Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak za Avangardu govori o načinu vladavine Milorada Dodika: „Dodik u BiH, posebno u RS, uvodi model vladavine Vladimira Putina, u kojem se svako opoziciono mišljenje tretira kao neprijateljsko, dok se standardnom zamenom teza problematizovanje Dodikove vlasti predstavlja kao dovođenje u pitanje opstanka entiteta RS. Dodik insistira na nacionalističkom narativu; njegov metod vladanja je nasilan, gotovo fašistički. Pritom, jasno je da je Dodikovo nasilje eho onog nasilja koje je, strašnim ratom devedesetih, BiH iscepkalo na nacionalne parčiće i koje nikada neće dozvoliti da se BiH transformiše u ozbiljnu državu“. 

Čanak objašnjava čime je uslovljena spoljnopolitička orijentacija Srbije: „Usled štetočinskog predavanja Naftne industrije Srbije, a praktično vojvođanskog Naftagasa Rusiji, Srbiji je namaknuta ruska energetska omča oko vrata, kojom ju je moguće lako udaviti… Ako vam Rusi zavrnu isporuku gasa i dovedu vas u situaciju da vam se preko zime stotine hiljada domaćinstava smrzava, vi onda dobijate idealno gorivo za socijalne proteste, koji svakako ne doprinose stabilnost društva. Ruska humanost, kada je reč o isporuci gasa, već je testirana u Ukrajini i sa nima se tu, videli smo, nije šaliti“. 

Lider LSV govorio je i o uslovu promuene naših društava: „Verujem u sposobnost čoveka da se menja. Da bi se promenilo društvo, neophodne su konkretne ideje, konkretni predlozi, znatno različiti od ovih danas. Nažalost, danas se uglavnom nude idje zasnovane na ’krvi i tlu’, na etničkoj i verskoj pripadnosti. Sve dok se od toga ne odustane, vrtećemo se u začaranom krugu“.

Komentarišući odluku ministara spoljnih poslova zemalja članica NATO da odobre aktivaciju Akcionog plana za članstvo Bosne i Hercegovine u toj vojnoj organizaciji, uvek budni ambasador Rusije u Sarajevu Petar Ivancov upozorio je da se skoro polovina bosanskohercegovačkih građana protivi ulasku u NATO. Ta vojna alijansa se, podseća ruski ambasador, „tokom prošlih sukoba okrenula protiv jedne od sukobljenih strana“.

Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak za Avangardu kaže da je nesumnjivi cilj Rusije da svijet vrati u vrijeme hladnog rata.

- Pokušavajući da reuspotsavi svoju poziciju, odnosno da nas sve vrati u vreme hladnog rata, u vreme bipolarnog sveta, Rusija se trudi da pronađe svoje nove isturene baze što dalje od vlastitih granica. Kremlj veruje da je za ostvarenje tog cilja najpogodniji Balkan - kaže Nenad Čanak.

Je li Balkan najpogodniji?

- Jeste. Budući da nije uspela u Crnoj Gori, Rusija od Srbije odavno pokušava da napravi svoj nepotopivi nosač aviona, koji će joj poslužiti kao sigurna karta u trgovini sa Zapadom. 

Naravno, tragično je to što nekadašnji jugoslovenski narodi i dalje ne razumeju čuvenu afričku poslovicu koja kaže da “kada se slonovi tuku – strada trava; kada slonovi vode ljubav – opet strada trava”.

Gdje balkanska trava trenutno najviše strada?

- U BiH. Zašto? Zar zaista neko misli da bi Milorad Dodik mogao tako bahato da se ponaša prema sopstvenom stanovništvu da nema podršku aktuelne ruske administracije?! Otkud to da jedan od najmoćnijih ljudi sveta, Vladimir Vladimirović Putin, svako malo prima doskora predsednika entiteta jedne, ne čak ni najveće države na ne tako velikom Balkanu?! Dodik u BiH, posebno u RS, uvodi model vladavine Vladimira Putina, u kojem se svakoopoziciono mišljenje tretira kao neprijateljsko, dok se standardnom zamenom teza problematizovanje njegove vlasti predstavlja kao dovođenje u pitanje opstanka entiteta RS. Dodik insistira na nacionalističkom narativu; njegov metod vladanja je nasilan, gotovo fašistički. Pritom, jasno je da je Dodikovo nasilje eho onog nasilja koje je, strašnim ratom devedesetih, BiH iscepkalo na nacionalne parčiće i koje nikada neće dozvoliti da se BiH transformiše u ozbiljnu državu. 

