SARAJEVO - Vučić će sa novom vladom čekati zadnji trenutak da vidi rasplet u Ukrajini, povezivanje Civilne zaštite RS-a sa ruskom agenturom u Humanitarnom centru u Nišu je akt veleizdaje, jačanje desnice u Srbiji iznenađenje je samo Vučiću, ako je uopšte, jer je to logičan slijed stvari, a jedini izlaz je primiti ostatak Balkana u Evropsku uniju odmah, sad, bez suvišnih zašto, kaže za "Dane" Nenad Čanak, čovjek kojeg zbog jasnog stava i nazivanja stvari njihovim stvarnim imenima, izdajnikom smatraju i režim i, on kaže takozvana, opozicija u Srbiji.

Aleksandar Vučić je u izbornoj noći rekao da je Srbija otišla desno. Šta u stvari to znači?

- Mislim da je ta njegova izjava vezana za njegovo iznenađenje postignućem ovih desničara. Međutim, ona je iznenađenje, ako je zaista iskreno, samo za njega jer je godinama unazad bilo vidljivo da će se to desiti. Takozvana ujedinjena opozicija dobila je najmanje od svih nekakvih ujedinjenih opozicija u istoriji izbora zato što, po mom mišljenju, apsolutno nisu ponudili ništa drugačije od režima. U nijednom detalju se nisu razlikovali. Od odnosa prema Kosovu, prema Republici Srpskoj, prema Rusiji, NATO-u, Ukrajini, apsolutno se nigde nisu odvajali od režima. S druge strane, vidite da je glavna bitka oko toga kako će izgledati vlast u Beogradu iz jasnog razloga što se u Beogradu nalazi 99 posto vlasti i 90 posto novca u Srbiji. Tako da je praktično ta bestijalna centralizacija u Srbiji i dovela do toga da ne postoji nikakva razlika između navodnih opozicionara i režima. Kad kažem navodnih to je samo zbog toga što kod njih od početka nije bila nikakve ideje da se uradi bilo šta drugo osim da se dođe na vlast da bi se radilo isto što radi Vučić.

Ali čini mi se da je negdje sve od Zorana Đinđića prava opozicija u Srbiji bio samo Vučić dok je bio sa Nikolićem. Svi ovi koji su danas opozicija i nisu nikad imali neku ideju, sve se svodilo na vlast i na to biti Vučić umjesto Vučića?

- O mrtvima sve najbolje, ja sam bio jedan od saradnika Zorana Đinđića za vreme DOS-a kao što znate. Ali je činjenica da sam i tada bio tretiran kao neprijatelj iako sam bio član DOS-a. Jer nije bila prihvatljiva svaka ideja o decentralizaciji Srbije, o demokratizaciji Srbije, o ideji da Srbija nije samo Beograd, da su BiH, Crna Gora nezavisne suverene međunarodno priznate države čiji se teritorijalni integritet mora poštovati, da su etnički Srbi u tim državama državljani i građani tih država i da tamo treba da traže svoju budućnost, a ne da Srbija tu nešto treba da bude večiti veliki brat. Nemojte da zaboravite da je Zoran Đinđić izgovorio rečenicu da je Drina kičma srpskog naroda, da je Zoran Đinđić dovodio Biljanu Plavšić na proteste protiv Miloševića u Beogradu. Ja sam se sa njim do krvavih očiju svađao zbog toga jer sam bio uveren da to nije put kojim treba ići. E, sad, on je na žalost tragično ubijen od strane ovih zaverenika, ali je čitava stvar u tome da ubistvo Zorana Đinđića nije bilo, kao što se to danas pokušava izmaštati, sukob dobra i zla. Jednostavno, Zoran Đinđić samo nije bio dovoljno proruski orijentisan za ukus svih onih koji su jučer potpisali u Srbiji deklaraciju protiv uvođenja sankcija Rusiji. Pogledajte taj spisak, od Emira Kusturice ili kako se sad zove...

