NOVI SAD – U Strategiji EU za Zapadni Balkan ne vidim nikakvu zamku za Srbiju, već je reč o redosledu i taksativno nabrojanim potezima koji se od Srbije očekuju - kaže u razgovoru za Dnevnik, predsednik Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije i lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, na pitanje da li je ta strategija realna ponuda Srbiji, ili zamka, puna prepreka koje Beograd ne može da preskoči.

- Postoji ozbiljna zamena teza kada se razgovara o toj temi, a to je da EU traži od Srbije da ispuni neke uslove koji bi, otrpilike, trebalo da idu u korist Evropskoj uniji, previđajući da je Srbija ta koja hoće da uđe u EU i da živi na način i po njenim pravilima – kazao je Čanak, a intervju prenosimo u celini. 

Istovremeno, on upozorava na to da intenziviranje političkog angažmana EU i njenih zvaničnika u Srbiji vidi kao "jasan odgovor na intenziviranju ruske propagande i ruskog angažmana u Srbiji koji je sada više nego očigledan".

- Jednostavno, sada počinje da se rasplamsava to pitanje uticaja na Zapadnom Balkanu, jer Rusija ne može da odustane iz svojih jasnih interesa i da se Srbija i Republika Srpska, kao poslednji bastion ruskog uticaja na Balkanu, tek tako okrenu ka nekakvom razvoju, nevezano ekskluzivno za Rusiju. Jer, Srbija i RS trebaju Rusiji kao čipovi u svetskoj pokeraškoj igri, gde Moskvu interesuje samo jedno, a to je Ukrajina, odnosno delovi koje želi da pripoji Ruskoj Federaciji. I upravo zbog toga trebaju joj čipovi negde gde je neće interesovati pa će se sutra desiti Kosovo za Krim, a RS za Donjeck, i to je suština priče. Ako ne budemo pazili, bićemo deo međunarodnog potkusurivanja, a na to niko ko o Srbiji misli kao o nezavisnoj, suverenoj i u perspektivi demokratskoj državi, ne može pristati.

Kakva je pozicija Evropske unije u tim odnosima?

- EU je shvatila da mora da se više bavi realpolitikom nego što je to do sada bio slučaj. Priča o mekom uticaju i slične stvari, sve je to lepo i krasno, ali se pokazalo da u današnjem svetu to sve teže funkcioniše. Zato EU ide ka tome da, kako god zna i ume, posle ekonomskih tegoba koje su postojale, Bregzita, koji je takođe bio posledica uljuljkanosti u neumitnost postojanja EU, mora da se otrezni i shvati da je ona projekat u permanentnom nastajanju i da mora da se prilarođava međunarodnoj političkoj sceni koja je sve oštrija i ima sve veće i veće zahteve prema centrima moći, a EU jeste sigurno jedan od njih. Upravo tako vidim i posetu predsednika EK-a Žan-Kloda Junkera. Jasno je da on ne može da kaže da će Srbija biri primljena u EU tada i tada, iz jednostavnog razloga što to ne zavisi od toga da li EU hoće ili neće, nego, između ostalog, i da li će uslovi koje EU postavlja svim svojim članicama, biti ispunjeni. Ali, s druge strane, dobra vest je da je to prvi put da smo s njihove strane dobili barem neki okvirni datum kada to može biti na dnevnom redu. Mislim da je to veliko ohrabrenje i da je Srbija sada na raskršću da li će istrajati na svom putu prema EU i tipu zapadne demokratije, ili će postati ruska provincija, što je, naravno, cilj ideja mnogih zvaničnika i javnih ličnosti u Srbiji. Na moju veliku žalost, imali smo priliku u jednom trenutku da čujemo da je Tomislav Nikolić, kao predsednik, u Skupštini Srbije to javno izgovorio, kao neku normalnu stvar.

Šta je trenutno najveći problem vezan za odnose Srbije i Rusije?

- Imamo situaciju da se ruska propaganda prodaje kao patriotizam, a nekakvi navodni humanitarni centri su, u suštini, špijunske i vojne baze. O tome jasno govori činjenica da, kada god se spomene pitanje statusa centra u Nišu, uvek, kao što je to uradio gospodin Lavrov kada je bio u poseti Srbiji, uvek se poredi status njegovog osoblja sa statusom NATO vojnika u bazi Bondstil. Kao da je isto da je neko humanitarni radnik ili je vojno lice. Drugim rečima, on prećutno govori o tome da Rusija traži vojnu ekvilizaciju prava u Srbiji, da ona traži svoj deo uticaja u Srbiji, samo što to radi na način u kojem se u velikoj meri zloupotrebljava istorijsko prijateljstvo srpskog i ruskog naroda i srpske i ruske države .

Zvaničan stav u Srbiji i dalje je da neće uvoditi sankcije Rusiji, odnosno i Rusija i EU. Da li je moguće istrajati u takvom stavu i ostati na evropskom putu?

