PODGORICA - Čitav Balkan je sistem spojenih sudova. I zato je pokušaj državnog udara u Crnoj Gori 2016. godine imao za cilj ne samo obaranje vlasti i same nezavisnosti Crne Gore, nego i demonstraciju ruske imperijalne sile zemljama u regionu. Isto tako i ovi protesti u Crnoj Gori, koji se predstavljaju kao nekakva borba protiv verskih nesloboda, nisu ništa drugo nego udruživanje interesa ruske administracije i Amfilohijevih srebroljubaca, a ujedno i demonstracija upotrebe Srpske pravoslave crkve za potrebe mobilizacije protivnika prozapadnog kursa jedne zemlje. Dakle, alat koji bi sutra mogao da se upotrebi i u Srbiji, kaže u intervjuu podgoričkoj „Pobjedi“ predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak. Ističe da je dominacija SNS-a u Skupštini Srbije faktički vratila zemlju u jednopartijsko doba.

Crna Gora se uvlači u demonstracije u Srbiji policijskim saopštenjima da su i njeni državljani učestvovali u pravljenju nereda na beogradskim ulicama. Zašto je Srbiji potrebno da Crnu Goru uvijek pominje u negativnom kontekstu to čine i predsjednik države Aleksandar Vučić, ministar spoljnih poslova Ivica Đačić i ministar odbrane Aleksandar Vulin, a od njih se očekuje saradnja sa susjedima?

- Ne bih poistovećivao ulogu ove tri ličnosti ni u Srbiji, niti u njihovom odnosu prema Crnoj Gori. Odnos prema Crnoj Gori se kod sve trojice razlikuje. Postoji jedna zakonomernost u političkom životu Srbije u tome da, što je neko bliži, da upotrebim veoma eufemističan izraz, Putinovoj administraciji, to je oštriji prema Crnoj Gori. I to debelo iza granice neukusa. Razlog za to je vrlo jednostavan. Crna Gora koja je nezavisna, suverena i nadasve demokratska, prozapadna članica NATO-a, za proruski faktor u Srbiji predstavlja „odmetnutu srpsku zemlju”. Tu je došlo do simbioze ideologije „velike Srbije” i interesa imperijalne Rusije koja bez obaranja ovakve Crne Gore, nema izlaz na toplo more, osim kroz Bosfor.

Da li su tačne konstatacije iz vrha države da strani agenti vršljaju na demonstracijama u Beogradu? Čuli smo procjene da je Rusija sa destabilizacije Crne Gore prešla na destabilizovanje Srbije da bi se prolongiralo rješenje kosovskog problema?

- Ponoviću po ne znam koji put to da je čitav Balkan sistem spojenih sudova. I zato je pokušaj državnog udara u Crnoj Gori 2016. godine imao za cilj ne samo obaranje vlasti i same nezavisnosti Cme Gore, nego i demonstraciju ruske imperijalne sile zemljama u regionu. Isto tako i ovi protesti u Crnoj Gori, koji se predstavljaju kao nekakva borba protiv verskih nesloboda, nisu ništa drugo nego udruživanje interesa ruske administracije i Amfilohijevih srebroljubaca, a ujedno i demonstracija upotrebe Srpske pravoslavne crkve za potrebe mobilizacije protivnika prozapadnog kursa jedne zemlje. Dakle, alat koji bi sutra mogao da se upotrebi i u Srbiji.

Demonstracije u Beogradu koje su izvorno krenule nasilnom taktikom koja se pokazala kao neproduktivna, stalno pokušavaju da se pretvore u nekakav masovni narodni pokret kojim bi se oborila sadašnja vlast u Beogradu. Na tu vlast se svakako može dati veliki broj primedbi, ali pritom nikako ne bi smelo da se u drugi plan stavi pitanje: A šta posle toga? Bojim se da sve to vodi u pravcu da se prikrije činjenica da bi oni koji bi da vode Srbiju posle aktuelnog režima očigledno napravili oštar zaokret na Istok, prema Rusiji i omogućili da Srbija postane nepotopivi nosač ruskih aviona u srcu Evrope.

A što se kosovskog pitanja tiče, ono ima politički upotrebnu vrednost za Putinov režim samo dok nije rešeno. Onog momenta kada bi nesporazumi prestali, a granice postale nebitne po uzoru na EU, bilo bi daleko manje šansi da se po Balkanu pale požari. A, da budem malo metaforičan, jeste li ikada čuli za vatrogasca koji je dobio medalju za požar koji je sprečio? Ili se medalje daju onima koji su se borili protiv požara pošto je on već odneo ljudske žrtve i napravio materijalnu štetu? Drugim rečima, na nestabilnom Kosovu Rusija može da kupi međunarodne političke poene. Na stabilnom Balkanu ne. I još nešto, ja sam u proteklih 30 godina, kao politički „argument” nebrojeno puta čuo da je neko strani plaćenik. Američki, nemački, britanski, hrvatski, mađarski... Jedino niko nikada za nekoga nije rekao da je ruski plaćenik. A takvih je u Srbiji najviše.