Nemanja...

- Verovatno je sad Sergej ili nešto tako, pošto je Nemanja srpsko ime, a to je suviše malo za takvog jednog velikana. Mora biti neko rusko ime. Pa preko dežurnih udbaša Matije Bećkovića nadalje, do ovih popova i svega toga. Vidite da je to jedna te ista ekipa koja već decenijama potpisuje sve anticivilizacijske i u krajnjoj liniji antidržavne po pitanju države Srbije, za državu štetne stvari. I stoje iza toga. To se iskombinuje sa instrumentima vlasti koji su neoficijelni, u smislu ni pod čijom javnom kontrolom, a to su navijačke takozvane grupe koje nisu ništa drugo nego narko-pešadija, da zovemo stvari svojim imenom, i čitavim bataljonima takozvanih političkih analitičara koji jedino služe tome da veličaju nacionalističku i velikosrpsku ideologiju. Radi se o tome da se sve mora događati u koordinatama beogradskih političkih kuhinja i ko god proba da se protiv toga pobuni, ako ne viče Vučiću pederu, kao što to zahtevaju jedni, ili Đilase lopove, kao što zahtevaju drugi, izdajnik je i za jedne i za druge. I zbog toga ova priča da je navodno desnica osnažila u Srbiji - pa nije desnica osnažila, nego je jednostavno to prirodna evolucija stanja. Bilo šta što je levo, odmah je stigmatizovano kao neostaljinizam, nova Mira Marković... Niko levicu u Srbiji nije krenuo da doživljava, niti da razgovara o njoj kao ne daj Bože nasledniku Dimitrija Tucovića ili Vilija Branta ili Ulofa Palmea ili skandinavske soijalne pravde, nego su isključivo najgori mogući komunistički zločini uzimani kao razlog zašto bilo šta što je levo ne valja. I samo kada rečenica počinje sa srpski narod, ona može biti politički prihvaćena. E, onda dođete do ovoga.

A ima li uopšte ljevice danas u Srbiji?

- Nema. Nema u organizovanom smislu, neka stranka. Mislim, glupo je da sada kažem da je jedina levica stranka čiji sam član i predsednik, Liga socijaldemokrata Vojvodine. Ona je samo u Vojvodini i u ozbiljnom padu. A razlog za pad je, između ostalog, to što kada smo radili reviziju članstva, u jednom trenutku smo došli do toga da se od početka do kraja te revizije trećina članstva iselila. U pitanju je nekih sedam do osam hiljada ljudi. Kada tako pogledate, onda je vrlo jasno zašto nema levice.

Pretpostavljam da su ti ljudi, kao i na cijelom Balkanu, oni u punoj snazi, oni koji bi danas trebali nositi društva i društveni razvoj, a odveli su i djecu koja bi sutra to trebala preuzeti.

- Naravno. To su sve ljudi u najboljim godinama ili mladi koji bi tek trebalo da zagrizu i povuku. A drugi deo u tih osam hiljada su pomrli fizički. To su bili ljudi koji su odrastali u bratstvu i jedinstvu i u nacionalnoj ravnopravnosti verujući u te ideale, za šta imam puno poštovanje, jer u krajnjoj liniji i to što mi radimo nije drugačije. Samo se zove drugačije, a suštinski je ono što nas motiviše - identičan naboj odvratnosti prema bilo kakvom etnitetno-nacionalističkom ekskluzivizmu. Kada tako pogledate, onda je jasno da su ovi

mladi koji bi mogli da povuku otišli, ovi stariji koji su znali o čemu se radi su pomrli i ostali su ovi koji su na državnoj plati, kombinovanoj sa, što bi rekli, aktivnostima liberalizovanog prometa opojnim drogama. Liberalizovanog u smislu da ih policija ne juri. I onda dobijete fašiste koji se na prekidač uključuju i isključuju dok ne podivljaju. Pa kad podivljaju onda imate razne Sablje, ovo, ono, gde moraju da se saseku u korenu i odmah preko noći se pojavi sledeći ešalon koji to preuzme. Ko je držao Zemunce? Slobodan Milošević. I njegov sin. Ko je Velju Nevolju i tu ekipu držao? Pa država, ko će da ih drži. Šta mislite, da to tako može bez države? Ne može. Dok država ne organizuje, nema organizovanog kriminala. Upravo zbog toga meni borba protiv kriminala počinje od kriminalaca u vlasti pa ide dalje. Ako ćete da se borite protiv toga.

