NOVI SAD - Liga socijaldemokrata Vojvodine je neposredno uoči donošenja budžeta APV za 2015. godinu najavila da će tražiti smenu lidera Saveza vojvođanskih Mađara Ištvana Pastora sa mesta predsednika pokrajinskog parlamenta. Formalizovan zahtev se, međutim, ipak nije našao pred pokrajinskim poslanicima.

 – Želeli smo, zapravo, da građani Vojvodine vide da li je Ištvanu Pastoru važniji princip ili mu je važnija fotelja. I njegova reakcija je bila očekivana: saopštio je da će poslanici SVM podržati budžet ako se ne bude glasalo o njegovoj smeni, odnosno neće ga podržati ako se inicijativa za smenu nađe na dnevnom redu. Time je sve rečeno. Došli smo u poziciju da najuži mogući lični interesi postanu model legitimnog razloga za manipulaciju čitavom nacionalom zajednicom, sve uz tvrdnju da se radi u interesu te zajednice – kaže za „Dnevnik“ predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine i narodni poslanik Nenad Čanak.

 

Znači li to da ne odustajete od inicijative za smenu Ištvana Pastora?

– Naravno, ali ta će se inicijativa aktivirati u skladu sa njegovim postupcima i ponašanjem. Drugim rečima, od Pastora tražimo ono što je sam obećao kada je preuzimao funkciju predsednika pokrajinskog parlamenta – da će je obavljati kao neko ko je odgovoran za AP Vojvodinu, a ne za pojedine njene delove, a ponajmanje za svoj lični interes.

 

Jasno je, međutim, da bi aktiviranje inicijative LSV ozbiljno uzdrmalo, ako ne i srušilo, aktuelnu vladajuću koaliciju u Vojvodini?

– Uzdrmala bi je u onoj meri u kojoj Ištvan Pastor sebe smatra za meru stvari. Jer mi nemamo ništa protiv naših prijatelja iz SVM-a, sa kojima smo išli u najteže moguće bitke devedesetih, kada je trebalo braniti pravo na različitost, braniti multietničku i multikonfesionalnu Vojvodinu. Nažalost, Pastor je to sve gurnuo u stranu, od LSV napravio, po njegovim rečima, „najvećeg neprijatelja SVM-a“, odnosno stvorio situaciju da smo od prirodnog savezništva, koje smo negovali devedesetih, postali dve nepomirljive strane. Jer se SVM, koji je bio stranka demokratskih pogleda, opredeljen za socijalnu pravdu i ravnopravnost, pretvorio u desničarsku stranku, koja kao puka ispostava slepo sledi naređenja iz Pešte njihovog patrona – tamo vladajućeg Fidesa. Nažalost, ta priča o peštizaciji politike vojvođanskih Mađara postala je odraz u ogledalu priče o beogradizaciji vojvođanskih Srba. I došli smo u poziciju da kao da ne postoji ništa drugo osim centara nacionalnih država i da svaka druga opcija više ne sme da igra bilo kakvu ulogu.

 

Pa kako onda uopšte opstaje koalicija u kojoj su akteri „najveći neprijatelji“?

– Nemojte zaboraviti da ovakav nominalni raspored stranaka, koje čine pokrajinsku administraciju: DS, SVM i LSV, postoji još od 2000. godine. Tu, dakle, postoji inercija tehničkog funkcionisanja na koje pomenute ideološke razlike ne utiču tako mnogo kao što bi uticale u drugim uslovima. E sad, kada kažem „tehničko funkcionisanje“, na njega nikada nisam bio preterano ponosan, niti sam njime bio zadovoljan. Jednostavno, mislim da je administracija Bojana Pajtića mogla da uradi mnogo više za građane Vojvodine i za sam položaj APV nego što je uradila, pogotovo u vreme kada je njegova DS na republičkom nivou bila dominantna pa čak imala i svevlast. No, s druge strane, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je još u vreme DOS-a bilo evidentno guranje Vojvodine u stranu. To sam, kao tadašnji predsednik pokrajinskog parlamenta, pokušavao da zaustavim, ali je nesporno da se praktično odmah posle 5. oktobra nastavila politika Slobodana Miloševića prema Vojvodini po kojoj je sve vojvođansko - neprijateljsko za Srbiju.

 

Da li je?

– Koješta! Nažalost, i danas smo svedoci potpuno suludom sistemu odnosa gde je Beograd taj koji svojim postupcima permanentno imputira da „Vojvodina teži da nije u Srbiji“, a da istovremeno insistira na tome da je „Vojvodina neodvojivi deo Srbije“ - što niko nikada i nije dovodio u pitanje. Stoga je ključna tema zbog čega smo mi Vojvođani stalno pod sumnjom – kao i sad povodom „lapsusa“ nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović. Sa druge strane, ilustracije radi, napadi na vojvođansku administraciju zauzimaju bezobrazno nesrazmerno mnogo mesta u političkom diskursu u odnosu na, recimo, situaciju u Novom Sadu, gde je situacija, najblaže rečeno, mnogo gora nego u Pokrajini. I to ne samo zbog gomile neprincipijelnosti gradskih vlasti, već pre svega zbog činjenica da imate ekipu koja dodaje većinu SNS-u, a koja bi u najmanju ruku morala da pruži neke itekako ozbiljne odgovore nadležnim organima gonjenja. Drugim rečima, jasno je da nije suština pitanja vojvođanske administracije u njenoj uspešnosti ili neuspešnosti, nego u tome da li u Srbiji može da postoji išta drugačije od mišljenja vladajućeg na republičkom nivou.