Zašto neće dozvoliti?

- Zato što su svesni da ni jedna ozbiljna država ne bi tolerisala svinjariju poput ove koju gledamo poslednjih dana. Govorim o nasilju nad porodicom Dragičević, nad medijima i građanima RS. Naterati specijalca u oklopu da uhapsi ženu koja u rukama drži fotografiju ubijenog sina, ili da sa pendrekom u rukama ide na ženu sa četvorogodišnjim detetom može samo lud i beskrupulozan čovek!

Pored BiH, ko je sve na Balkanu žrtva trgovine Zapada i Rusije? 

- Već sam rekao da režim Vladimira Putina na veoma rigidan i grub način pokušava da manipuliše zemljama Balkana. Istu tešku rusku čizmu osetile su Abhazija i Osetija u Gruziji, baš kao i Ukrajina, u kojoj je zavedeno ratno stanje. 

Kada je reč o Balkanu,oktobra 2016. u Crnoj Gori je, uz otvorenu rusku podršku, pokušanje državni udar. Iako je Crna Gora 2017. ušla u NATO, ne bih isključio mogućnost novih ataka na crnogorsko rukovodstvo. Sličan potres doživela je i Makedonija aprila 2017. Kosovo je, kao i BiH, glavna neuralgična tačka na Balkanu, pa i tu očekujem nastavak pokušaja destabilizacije, sve sa ciljem da se Rusija pokaže kao faktor bez kojeg na Balkanu nema mira i stabilnosti. “Malignom uticaju” Rusije danas su veoma izložene i Hrvatska i Slovenija, ma koliko se obe zemlje trudile da tu činjenicu negiraju. 

Što je sa Srbijom?

- Iako meta stalnih i ozbiljnih ruskih pritisaka, Srbija ipak pokušava da se odbrani od nasrtaja i da se pridruži EU. Zbog ogromnih unutrašnjih previranja taj evropski proces će, bojim se, ići veoma teško. Tim pre što se ni Brisel naročito ne trudi da Srbiji koliko-toliko olakša. 

Kako se Srbija odupire pritiscima Rusije?

- Politika je matematika mogućeg. Srbija je u energetskom smislu, itekako, zavisna od Rusije, što joj onemogućava ili barem otežava situaciju u kojoj bi mogla da pruži jači otpor. Drugim rečima, ta činjenica dovodi u pitanje vođenje nezavisne politike Beograda u odnosu na Moskvu. 

Već sam pomenuo da je cilj zvanične politike Srbije ulazak u EU, a o iskrenosti te namere mogu, kao predsednik skupštinskog Odbora za evopske integracije, i lično da posvedočim. Dakle, uprkos evidentnim otporima u društvu, mislim da je na tom planu dosta toga urađeno. Uostalom, tokom protekle četiri godine, Srbija je otvorila 16 poglavlja u pregovorima sa EU, stigla je gotovo do polovine od okupnog broja, a spremna je za otvaranje još nekoliko poglavlja. Sve to potvrđuje iskrenost njene evropske politike. 

Sa druge strane, određena spoljnopolitička ambivalencija postoji, ali ona nije rezultat samo odluke Srbije, već pre svega odnosa EU i Rusije. U slučaju da se ti odnosi zaoštre, Srbija će sigurno biti dovedena u veoma nepovoljnu situaciju.

Moraće da bira između Rusije i EU?