Koliko je realno da Vučić i Đilas zajedno naprave vladu?

- Potpuno. To se neće desiti, da se odmah razumemo, ali je to potpuno realno. Ja sam lično imao pre puno godina razgovor sa Đilasom dok je još bio predsednik Demokratske stranke, oko nekih izbora, gde je on direktno izrekao rečenicu: „Nije meni problem da sa Vučićem pravim vlast posle, ali ne smem da kažem unapred, jer ovi moji ne bi glasali za nas.“ Tačka. I sad, ja sam izdajnik zato što to kažem jer, Bože moj, potkopavam opoziciju. A u stvari ja samo pokazujem da to nije opozicija, da je to jedna vlastohlepna grupa koja hoće da dođe na vlast da bi radila isto ovo. Da bi se razvila prava opozicija nije poenta da li si na vlasti ili nisi, jesi li glasao za budžet ili nisi, opozicija je onaj ko nudi drugo i drugačije rešenje. Ovoga trenutka, na žalost, ja ne vidim nikog ko spominje decentralizaciju zemlje kao uslov demokratizacije, kao uslov borbi protiv korupcije. Kad imate tako centralizovan model kao što imate sada u Srbiji, dovoljno je da se od gore piramidalno postavljaju kadrovi tako da se uklope u piramidu korupcije. Ovo sve što hvataju kao korumpirane je sitnina.

Prava korupcija je, naravno, na državnom nivou, na nivou Republike, jer tu se jedino odlučuje o pravim parama. I, naravno, to ne može niko da takne. Vi dođete u poziciju da vam je bivši državni sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova Dijana Hrkalović, po optužnici, bila pokrovitelj organizovanih kriminalnih grupa i pusti se da se brani sa slobode. O čemu onda razgovaramo? A znate zašto? Zato što se oni koji bi trebalo da se njome bave, boje onoga što ona zna. Pa, čekaj: ako je tako, onda tu nešto ozbiljno nije u redu. A na tu temu ja nisam primetio da je iko od opozicije nešto digao glas. Nego se sada odjedanput objedinjavaju oko toga da se ne uvedu sankcije Rusiji za ovaj divljački napad na Ukrajinu.

Sankcije Rusiji... Vi ste rekli da ih Vučić mora uvesti, Goran Svilanović kaže da su već uvedene samo se čeka nova vlada da ih proglasi. Je li konačno došlo vrijeme da Vučić odabere na kojoj će stolici od tri na koje sjedi, ostati? 

- Za formiranje vlade postoji rok još nekoliko meseci. Do tada ćemo videti kakav će razvoj događaja biti u Ukrajini i Evropi. Lično mislim da će Vučić do poslednjeg dana vući priču o formiranju vlade, jer mu je običaj da se bukvalno do dan pred istek roka za formiranje vlade ne zna čak ni ko će biti mandatar, a kamoli sastav vlade. Ranije je to radio iz ne znam kojih razloga, ali sada to radi zato da bi dobio na vremenu da vidi šta će se desiti u Ukrajini. Jer Ukrajina je ozbiljan ispit za kompletnu međunarodnu javnost. S jedne strane, EU se počela uključivati u ratni sukob, što se nije do sada događalo, time što isporučuje oružje i finansijsku pomoć Ukrajini. Drugo, Finska i Švedska su kao neutralne zemlje pokazale sada veliko ineresovanje za uključivanje u NATO, što je pre dva meseca bilo nezamislivo. Švajcarska je uvela sankcije Rusiji što je bilo nezamislivo jer ona je za vreme Trećeg rajha i svetskog rata bila neutralna, a sada ne može da izdrži neutralnost. Potpuno je jasno da je pretnja Putinove Rusije nuklearnim holokaustom, ako mu neko stane na put, zabrinula sve one koji na to ne pristaju. E, sad, tu se pojavljuje problem Srbije i severoistočne Bosne i Hercegovine. Namerno ne kažem Republika Srpska nego severoistočna BiH da ne bismo imali zabludu oko toga kako vidim situciju u Bosni i Hercegovini. Pre neki dan u jednoj emisiji pitao sam prisutne da li znaju koji je glavni grad RS. I niko nije znao tačan odgovor, svi su govorili Banjaluka.