 

Ali, ako je suditi po istraživanjima javnog mnjenja, ukoliko bi sada bili održani vanredni pokrajinski izvori, u značajnoj bi meri bio preslikan odnos snaga iz republičkog parlamenta?

- U to uopšte ne sumnjam. Ali nije u tome poenta, već u činjenici da su izbori tada kada su, i da su njihovi rezultati važeći do sledećeg izlaska na birališta. To su pravila demokratskog društva. Druga je stvar ako neko misli da ta pravila treba da se menjaju i da na izbore treba ići kada god se nekome učini da se promenila politička slika ili da javno mnjenje misli drugačije od postojećeg rasporeda snaga u nekom parlamentu. Da je tako, ni Tomislav Nikolić samo dan posle izbora za predsednika Srbije, ne bi mogao opet da ostvari taj rezultat. Daleko od toga da sam uveren u to kako je aktuelna vojvođanska administracija najbolja moguća – sasvim sigurno nije. Takođe, činjenica je da ona nema legitimitet, u smislu podrške većine građana, ali sasvim sigurno ima legalitet. Problem je, međutim, što taj legalitet nije dovoljan za aktuelnu vlast u Beogradu. A mi nikako da se dogovorimo o tome hoćemo li državu u kojoj će se uvek znati pravila, umesto da ona važe samo kada to nekome odgovara. U svakom slučaju, vanrednih pokrajinskih izbora može biti uskoro i ne mora ih biti uopšte, ali to zavisi isključivo od činjenice da li aktuelna administracija ima većinu ili je nema. Za sada je ima.        

 

Koliko je realno da u takvim okolnostima budu u Skupštini Srbije doneti zakoni o finansiranju i nadležnostima APV?

- Nisam preveliki optimista, ali ne mislim ni da su sve šanse propuštene. Tokom rasprave o budžetu Srbije za 2015. direktno sam pitao ministra finansija da li postoji dug prema Vojvodini od preko milijardu evra, koliko je APV zakinuta u proteklih osam godina, od donošenja novog Ustava, samo po osnovu nepoštovanja tim aktom propisanog pokrajinskog budžetskog okvira od 7 procenata republičke kase. Ministar mi nije odgovorio, ali sve dok ne odgovori, mi ćemo to pitanje uporno postavljati. Naime, suština je u tome da li se Vojvodini, kao političkoj zajednici, može ili ne može dugovati, makar na papiru? Ako uopšte ne može, onda ispada da Vojvodina nije subjektivitet nego vlasništvo Srbije. U svakom slučaju, pomenuti zakoni, kada budu doneti – kako god budu doneti – moraće da daju neke odgovore. Jednostavno, treba biti svestan da pitanje Vojvodine nije pitanje raspada države, već demokratije i unutrašnjeg uređenja Srbije. 

 

Koliko je realno da Boris Tadić i njegov SDS zamene u Vladi Srbije Ivicu Dačića i SPS?

- Ne znam, to ćete morati da pitate Borisa Tadića.  U svakom slučaju, ja sam uveren u to da bi za zemlju bilo bolje da Boris Tadić bude ministar inostranih poslova nego Ivica Dačić. No, sa druge strane, ne znam koliko bi to bilo bolje za samog Borisa Tadića. 

 

Ko naziva Vučića „diktatorom” taj očigledno ne zna šta je diktatura

 

– Moramo da zaštitimo parlament da ne bude puka pljuvaonica, da zaštitimo integritet institucija i ne dozvolimo da ih pojedinci svode na puke priveske vlasti, moramo da zaštitimo pravo na različitost i moramo da zacrtamo jasan cilj gde Srbija treba da se nađe za deset, dvadeset i trideset godina. Bez svega toga Srbije neće biti ili će joj se budućnost pretvoriti u moru. Jer, šta će se dogoditi kada SNS izgubi većinu, kada prestane da ima svevlast u zemlji, a svi ostali politički činioci su u međuvremenu na razne načine gurnuti na marginu? Politički prostor nikada ne ostane prazan, on se uvek popuni. Koliko ja vidim, taj prostor će zauzeti ekstremisti, tvrda „patriotsko-diktatorska“ linija, poduprta spolja, ali i od strane dela crkve i nereformisanih bezbednosnih službi. Stoga moram da upozorim da ko danas naziva Aleksandra Vučića „diktatorom“, taj očigledno ne zna šta je diktatura.

 

(BILSV, 18.01.2015)