NOVI SAD - Premijer Aleksandar Vučić uvažio je neke od primedbi, koje su se odnosile na sudbinu Elektrovojvodine, i odlučan je u nameri da se u sklopu korporativizacije EPS-a ne samo sedište nacionalnog operativnog dispečerskog centra preseli u Novi Sad, nego i da u Novi Sad bude prebačena elektrodistribucija za celu Srbiju.



Prvi će korak zaživeti odmah, a drugi u roku od 365 dana – naveo je u intervjuu za današnji Dnevnik predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, govoreći o rezultattima susreta sa Vučićem, do kojeg je došlo sredinom sedmice, svega tri dana nakon što se pismom obratio premijeru negodujući zbog gašenja Elektrovojvodine, ali i sve gore bezbednosne situacije u Vojvodini i, posebno u Novom Sadu.

– Slažem se sa svima koji misle da je, kada je reč o EPS-u, malo to što je obećano. To jeste daleko manje od onoga što Vojvodina zaslužuje i čime mislimo da bi ona sve trebalo da upravlja. Ali je daleko više od onoga što je na tom planu urađeno u proteklih 15 godina. Jer nisam primetio da je za to vreme ijedan privredni subjekat vraćan u Vojvodinu, naprotiv, uglavnom su seljeni za Beograd, iako je u tom periodu stolovalo i nekoliko vlada koje je LSV podržavala iz političkih i ideoloških razloga. U tom svetlu sam i rekao da je vlada Aleksandra Vučića prva koja prepoznaje Vojvodinu kao deo Srbije, jer se ne libi da u nju prebaci neki deo ingerencija iz Beograda.

 

Ali na tu istu vladu Liga je do sada imala niz primedbi upravo zbog permanentnog smanjenja nadležnosti Vojvodini?

– Zašto bi to bilo kontradiktorno? Pa naravno da ćemo i dalje kritikovati svaki potez Vlade koji opstruiše autonomniju Vojvodine, poput tog uskraćivanja „na mala vrata”, kroz pobočne zakone, ingerencija pokrajinskoj administraciji. Ali, sa druge strane, kada se konačno dogodi nešto pozitivno, kao u slučaju EPS-a i preseljenja u Novi Sad sedišta jednog od tri pravna lica koja nastaju transformacijom kompanije, nemam pravo da takav iskorak bagatelišem i tvrdim da „to nije ništa”.

 

A da li ste tokom razgovora o bezbednosnoj situaciji u Vojvodini premijer i vi približili stavove o inicijativi Lige da APV dobije, ako ne vojvođansku policiju, a ono bar posebnu upravu?

– Nismo, razlike su ostale. Ali dobio sam od premijera čvrsta uveravanja da će biti pojačan rad MUP-a na terenu i intenzivirane akcije policije, naročito protiv organizovanog tržišta narkotika, te da će rezultati biti vidljivi već za nekoliko dana. Ako tako bude, to će takođe biti veliki korak napred, jer je bezbednost građana nešto što ne sme da bude predmet političkih prepucavanja. Svedoci smo da se poslednjih nedelja i meseci broj krvavih obračuna zaraćenih narko klanova toliko povećao da je Novi Sad počeo da liči na Čikago dvadesetih godina prošlog veka. I mada smo iz milion razloga uvereni u to da bi se s tom pošasti lakše izašlo na kraj ako bi Vojvodina imala svoju policiju, ukoliko najavljenim akcijama MUP-a bezbednost građana bude značajno popravljena, i to će biti znak da smo nešto uradili. Dakle, premijer i ja imamo potpuno različita politička viđenja kako rešiti taj problem, ali i punu saglasnost o tome da se nešto pod hitno mora uraditi.

 

Promptno reagovanje premijera Vučića na vaše pismo pokrenulo je i lavinu spekulacija da je reč o svojevrsnoj najavi političke saradnje SNS i LSV, koja bi mogla da rezultuje i raspisivanjem pokrajinskih i lokalnih izbora za 20. decembar, na čemu naprednjaci insistiraju?

– Prvo, ja nisam bio na sastanku sa predsednikom Srpske napredne stranke, nego sa premijerom Vlade Republike Srbije. I naš razgovor je bio striktno vezan za nadležnosti premijera a ne predsednika političke stranke. A i ja sam taj sastanak tražio kao šef poslaničkog kluba i poslanik u Narodnoj skupštini a ne kao stranački čovek. Drugo, izbore za Skupštinu APV raspisuje predsednik pokrajinskog parlamenta Ištvan Pastor, a on je koalicioni partner gospodina Vučića na republičkom nivou. I stoga ne vidim zašto bi gospodin Vučić od mene u tom smislu tražio bilo kakvu podršku, jer Liga i SNS su na različitim stranama i u Republici i u Pokrajini. Ono što mogu da primetime to je da, ako predsednica Narodne skupštine raspiše lokalne izbore za 20. decembar, verujem da bi se stekli uslovi i za raspisivanje pokrajinskih izbora, ali, ponavljam, za to nisam adresa ja nego Ištvan Pastor.

 

To ipak ne utiče na dobar deo javnog mnenja, koje je Ligu već nekoliko puta videlo kao koalicionog partnera naprednjaka, pogotovo u Novom Sadu?