A u stvari su Pale?

- A u stvari je Sarajevo. Pazite, nisu ni Pale, ni Banjluka nego Sarajevo, zato što je RS entitet unutar celovite BiH, međunarodno priznate države. Alo, ljudi, dajte da nazovemo stvari svojim imenom. I onda odjedanput shvatite koliko su uspeli sa tim narativom RS, Banjaluka, ovo, ono, ne znam, Mile Dodik vamo, namo, da naprave da je to u stvari federacija dve države, jednoj je glavni grad Sarajevo, drugoj Banjaluka, koje između sebe imaju problem kako da se razdvoje, a i neki ne bi da se razdvoje. A u pitanju je jedna država koja ima jednu separatističku kliku na vlasti u jednom svom delu. Koji deo tu nije jasan? Kad tako pogledate, sve je mnogo jednostavnije. A ta separatistička klika ne bi postojala da tu nije više nego jak ruski uticaj. Putinu ona treba. On je nasilnik, policajac bivši, siledžija koji gleda sever možemo držati preko Kalinjingrada, ali na jugu nam trebaju baze. Zato je pokušan državni udar 2016. u Crnoj Gori, pa se onda štedro pomoglo da se naprave ona litijašenja i zloupotrebe u političke svrhe vere i Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori kao ogranka Moskovske patrijaršije, koja je ogranak Federalne službe bezbednosti Vladimira Vladimiroviča Putina. To je napravljeno u nadi da će Crna Gora da postane južni Kalinjingrad, Srbija da bude nepotopivi nosač aviona ruske armije, što je bilo počelo sa onom idejom, ako se sećate, oko Humanitarnog centra u Nišu, gde su tražili da humanitarni centar ima diplomatska ovlaštenja. Diplomatska ovlaštenja znače da bi onda prostor tog Humanitarnog centra bio eksteritorijalan, što znači da bi Rusija tu mogla da stavlja i oružje i što god hoće. To bi onda značilo da na tom prostoru može bukvalno sutra da se napravi ruska vojna baza i da niko ne sme ništa da kaže.

Znate li šta je sad s tim Centrom? Civilna zaštita RS je napustila sistem spašavanja i zaštite BiH, raskinula veze sa Ministarstvom sigurnosti BiH, a sklopila ugovor o obuci i saradnji sa Ruskim humanitarnim centrom u Nišu.

- Ne znam šta se tu događa, ali znam da kad su neki ruski generali dolazili, da su ih neke nevladine organizacije iz Banjaluke povezivale sa tim centrom u Nišu. Sve je to ruska agentura, tako to treba tretirati i da je snage i pameti na ovim prostorima, to bi se sve trebalo proterati nazad u Rusiju. Sve redom. Takav tip kršenja bezbedosnog sistema BiH kakav je napravljen tim činom je akt veleizdaje. I to treba tako i nazvati. Za veleizdaju se u ratnim uslovima strelja, u mirnodopskim je to jedan od najtežih zločina jer tim narušavaš ustavni poredak države u kojoj živiš nasilno. To je nedopustivo. Tačka.