- Srbija nema nijedan razlog da radi u korist svoje štete, jer pridruživanje EU treba da bude u korist, a ne protiv Srbije. U uslovima gde imamo ekonomsku saradnju s Rusijom, koja omogućava, između ostalog, izvoz poljoprivrednih proizvoda koje inače ne bismo mogli da izvezemo, ako bismo uveli te sankcije, gde Srbija ima, a to je greška mnogih prošlih rukovodstava - veliki stepen energetske zavisnosti od Moskve, došli bismo u poziciju da uvođenjem sankcija oštetimo sopstvenu privredu. Naši zapadni partneri moraju imati razumevanja za specifičan položaj Srbije u ekonomskom i privrednom smislu, kao i, u krajnjoj liniji, za specifičan odnos koji Srbija u svojih 180 godina odnosa s Rusijom ima. Međutim, s druge strane, treba biti svestan toga da je opredeljenje za Zapad posledica vrlo jasnog i racionalnog načina sagledavanja mogućnosti i budućnosti Srbije. Jer, ako Srbija ne krene putem demokratije i razvoja, ona će ostati okružena zemljama EU i NATO kao nepotopivi nosač s raketama i avionima RF-a, a to nije, nadam se, budućnost koju bilo ka u ovoj zemlji želi svojoj deci.

Da li i vi vidite priču o pravno obavezujućem sporazumu Beograda i Prištine kao to da Srbija ne treba da prizna nezavisnost Kosova? 

- Pitanje tog sporazuma ne razumem kao pitanje priznavanja ili nepriznavanja Kosova. Ovog trenutka to govorim kao predsednik Odbora za evropske integracije, da bih izneo stavove koji su dominantni u tom skupštinskom telu. Pitanje priznavanja ili nepriznavanja Kosova je par ekselans političko pitanje, a ovde je reč o pravno obavezujućim odnosima vezanim za pojedine konkretne slučajeve i projekte definisane Briselskim sporazumom. Nema nikavog razloga da se ti uzajamno pravno obavezujući sporazumi ne naprave, jer time se ništa ne gubi, samo se dobija. Zašto bi se gubila boljom saradnjom, rešavanjem otvorenih pitanja? S druge strane, ukoliko će se stvaranjem ZSO- a na severu Kosova smirivati tenzije, ne vidim kome je u interesu da se one nastave, osim onima kojima nije na pameti interes Kosova ni interes Srbije, nego lični, privatni interes organizovanog kriminala. Bojim se da ćemo uskoro, baš zato što na Kosovu dolazi do određeneog stepena približavanja stavova o neophodnosti definisanja tih odnosa na pravno obavezujući način, svedočiti određenim montiranim nemirima na tu temu na severu Kosova.

Imate neke informacije o tome?

- Recimo da mi političko iskustvo to sugeriše.

Dunav mora pred arbitražu

Pitanje razgraničenja sa susedima mora biti rešeno prema briselskom paketu, a u njemu je i slučaj Hrvatske, gde granica obuhvata i deo Vojvodine. Da li ste optimista kada je o tome reč?

- Uveren sam u to da će to pitanje morati da se reši međunardnom arbitražom, jer tu nekog velikog dogovora teško da može biti. Lično sam obišao svaki centimentar sporne granice i znam vrlo dobro o čemu se tu radi. Poenta je u tome da je, kada je pravljena granica između Hrvatske i Vojvodine, ona išla tokom Dunava. U međuvremenu je Dunav promenio tok posle poplave 1965. godine, tako da su delovi meandara koje je probio, ostali s leve i desne strane reke. Ti meandri čine mali procenat teritorije, ali je poenta u tome da bi se time napravila izuzetno kompleksna i komplikovana situacija u kojoj bismo imali vojsku Hrvatske s vojvođanske strane Dunava i vojsku Srbije s hrvatske strane. Tako bi se nacionalni rezervati prirode Gornjeg Podunavlja i s leve i desne strane Dunava pretvorili u militarizovane prostore koji ničemu drugome više ne bi mogli služiti. A to su, inače, veoma značajna i interesantna lovišta i poslednji tragovi autohtonih eko-sistema. Mislim da Hrvatska zbog svojih unutrašnjopolitičkih razloga ne može da pristane na činjenicu da je Dunav promenio tok i da prihvati granicu na Dunavu kako je i bila zamišljena osnovnim rešenjem. Uveren sam da bi međunarodna arbitraža morala doneti jasnu odluku da se, pošto je u pitanju prirodna granica i pošto je reka promenila tok, onda i granica u tom smislu promenila.

Zastava i ustav

- Što se Vojvodine tiče, reći ću samo da je danas 14 godina od kada je Pokrajinska skupština usvojila zastavu Vojvodine, a ona se i dalje ističe selektivno, a umesto nje negde stoji samo takozvana tradicionalna zastava. To je jedna od retkih nadležnosti koje regupiše sam Ustav, 183. članom, i to se ne poštuje, iako bi trebalo. Sutra je godišnjica Ustava Vojvodine iz 1974. godine, to neće niko ni spomenuti, iako bi trebalo, kakav god bio i ko god ga doneo.

(BILSV, 27.02.2018)