Izbori su završeni pobjedom SNS-a koji će od 250 imati 188 poslanika u Skupštini Srbije. Koalicija u kojoj je bila Liga socijaldemokrata Vojvodine ima poslanike samo u pokrajinskom parlamentu. U donošenju odluka SNS-u niko nije potreban i nikoga ne slušaju, a za svaku kritiku kažu daje napad na predsjednika i državu… Hoće li preživjeti stranke koje nijesu ušle u parlament, kako će izgledati politički život?

- Još u kampanji sam govorio da su ovo najčudniji izbori na kojima sam ikada učestvovao. I da bi, koliko god da su neophodni zbog toga da bi se izborni proces zadržao u ustavnim koordinatama, morali da se ponove čim se situacija sa pandemijom kovida-19 stabilizuje. Nažalost ne deluje mi da će to biti uskoro. Nema sumnje da je ovakva dominacija Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije faktički vratila zemlju u jednopartijsko doba. Ipak, setite se da su političke stranke postojale i devedesetih kada je Socijalistička partija Srbije bila u sličnoj poziciji, kao SNS danas.

Opstaće, uveren sam, one stranke koje okuplja ideja, a nestaće one koje je okupljao ineteres. Sa druge strane, pored toga što su izborni rezultati koje je postigao SNS opasni za demokratiju u Srbiji, opasni su i za sam SNS. Jer, sada više ne postoji nijedna brana i izgovor za neispunjavanje predizbornih obećanja kako u Srbiji tako i van nje. A to će naterati u velikoj meri i SNS i Vučića lično, da počnu da daju političke odgovore i na vrlo neprijatna pitanja u vezi odnosa sa Kosovom, Republikom Srpskom, Rusijom, Kinom, pa i Crnom Gorom.

Zbog najave predsjednika Srbije da će ponovo uvesti policijski sat počele su demonstracije u više gradova Srbije. Međutim, nakon prebijanja demonstranata i hapšenja one su se osule… Da li je opozicija spremna da kanališe nezadovoljstvo građana kroz jasne zahtjeve?

- Nisu građani nezadovoljni policijskim časom nego njegovom selektivnošću. Jer u početku se, uprkos svim nedaćama, verovalo Kriznom štabu u to da je u pitanju zdravstvena mera, kao što i jeste. Međutim, ugled države i njenih organa je poljuljan kada se na benigno lupanje u šerpice kao oblik iskazivanja građanskog nezadovoljstva odgovorilo pararežimskim masivnim bakljadama na višespratnicama Beograda, Novog Sada i Niša, pri čemu su njihovi učesnici imali dozvolu za kretanje za vreme policijskog časa. To je dovelo i do toga da nezadovoljni ljudi izađu na ulice uprkos tome što ne dele ultradesničarsku, ljotićevsku ideologiju onih koji su ih na ulicu pozvali.

Ali ovi protesti su podelili sudbinu prethodnih, jer se grešilo na istom mestu. Setite se samo, kako se 2018. godine na onim demonstracijama pod plaštom opštenarodnog bunta ipak nije dozvolilo Mirjani Karanović da govori na skupu. I već tada je bilo jasno u šta će se sve to pretvoriti tupljenjem građanske oštrice. Isti recept se ponovio i sada. Čim se kao perjanica protesta izdvojio otpadnik ultradesničarskih Dveri, bilo je jasno da će i ovi protesti propasti. I zato, da Vam kažem, dok ne vidim protest u Srbiji bez ijedne slike Draže, Mladića, Putina i Svetog Save, bez ijednog popa i akademika SANU, ja u neke velike promene ne verujem.

Zemlje regiona se kreću ka EU, ali na tom putu umjesto da sarađuju dešava se suprotno svako je svakom neprijatelj. Srbija prednjači u optužbama kako je drugi sapliću i spletkare zbog događaja iz prošlosti. Da li ćemo se nekad pomiriti?

- Da bi došlo do pomirenja, najpre mora da se ustanovi da li je uopšte bilo svađe. Ili, ako je i bilo, oko čega je nastala. Ako je svađa Srbije sa ostatkom regiona u tome što je Srbija htela Jugoslaviju, a niko drugi nije, onda je to budalasto. Zato što Jugoslavija koju samo Srbija hoće onda nije zajednica ravnopravnih republika, pokrajina i naroda, nego „velika Srbija” sa lažnom ličnom kartom. Ako je u osnovi svađe velikosrpski projekat, onda je jasno da pomirenja nema dok se od tog projekta ne odustane.

Naravno, ovo što sam rekao ne znači da ne vidim užasavajuće pokušaje istorijskog revizionizma i uspona ekstremizma koji ide do otvorenog fašizma i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i u delu crnogorske javnosti. Ali, o tome treba da brinu ljudi koji su na sebe preuzeli odgovornost javnog delovanja u tim državama. Potpuno je jasno da je upravo antifašizam ono što je decenijama jednu multinacionalnu državu vodilo putem mira, ekonomskog prosperiteta i međunarodnog uvažavanja i da upravo antifašizam mora biti u temelju trajnog pomirenja na ovim prostorima.

(SzILSV, 20.07.2020)