Naš problem je što u BiH za takav čin dobijaš platu kao član Predsjedništva BiH.

- Znam. Međutim, ponoviću još jednom: nenormalnost u kojoj živimo je posledica neodlučnosti da se stvari nazovu svojim imenom. Da počnemo od toga da stvari zovemo svojim imenom, a ne da vam se izdiktiraju rešenja koja su apsolutno anti-BiH. Šta hoću da kažem: Crna Gora se trenutno bori sa par stvari. Između ostalog, to je s jedne strane pokušaj da se pretvori u, kako to vole da kažu nacionalisti, Crna Gora obala srpskog mora. To, jednostavno, nije tačno. I tamo postoji jak crnogorski naboj koji ne dozvoljava takvu travestiju. E, sad, važno je videti da je crnogorstvo u Crnoj Gori inkluzivno i da su na mitinzima za Crnu Goru kao što je bilo recimo 3, 4. i 5. septembra prošle godine, kada je bilo ono sramno ustoličenje onog Joanikija u cetinjskom manastiru koje je služilo samo za demonstraciju sile tih proruskih snaga, bili prisutni i Albanci i Bošnjaci i ljudi iz Boke hrvatskog porekla, naravno Crnogorci, naravno Srbi. Tu ste mogli da vidite crnogorsku inkluzivnost, za razliku od onih koji to napadaju, kod kojih postoji samo ekskluzivnost. Znači, nije dovoljno da si Srbin, ni da si Srbin pravoslavac, nego moraš i politički da budeš apsolutno u varijantama RS država, samo je pitanje vremena da se to izvede, uzećemo Kosovo nazad, to nam je priča za eksport, suštinski uzećemo barem deo koji nama treba pa ćemo se onda trampiti nešto za RS, ko god kaže drugačije on je neprijatelj i izdajnik i treba ga ubiti. Ako ne misliš tako, ti nisi dovoljno dobar Srbin. To je uzurpacija etničkog identiteta u korist jedne primitivne koljačke političke platforme. I sada, kad vi to imate kao dominantni narativ i pogledate BiH - pa ona može da opstoji kao celovita, jedinstvena, zdrava država jedino ako je inkluzivna u smislu da okuplja sve ljude koji su građani BiH, da je doživljavaju kao svoju domovinu. Ako to ne radite, nego kao osnovu imate nacionalne identitete, a ne građansko-ustavni patriotizam, time stavljate bombu u temelje BiH jer će se srpski, hrvatski i bošnjački nacionalisti sve dogovoriti. Nacionalisti se odmah dogovore. Njihova jedina je svađa koliko čega je čije, a ne da li treba podeliti plen. Tu je, u stvari, tragedija BiH, tu je tragedija Crne Gore, ali se Crna Gora, kao što vidite, dosta uspešno odupire. Bosna to ne uspeva.

U BiH je 26 godina nakon Dejtona potrošeno na stvaranje tri paralelna ekskluzivna društva. Odrasle su generacije koje ne znaju da može drugačije. Ima li šanse da tu priču okrenemo mi sami iznutra bez vanjske pomoći? Bez da, ne znam, Vučić makne Dodika, Amerikanci Izetbegovića...?

