko – uskraćivanjem novca, prilike za zaposlenje, osamostaljivanje u finansijskom smislu… Žrtve nasilja obično po prijavi dožive sekundarnu viktimizaciju: osuđuju se jer su prijavile nasilnika, iznova ponavljaju scene nasilja prepričavanjem policijskim službenicima, zaposlenima u centru za socijalni rad, tužiocima ukoliko i dođe do sudskog epiloga. Podrška porodice i neposrednog okruženja je izuzetno važna, jer je do sada preovladavao utisak da je žrtva sama tražila nasilje provociranjem, izazivanjem, neposlušnošću ili prkosom.

Žrtava je sve više (do juna 2018. godine, ukupno 30 žrtava nasilja: sedam muškaraca i 23 žene), a zločini su sve brutalniji (prebijanje metalnom šipkom, presecanje arterije u zgradi suda…) Zbog osećaja da je žrtva potpuno sama, da je okruženje ne razume i da mora biti izložena osudi sredine, upravo stoji moja potreba da budem glas onima koji ne smeju izgovoriti ono što im se dešava, ukazati na probleme koji postoje.

Dugo ste vodili blog „Zakomplikovana u borbi protiv vetrenjača“ – borite li se i dalje protiv vetrenjača i dokle je ta borba danas stigla?

- Blog je nastao kao potreba da se izrazim i komuniciram sa virtuelnim svetom na teme koje smatram važnim. Nekad je pisanje bilo intenzivnije, a sada tekstove objavljujem ređe, ali sam i dalje rešena da neke svoje misli i radnje pretvorim u redove koji na kraju završe na blogu. Borba protiv vetrenjača ne prestaje, sve dok vetar duva i život postavlja izazovne situacije, moja upornost mi ne dozvoljava da odustanem. Nekad to budu male, ali značajne pobede na svakodnevnom nivou, a nekad te donkihotovske bitke deluju užasno naporne i komplikovane, dok vreme ne pokaže ono što je najvažnije, a to je: biti iskren prema sebi i raditi na stvarima koje su ti važne.

Da li Vam i na koji način politički angažman u Ligi socijaldemokrata Vojvodine pomaže da ostvarite bolje rezultate u domenu Vašeg angažovanja na rešavanju problema o kojima smo govorili?

- Oni koji me poznaju duži vremenski period, čude se mom angažmanu u političkoj stranci, jer misle da je bavljenje politikom „rezervisano“ za nemoralne i nečasne radnje. Ali je politika kao „veština upravljanja“ najbolja definicija u mom slučaju. Zakoni se donose u Skupštini, usvajaju ih poslanici koje su na izborima izabrali građani. Jedino preko poslanika možete učestvovati u zakonodavnom radu, pa bi moj rad i aktivizam verovatno bili uzaludni da ih realizujem samo kao građanka. Ovako, sarađujem sa odbornicama i odbornicima, pokrajinskim i republičkim poslanicama i poslanicima koji imaju sluha za probleme i angažuju se na pitanjima koja su problematična.

Govoreći o Vašem političkom angažmanu, dugo godina ste bili aktivni u Forumu žena LSV – da li su danas žene u politici više ili manje poštovane nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina i kako komentarišete to da Srbija i dalje nema ženu-predsednicu na čelu neke od viđenijih političkih stranaka u zemlji?

- Biti žena u bilo kojoj sferi profesionalnog ili javnog života je duplo teže i zahtevnije, posebno ako u tom životu imate porodicu i decu. Ređe se muškarac pita „kako je uskladio privatni i profesionalni život“ i jer su žene te koje se osim posla bave i onim „neplaćenim“ aktivnostima oko domaćinstva i dece. Postoji stakleni plafon, fenomen koji govori o maksimumu sposobnosti žena kada su liderske pozicije u pitanju i razlika u platama između muškaraca i žena na istom radnom mestu. Ali, tokom svog aktivizma i profesionalnog života okružila sam se sposobnim, ambicioznim ženama koje su uspele da usklade porodicu i karijeru i odgovore izazovima planiranja vremena sa svim elementima slagalice zvane „svakodnevni život“.

Takođe, ni sama ne bih postigla ovoliko da u svom životu nemam podršku i slobodu planiranja vremena i aktivnosti koje znači trud, ostvarivanje zamišljenih planova i osvajanje novih ciljeva. Smatram da nije poenta da žena bude na čelu neke „viđenije“ stranke, bolje je da više žena učestvuje u svim nivoima vlasti, na mestima odlučivanja. Tako politika ne postaje „više ženska, već više ljudska“.

Koje su to teme kojima biste želeli da se vlast i opozicija više bave u ovom trenutku?

- Znam da su privlačenje investicija i оtvaranje novih radnih mesta vesti koje pune vesti u štampanim i elektronskim medijima, ali iza svega toga se provlače teme koje mene lično zanimaju i smatram ih važnim za bavljenje: ostvarivanje većih prava u oblasti zdravstva i socijalne politike, sistemska rešenja za neka pitanja koja muče „običnog“ građanina, čime treba da se bavi svako ko ima mogućnost da utiče na pozitivnu promenu, jer će o tome građani dati sud na izborima, kada za njih dođe vreme.

U ovom trenutku bih volela da svoj epilog u Narodnoj skupštini Republike Srbije dobiju dva zakona: Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, za koji je narodnu inicijativu podnela Tatjana Macura, kao i Zakon o zdravstvenom osiguranju sa izmenama u onom delu koje je inicirao NURDOR (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka): da roditelji dece obolele od malignih bolesti imaju 100% naknadu za vreme bolovanja, koje traje do izlečenja.

I, na kraju, voleo bih da Vas pitam šta su Vaši lični planovi za naredni period kada govorimo o profesionalnom radu i društvenom aktivizmu i verujete li u njihovo ostvaranje u postojećim okolnostima u zemlji?

- Trenutno je plan da porodicu održim na okupu, da nas posluži zdravlje. Prethodnih 15 meseci je bilo prilično izazovno, budući da se mlađe dete lečilo na Odeljenju hematologije i onkologije Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, a naš život je bio podeljen na dva koloseka, koja su išla paralelno sve vreme. Ta priča je imala srećan kraj, te nam je svima zadatak da se lepe vesti zadrže što duže.

Dugoročno je plan da pronađem dovoljno vremena, snage i koncentracije da teme kojima se bavim ostvarim u željenom obliku i oslobodim dovoljno „praznog hoda“ da se posvetim literaturi koja me zanima u ličnom i profesionalnom smislu.

(SzILSV, 10.02.2019)