- Ne, nego će morati da bira između svog najjačeg ekonomskog partnera, a to je EU, i države koja je u najvećoj meri snabdeva energentima, a to je Rusija. Najveći donator obnove Srbije i njenog ekonomskog razvoja je EU. Nažalost, to ne smanjuje energetsku zavisnost Srbije od Rusije. Dakle, ovde ne govorimo o političkom, nego o ekonomskom delu problema. Nemojte zaboraviti da je, usled štetočinskog predavanja Naftne industrije Srbije, a praktično vojvođanskog Naftagasa Rusiji, Srbiji namaknuta ruska energetska omča oko vrata, kojom ju je moguće lako udaviti. Zbog toga kažem da se Srbija nalazi u komlikovanoj spoljnopolitičkoj situaciji, čiji dominantan deo nisu istorijsko-emocionalni razlozi, nego veoma jasno definisani ekonomski parametri. Ako vam Rusi zavrnu isporuku gasa i dovedu vas u situaciju da vam se preko zime stotine hiljada domaćinstava smrzava, vi onda dobijate idealno gorivo za socijalne proteste, koji svakako ne doprinose stabilnost društva. Ruska humanost, kada je reč o isporuci gasa, već je testirana u Ukrajini i sa njima se tu, videli smo, nije šaliti. 

Kada predsjednik Srbije svako malo na konsultacije poziva ruskog i kineskog ambasadora u Beogradu, mislite da on vodi računa o ekonomskim parametrima koje spominjete, ili o… 

- Razumem potrebu da se razgovara sa što više relevatnih faktora kako bi se napravio nekakav balans, odnosno kako bi se izbeglo političko i ekonomsko potonuće Srbije. Koliko sam obavešten, Vučić ne razgovara isključivo sa dvojicom ambasadora koje ste naveli; razgovara i sa ambasadorima SAD i država EU. U tom smislu, ne postoji orijentacija samo na jednu stranu. Da postoji, evropske integracije Srbije ne bi išle tim tokom i dinamikom. 

Ne tako davno sam bio deo većine pre dolaska Srpske napredne stranke na vlast i veoma dobro se sećam koliko je napora bilo potrebno uložiti da bi se krenulo u pravcu približavanja EU. Sve je to išlo veoma sporo. 

Sada ide brže?

- Ide. Već sam pomenuo 16 otvorenih pregovaračkih poglavlja sa EU. To su činjenice. Drugi je problem to što u Srbiji imate usijanu političku atmosferu u kojoj, sa jedne strane vlast i tabloidi opoziciju naziva najgrđim imenima, dok sa druge svako ko Vučića ne napada 24 časa dnevno biva proglašen za “lažnu opoziciju”. Istovremeno, onaj ko ga napada automatski je “postojan čovek koji se bori za pravdu”. Naravno, nije tačno ni jedno ni drugo. 

Što je tačno?

- Razmislite, za početak, da li ima, i koliko, među tim “pravim opozicionarima” onih koji su spremni da bespogovorno izvrše svaki nalog ruskog ambasadora, a kamoli Putina lično? Nisu li neki od njih letos organizovali “omladinsko-patriotski” kamp na Zlatiboru u ruskoj režiji, a neki otvoreno zagovaraju prekid evropskog puta i približavanje Rusiji? 

Nažalost, mnogo je takvih među “pravim opozicionarima”.

- Tako je. Kada bih veoma pojednostavio političku scenu u Srbiji, rekao bih da svi oni koji insistiraju na Rezoluciji 1244 imaju neku političku vezu sa ruskim interesom. I da se po tome tačno može videti “ko je sa koje strane”.

Na kojoj ste Vi strani u odnosu na SNS i na predsjednika Vučića?

- Kao što znate, poslednjih dvadeset i pet godina Vučić i ja smo uvek bili na različnitim stranama. Hoću da kažem da nemam nikakvu bolećivost prema njegovoj prošlosti; naprotiv: ne nalazim razumevanje za činjenicu da je nacionalista, da je centralista, i sl. Te stvari ne mogu da ne vidim, baš kao što ne mogu da ignorišem činjenicu da je u protekle četiri godine Srbija bez kolebanja išla putem otvaranja pristupnih pregovora sa EU. 

Ne čude Vas izjave premijera Makedonije Zorana Zaeva, koji kaže da sumnja da je lider opozicione VMRO DPMNE Hristijan Mickoski umiješan u bjekstvo bivšeg premijera Nikole Gruevskog u Mađarsku, te da su temelj tih sumnji nejasnoće i tajnost susreta Mickoskog sa premijerom Mađarske Viktorom Orbanom i predsjednikom Srbije Aleksandrom Vučićem neposredno pred bjekstvo Gruevskog?Ipredsjednik Crne Gore Milo Đukanović nedavno je kazao da u poslednjih godinu dana dolazi do zaoštravanje odnosa Srbije sa komšijama – posebno sa Zagrebom, Prištinom, pa i Podgoricom. Uočavate li Vi ovu tendenciju? Drugim riječima, postaje li Beograd poluga za ostvarivanje interesa Rusije na Blakanu, odnosno faktor destabilizacije Balkana?