- Prvo i pre svega, neophodno je razbiti famu da se ne sme biti Srbin, Hrvat ili Bošnjak i istovremeno biti i inkluzivan i bh. patriota. To jednostavno nije tačno. Znam ljude koji to jesu. Upravo je kombinacija nacionalističkog ekskluziviteta i crkve, bilo koje, otrov koji ubija sve živo oko nas. Meni je BiH školski primer. Oni koji su zaustavljali rat pre 27 godina, išli su sa budalastom paralelom između BiH i Južnog Tirola. Kao, Bože moj, Južni Tirol je tako multinacionalna sredina i otprilike tako treba urediti Bosnu. Što je potpuna budalaština jer u Južnom Titrolu je sve toliko etnički podeljeno da to ne razume niko ko je živeo u bratstvu i jedinstvu. Ko kaže da je bratstvo i jedinstvo bilo laž, taj laže. Jer da je bilo laž, ne bi trebalo toliko krvi da se prospe da se to ubije. A zašto je, ako je to bilo sve strašno i problematično, bilo potrebno da se besmisao rata zamenjuje bestijalnostima koje ljudski um ne može da razume da bi se direktno individualnom mržnjom ljudi kojima su ubijane porodice, genocidom koji je napravljen, ostvario cilj da ta zla i ne znam kakva država prestane da postoji? Ne čak država, đavo nek nosi države, nego odnos prema drugim ljudima? A taj odnos prema drugim ljudima koji su naši preci zvali bratstvo i jedinstvo se sad zamenio izrazom tolerancija i multikulturalnost.

Suživot. 

- Ne treba nama multikulturalnost, nego interkulturalnost zato što nam ne treba više kultura nego preplitanje kultura. Ne treba nama tolerancija, šta to znači? Tolerišem kamen u cipeli. Jeste neprijatno, ali ću to da izdržim? Ne, ne treba nama tolerancija jer mi smo svi ljudi koji govore isti jezik kako god ga ko nazivao. I upravo zato insistiranje na tome da bosanski jezik ne postoji, crnogorski jezik ne postoji, hrvatski jezik ne postoji nego su sve to varijeteti srpskog jezika, govori samo o pokušaju da to bude prva tačka sa koje će se krenuti u iredentističku priču okupljanja pod jednu državnu kapu svih onih koji govore jedan jezik. Pa tako je Italija nastala. I onda vidite da su svi ovi akademici i kulturni delatnici u stvari prethodnici kame i metka.

Može li Putinova agresija promijeniti odnose u svijetu toliko da nekog Dodika kad krene da cijepa BiH zaustavi u startu, a ne da se čeka kao devedesetih? BiH se mirno ne može pocijepati, ali budale krenu.

- BiH se iz mnogo razloga ne može pocepati nikako. Kad pogledate ove današnje takozvane entitete, meni se, kako god to nekom zvučalo, uopšte ne dopada ideja o bilo čemu pravljenom na etničkom osnovu. Muslimansko-hrvatska federacija ili, kako se već zove, bošnjčko-hrvatska i s druge strane Republika Srpska. A gde su tu ljudi? Jel žive tu neki ljudi pa da kažeš Dobar dan, ja sam čovek, a da niko ne pita nešto dalje od toga...

Znate, gospodine Čanak, Azra Zornić ima presudu kojom joj je Sud u Strazburu odobrio da bude samo građanka BiH, ali ne samo da joj naš Ustav to brani, nego je u obzir ne uzimaju ni ovi zaduženi da provode presude. Dakle, nama ne dozvoljavaju da budemo samo ljudi, moramo biti još nešto. 

- Kada je Koštunica 2007. menjao Ustav Srbije, tada je napravljena formulacija da je Srbija država srpskog naroda i ostalih koji u njoj žive. Time praktično pravite s jedne strane promenu odnosa prema tim ostalima, oni postaju građani drugog reda. A ta priča da je Srbija država srpskog naroda znači da sve gde živi srpski narod, ako se na to proširi Srbija, onda je i to Srbija. To je suština te priče i to je zao naum Koštunice koji je ruski agent još od polovine osamdesetih po svedočenjima ljudi koji ga poznaju bolje nego ja. I to je to kad pustite rusku agenturnu mrežu da vam vršlja ovuda. Mile Dodik ide kod Putina. Koji je faktor Mile Dodik da ga Putin prima i, kao, da budu dobri? Faktor je zato što Putinu treba fitilj da može da potpali bure baruta na Balkanu u situacijama kao što je ova sada. Jer, ako se svet suviše zaigrao oko Ukrajine, onda će dobro doći neki novi sukob. Nemojte zaboraviti nema zbora o tome kada je miloševićevska logika krenula da razbija Jugoslaviju, da je to bilo u dosluhu i uz puno surabotnjištvo sa Tuđmanom. Hoće neko da mi kaže da je rat u Sloveniji bio stvarno rat? Rat u kome je poginulo sedam slovenačkih pripadnika Teritorijalne odbrane za oslobođenje jedne države, može ozbiljno da shvati samo onaj ko nije video šta je ozbiljan rat. Na žalost, iskustva posle iz Hrvatske, a o paklu Bosne neću ni da pričam, govore šta je rat. Tako da je dogovor da se Slovenija pusti da se promene spoljne granice Jugoslavije da bi time unutrašnje postale irelevantne, bio očigledan. To je, inače, urađeno zbog toga što je u tom trenutku po popisu Slovenija bila jedina republika u SFRJ u kojoj su etnički Slovenci imali većinu u apsolutno svakoj opštini i Milošević nije imao nikakvo interesovanje za nju. U Hrvatskoj je već bilo drugačije sa pravljenjem onih SAO od Krajine do, ne znam...