– Da smo to hteli, da nam je to bila ideja, mi bismo to već bili. Ali pošto nismo hteli – to i nismo. Međutim, tužno je što je u Novom Sadu na vlasti koalicija koja jeste, gde ključni njen deo čine oni koji su na sudu zbog kupovine glasova i drugih nedozvoljenih predizbornih radnji. Posledice su loše stanje u gradu, nezadovoljstvo u javnim preduzećima, kolaps komunalnog sistema... i zbog toga trpi svaki stanovnik grada, bez obzira na političku pripadnost - osim onih koji su po partijskoj liniji zapošljavani po gradskim preduzećima. U tom kontekstu je i suštinsko pitanje: imamo li pravo da, zarad čučanja u rovovima koje su u međuvremenu svi drugi napustili, prepuštamo funkcionisanje grada nekompetentnim likovima, koji pri tome još imaju i prilično, da se eufemistički izrazim, neizdiferenciran odnos prema vlasništvu i poštenju. Dakle, mi nismo partner SNS, ali više nismo ni podrazumevajući partner DS. Naš interes nije da budemo “antiprotivni”, već da ostvarimo ono zbog čega smo se i okupili: da ljudi u Vojvodini žive bolje. I onog momenta kada neko uradi nešto dobro za Vojvodinu, zvao se on Aleksandar Vučić ili Bojan Pajtić, LSV će to pozdraviti, a ako uradi nešto loše, LSV će to napasti.

 

Znači li to da niste Vučićev „skriveni adut”?

– Napadi da sam Vučićev “kec iz rukava” ili nekakvo njegovo tajno oružje, saveznik iz senke, šta li... kada god mu priznam da je i nešto dobro uradio, posledica su činjenice da se u Srbiji još od uvođenja višestranačja insistira na tome da mogu biti samo dve strane – “mi” i “oni drugi”. Zato, kada se bilo ko usudi da samo kaže da je neko s te “druge strane”, u ovom slučaju Vučić, učinio i nešto dobro, da je održao reč, istog momenta se taj neko stigmatizuje. Jer interes beogradskog lobija je da se zadrži ta oštra polarizacija, i da niko nema pravo na treće mišljenje. Drugim rečima, ne napada se Liga zbog svojih stavova, već zato što spada u nezavisno misleću organizaciju. Koja će, uprkos svemu, takva  i ostati. Nismo mi ničiji privezak, već predstavnici građana Vojvodine koji su za nas glasali i samo ćemo njima polagati račune.

 

Idem u Srebrenicu, trebalo bi i Toma

Treba li premijer Vučić da ide u Srebrenicu?

– Najpre, za mene nema spora da je u Srebrenici počinjen genocid. Takođe, mislim da bi u Srebrenicu trebalo da ode Tomislav Nikolić kao direktno izabrani predsednik Srbije. Nažalost, od njega se to ne može očekivati, ne samo zato što se nikada nije odrekao svojih šešeljevsko-četničkih titula, nego i zato što njega na toj funkciji ne zanima ništa drugo osim da udovoljava hirovima Ruske Federacije i žene mu Dragice. Kada je, pak, u pitanju premijer Vučić, odgovor nije lako dati. Jer nije samo pitanje “da li”, nego i “kako” i “pod kojim okolnostima”... Uveren sam u to da Vučić ima iskrenu nameru da poboljša odnose sa državama u regionu. Međutim, činjenica je i da dugi niz godina u potpuno iracionalnom pravcu kreirano javno mnenje pravi veliki problem. Jednostavno, proizvodnja kolektivnog ludila devedesetih, a potom periodi patri(j)otizma i koketiranja sa šovinističkim idejama, sve do proglašavanje Narodne skupštine “sigurnom kućom” za Ratka Mladića, ima svoju cenu.I zato se premijer Vučić suočava sa problemom kako da iz svega toga ispliva. Stoga će uraditi ono što u tom trenutku bude mogao da uradi. A da li će to biti odlazak u Srebrenicu – ne znam. Znam da ću ja biti tamo 11. jula.

 

A šta da je SFRJ podigla ogradu 1956?

Da li su različiti stavovi vas i Ištvana Pastora o podizanju ograde sa mađarske strane granice ponovo zaljuljali odnose LSV i SVM a samim tim i pokrajinsku koaliciju?

– Gospodin Pastor ima svoje mišljenje o tom pitanju, ja svoje, a što se ta mišljenja razlikuju - to nije razlog za sukob. Jer ovde nije reč o našim uzajamnim postupcima nego o tumačenju postupka nekog trećeg. U svakom slučaju, moj je stav da je podizati bilo kakve zidove neprimereno XXI veku. Razumem sve probleme Republike Mađarske, jer nije lako suočiti se sa desetinam hiljada izbeglica, ali ne mogu da razumem da nemaju, uza sve podršku moćne EU, pametniji način za rešavanje problema izbeglica od podizanja četiri metra visoke ograde. Jer ne beže ti ljudi zato što nemaju da kupe treća kola, već da ih neko ne bi zaklao na spavanju. Da i ne govorim o tome što ovaj mađarski zid prema Vojvodini i Srbiji ostavlja posebno gorak ukus u ustima, jer treba li podsećati Budimpeštu na to šta bi bilo da je sličnu ogradu SFRJ podigla 1956, kada su pred ruskim tenkovima u Vojvodinu bežali silni građani Mađarske. Ipak, kao što sam ranije već rekao, ako će ta ograda zaustaviti i mađarske ekstremističke organizacije, poput Jobika i “64 županije”, u njihovim teritorijalno-političkim pretenzijama na “južne zemlje”, onda ona ne mora imati samo lošu konotaciju.

(BILSV, 28. 06. 2015)