- Ne mogu reći da sve što ste naveli nije istina, ali ni to da ona nije istina do kraja. Dakle, koncept ekvidistance Srbije u odnosu na Rusiju i Kinu je jasan. Tim pre što Srbija tim dvema državama nije dopustila da se mešaju u njenu unutrašnju politiku na način na koji se, recimo, SSSR mešao i politiku zemalja nekadašnjeg istočnog bloka. To ovde definitivno nije slučaj. 

Sa druge strane, činjenica je da Aleksandar Vučić može da se promeni i da se u velikoj meri promenio u odnosu na Vučića kojeg poznajemo iz vremena Srpske radikalne stranke. Što opet ne znači da on tako lako može pobeći od svih svojih uverenja, ubeđenja, i sl. A neka od njih su veoma oštra. I upravo zbog toga mislim da zaoštravanje situacije u regionu, koje se na taj način s pravom čita od strane naših suseda, bilo bi mnogo gore da se dozvolilo da ruska spoljna politika upravlja Srbijom kao svojom marionetom. To možete da mi verujete. 

Nisam se preterano interesovao za bekstvo Nikole Gruevskog iz Makedonije. Međutim, koliko sam razumeo, u trenutku dok je Gruevski prelazio granice, za njim Makedonija još nije bila raspisala poternicu. Hoću da kažem da u tom slučaju nije postojao ni jedan pravni osnov da se on zaustavi.

U izjavi koju sam citirala premijer Zaev nije govorio o zaustavljanju Gruevskog, već o susretima predsjednika Vučića sa premijerom Orbanom iMickoskim.

- Zaev je ranije govorio i o tome. I zamislite sada reakcju naših partnera u EU da je država Srbija, bez ikakvog pravnog osnova, hapsila slobodne ljude, zadržavala ih i slično.Da li bi takvo ponašanje bilo u skladu sa poglavljem 31 u pristupanju Srbije EU, koje se odnosi na vladavinu prava?

Da li je skrivanje optužene za pokušaj terorizma u Crnoj Gori Branke Milić u ambasadi Srbije u Podgorici u skladu sa kriterijima EU? “Ne zaboravite da je Srbija, kao i svaka druga država, dužna da pomogne svakom svom državljaninu koji od nje traži pomoć. Ta pomoć pripada i gospođi Milić. Nadam se da će nadležne institucije obe zemlje, uz saglasnost gospođe Milić, doći do obostrano prihvatljivog dogovora” – rekao je nedavno ministar Ivica Dačić komentarišući “slučaj” Milić.

- Dačić uvek govori ono što veruje da bi se moglo svideti njegovom biračkom telu. On u tom smislu koristi i svoju funkciju šefa diplomatije, što nikome u vlasti, očito, mnogo ne smeta.

Naravno, veoma mi je žao što dolazi do nesporazuma između Crne Gore i Srbije. Međutim, činjenica je da je nedavnim otkrivanjem spomenika Josipu Brozu Titu u Podgorici Crna Gora pokazala da se apsolutno oslanja na antifašističku, partizansku i oslobodilačku tradiciju iz Drugog svetskog rata. Istovremeno, u Srbiji se u velikoj meri potiskuju i antifašziam i tekovine Drugog svetskog rata, pa je logično da i u toj ravni leži deo sukoba dve države, koji nema veze sa dnevnom politikom. 

Pojedini analitičari tvrde da Srbija zaoštrava retoriku prema zemljama regiona – prije svega prema Hrvatskoj i Crnoj Gori – zbog nesposobnosti državnog vrha da riješi problem sa Kosovom. Da li je to razlog, ili se Srbija, zaista, vraća u devedesete?