Istočne Slavonije.

- ...Tamo gore, svega ostalog što je rezultiralo takozvanom Republikom Srpskom Krajinom, što je rezultiralo egzodusom Srba iz Hrvatske. U BiH je upravo zbog povezanosti među ljudima to išlo mnogo teže i moralo je biti mnogo surovije. Bestijalnost koja je pratila rat u BiH je u stvari trebala da stvori strah kombinovan s mržnjom koji će biti jači od prirodne potrebe da se živi zajedno. Jer, ko god mi kaže da ne može zajedno, ja bi ga podsetio, naročito ove mlađe, da je postojala pijaca Arizona gde su svi dolazili, plaćali u svim monetama i niko nikog nije dirao. Je li tako bilo?

Tačno tako. 

- E, sad, moje pitanje je ako može da postoji Arizona kao jedan mikrosvet gde se ljudi sreću i ne smetaju jedni drugima jer imaju interes, zašto ne može i više? Interes cele BiH je upravo u tome da ljudi žive normalno jedni pored drugih ako već ne mogu jedni s drugim. Kad žive jedni pored drugih pošto govore isti jezik i imaju iste navike, jednostavno će se to ponovo pretvoriti, naročito u urbanim sredinama, u odnos koji je urban u najboljem smislu te reči. Naravno, da bi se to desilo, na tome mora da se radi. Da bi se na tome radilo, mora se pokazati da postoje ljudi kojima nije nacionalna pripadnost jedini identitetski okvir. Jer, to je laž. Kad pitate nekoga šta si ti, odgovoriće ono čime on sebe najviše doživljava. Ja sam to imao prilike da vidim kad pitam nekoga šta si ti, a on mi kaže ja sam bubnjar. Zato što smo mi muzičari, je li. Potpuno logično, on ne razmišlja u etničkim koordinatama, nego razmišlja kako svira. Jednostavno, ako znate da to postoji, a postoji, dajte da vidimo gde je problem da se to primeni. Pa zašto na Kosovu ne mogu da se izmire? Ne da se izmire, daleko bilo, nego da naprave nekakvo normalno društvo? Prošle godine sam otišao sa sinom od 23 godine u Prištinu pošto mi je rekao da ni on i niko iz njegovog društva tamo nije bio, a svi pričaju o tome kako tamo izgleda. Pozvao sam nekoliko prijatelja sa Kosova i oni su mi organizovali višednevni boravak. Bio sam na groblju u Meji. U Meji je bio masakr, 400 ljudi je ubijeno kao odmazda za pet ubijenih policajaca iz Srbije, uključujući i Valjetu Isufi. Valjeta Isufi, sedmogodišnja devojčica, ubijena je sa svojom majkom jer nije htela da pusti majci ruku, a majka je ubijena zato jer nije htela mužu da pusti ruku. Ja bio tamo. Ja stavio cveće na grob. Gledao žene kojima su pobili celu porodicu. Ja govorim srpski, ona meni govori albanski. Ja kažem pa dobro ‘oće li neko prevesti ženi šta govorim. Ne, kaže mi Veton Suroi, ona razume srpski i ona posle toga ne može, grlo joj se stegne, da izgovori reč srpskog jer su joj pobili celu porodicu. Kako neko misli da ako o tome ne progovori neko kome je maternji jezik srpski, ko ima krsnu slavu arhanđela Mihaila koju slave njegovi preci oduvek dokle pamćenje seže kao što sam, recimo, ja, ko će da progovori? Ili će o tome uvek govoriti neko ko će na tom stradanju svog naroda izvlačiti izgovore za zločine i divljaštva napravljena drugima? A kako kaže kineska izreka, ko se pravda tuđim nedelima, umiva se blatom.

To je problem kompletnog prostora, čak i Slovenaca koji su imali taj smiješni rat. Može li se zaustaviti politička...

- Slovenački rat uopšte nije bio smešan. Milošević i tadašnji politički vrh uradili su isto što Putin radi sada u Ukrajini. Poslali su tenkove bez pratnje i nebrojeno momaka koji su bili na odsluženju vojnog roka je izginulo u Sloveniji zato što su žrtvovani da bi se mogla napraviti jača Miloševićeva propaganda i da bi se opravdalo povlačenje iz Slovenije. On je direktno poslao i žrtvovao te momke, obične regrute da bi posle mogao da krene na Hrvatsku.

Kad kažem smiješni rat, onda mi je u glavi ugao onog malog Bedrudina kad kaže oni bi kao da se otcijepe, mi im kao ne damo. Znači, kako se tri decenije od početka kraja raspada Jugoslavije pomjeriti iz te mrtve petlje?

- Mislim da je jedini izlaz hitan prijem kompletnog zapadnog Balkana u Evropsku uniju uz prilagođavanje standardima EU. Imam duboki prezir prema administraciji EU, ali ogromno divljenje za ideju Evropske unije. U Evropskom parlamentu, koji uzgred nije evropski, tako se samo zove, to je parlament EU, nama se bave birokrati koji o državništvu i istorijskim i strateškim interesima nemaju nikakvog pojma. Apsolutno se ne snalaze i to je stvarno uvredljivo. Ali, jedini izbor je, dakle, da se BiH, Srbija, Severna Makedonija, Crna Gora po hitnom postupku prime u EU. I tako je ogroman deo vitalnog stanovništva tih država u toj EU. Mi bismo uz to došli u poziciju da stanemo pod odbrambeni kišobran NATO-a. NATO nije samo naoružanje, NATO su informacije, NATO je, u krajnjoj liniji, humanitarna pomoć ako ustreba, uključujući i razbijanje ruske agenture koja nas je dovela u ovu poziciju. U slučaju te integracije, vi nemate granice, a onda nemate ni konflikt oko granica. U EU bi, zbog njenih pravila, službeni jezici bili svi ovi kojima govorimo, čime bismo prestali priču o njihovom postojanju ili nepostojanju. Imali bismo mogućnost, znači, funkcionisanja i življenja po standardima EU, kretanja po EU i investicija iz nje i u nju u smislu kretanja radne snage. Onda bi ljude doveli u poziciju da misle o svom interesu. A mišljenje o svom interesu bi ih onda dovelo, ustvari, u poziciju da počnu da razmišljaju o nekom svom normalnom životu. Kako onda ne razumeti da je upravo to prevazilaženje razlika kroz brisanje granica, kroz interkulturalnost, kroz mogućnost inkluzivnosti, nešto uradilo? Dakle, EU sada, NATO sada, inkluzivni koncept države, građanski koncept države, vera da se vrati u crkve i džamije i da izađe iz politike jer ako ja ne krštavam kao političar i ne sahranjujem, onda i oni ne treba da se bave izborima. Tačka..

(SzILSV, 12.05.2022)