- Iako je mnogo sličnosti sa tim vremenom teško sakriti, ipak ne mislim da se Srbija vraća u devedesete.Nije isključeno da se zaoštravanje retorike prema susedima delimično može vezati i za zastoj u pregovorima sa Prištinom, posebno ako se zna da je zvanična Priština za sada napravila nekoliko veoma ozbiljnih grešaka u koracima. Mislim da je na Prištini odgovornost za prekid dijaloga. 

Po mom mišljenju,razjašnjenje odnosa Beograda i Prištine jedan je od najozbiljnijih i najvažnijih uslova normalizacije odnosa u samoj Srbiji. Naime, iako je svakom zdravomislećem čoveku odavno jasno da je Kosovo nezavisna dražava, “patriotska propaganda” svakoga ko pokuša da to glasno izgovori tretira kao državnog neprijatelja. Ključni uslov za normalizaciju odnosa unutar našeg društva je normalizacija odnosa Beograda i Prištine, do koje se mora doći dijalogom. 

Može li najava uključivanja SAD u rješavanju ubrzati taj proces, što mislite?

- Šta god ko mislio o Dejtonskom mirovnom sporazumu, taj dokument ne bi bio potpisan bez pritiska SAD; koliko god Dejtonski sporazum imao slabih tačaka, a ima ih, činjenica je da je njime zaustavljen rat u BiH. U tom smislu, ako se SAD jače uključe u rešavanje kosovskog pitanja, ono će svakako biti brže rešeno. Koliko će to rešenje biti kvalitetno, e, to će prosuditi istorija. 

Prije suda istorije, moram da Vas pitam razumijete li zabrinutost pojedinih susjeda Srbije, koji vjeruju da bi ideja razgraničenja Srbije i Kosova…

- Znate li šta ta ideja podrazumeva?

Mislim da to niko ne zna i da se, zahvaljujući ćutanju i Beograda i Prištine, o tome samo spekuliše. Sigurna sam da ni Vi ne znate šta podrazumijeva razgraničenje.

- Naravno da ne znam. Ipak, ako je razgraničenje postizanje jasnog međudržavnog sporazuma, uz garancije da će interesi obe strane biti zaštićeni pod pokroviteljstvom UN, onda to rešenje podržavam; ako razgraničenje podrazumeva razmenu teritorija po etničkom principu, onda to može biti veoma opasno.

Zašto?

- Zato što bismo u tom slučaju veoma brzo mogli doći u situaciju da otvorimo stotinu malih pitanja razgraničenja, čak i u samoj EU, što onda dovodi do potencijalnog paljenja mnogo sitnih požara koji mogu naneti ozbiljne posledice komplentnoj političkoj klimi, uključujući dominantne faktore u samoj EU. Posebno ako uzmemo u obzir evidantan porast podrške evropskoj desnici. Sve u svemu, model o kojem govorimo mogao bi rezultirati slabljenjem EU; u krajnjoj liniji, Evropu bi mogao dovesti do onog košmara za koji se verovalo da ga je konačno zatvorio Drugi svetski rat. Zato je važno znati o čemu razgovaramo. 

Lično se zalažem za čvrsto poštovanje ljudskih prava, bez obzira na versku, etničku ili političku pripadnost pojedinca, i bez obzira na to sa koje strane granice taj pojedinac dolazio. Ko kaže da je to utopija, laže. Neophodno je samo obezbediti dovoljan broj ljudi koji bi se saglasili i utvrdili da je to moguće.

Ima li u Srbiji i na Kosovu dovoljan broj takvih ljudi?

- Kada je 1990. Slobodan Milošević izabran za predsednika Srbije, za njega je glasalo 3,5 miliona ljudi. Milošević je izbore izgubio 2000. godine, kada mu je svoj glas dalo manje od 2 milona građana. Dakle, više od 1,5 milion ljudi promenilo je mišljenje i time obezbedilo promene u društvu. Šta hoću da kažem? Verujem, dakle, u sposobnost čoveka da se menja. Da bi se promenilo društvo, neophodne su konkretne ideje, konkretni predlozi, znatno različiti od ovih danas. Nažalost, danas se uglavnom nude idje zasnovane na “krvi i tlu”, na etničkoj i verskoj pripadnosti. Sve dok se od toga ne odustane, vrtećemo se u začaranom krugu.

(SZILSV, 07.01.2019)