NOVI SAD – Nenad Čanak jedan je od retkih, ako ne i jedini – uz Vuka Draškovića, koji se može nazvati političkim teškašem. Naravno, ne po broju kilograma, mada slovi za najvećeg kuvara u „političkoj kuhinji“, već po činjenici da se kao partijski lider formirao devedesetih.



I opstao do danas – čini se, isti onakav kakav je bio na početku političkog angažmana, navodi se u uvodu opširnog danas objavljenog intervjua koji je lider LSV dao listu „Nedeljnik“. U nastavku možete pročitati kompletan intervju.

Predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine mnogi tretiraju kao našeg najinteligentnijeg i najvisprenijeg političara, u šta smo se nakon višesatnog razgovora na večeri u njegovom domu u Novom Sadu – i mi uverili. Čanak se u svom, pre svega, prepoznatljivom duhovitom, ali krajnje ozbiljnom maniru, osvrnuo na protekle dve i po decenije na srpskoj javnoj sceni, i prvi put otkrio neke detalje iz svoje bogate političke karijere. Na kraju smo sumirali da ovaj ekonomista, muzičar, kulinar, književnik, prevodilac i budući psiholog, nikog značajnog ko je uticao na naše živote – nije preskočio.

Dotakli smo se, naravno, pogubne politike njegovog najvećeg oponenta Slobodana Miloševića, tajnog prijateljstva s Aleksandrom Tijanićem, saznali da nije voleo Zorana Đinđića, šta misli o Tomislavu Nikoliću, Vojislavu Šešelju, zbog čega Dobrica Ćosić nije mogao da bude „otac nacije“, dok je Aleksandar Ranković „majka srpstva“, zašto sebe smatra odgovornim za vladavinu Borisa Tadića, kao i šta možemo da očekujemo od Aleksandra Vučića...

Nakon politike, muzike, kuvarstva, književnosti, okušali ste i kao prevodilac. Upravo je izašao iz štampe vaš prevod knjige „Nema predaje - moj tridesetogodišnji rat“, koju je napisao Japanac Hiroo Onoda. Da li u tom delu negde vidite sebe, da li je to i vaša poruka?
- Kao petnaestogodišnji dečak sam u Politikinom zabavniku pročitao da se pojavio vojnik japanske imperijalne vojske koji je 30 godina bio u džungli i jednostavno nije znao ili nije prihvatao da je završen Drugi svetski rat. Meni je to bila apsolutno fenomalna vest. To su bila dva moja života, jer sam imao 15 godina, koja je neko posvetio nečemu, a kamoli da bude u džungli. Kada je 2014. Hiroo Onoda umro, setio sam se te svoje impresioniranosti, našao sam na engleskom jeziku njegovu autobiografiju, i kada sam počeo da je čitam shvatio sam da je to jedna sjajna ispovest koja mnogo govori ne samo o Japancima, njihovoj kulturi ili razmišljanju imperijalnog Japana početkom 20. veka, nego je u suštini još jedan mogući pogled na stvarnost. Svi mi koji gledamo život kroz prizmu evropskog pogleda na svet sa vrednostima zasnovanim na grčkoj filozofiji, rimskom pravu i judeohrišćanstvu, često smo skloni da izgubimo iz vida da se svet ne deli samo na katolike, protestante i pravoslavce. Ne deli se svet ni samo na istok i zapad. Svet je mnogo kompleksniji i upravo zato me toliko zaintersovala sudbina Hiroo Onode. Odlučio sam, bez ikakavih pretenzija, da ovu knjigu prevedem samo da bih širem čitalaštvu dao šansu da sa mnom podeli njegovo impresivno iskustvo od 30 godina u džungli.

Kao neko ko dolazi iz porodice intelektualaca, čiji je otac bio akademik i gradonačelnik Novog Sada, a majka profesor, šta je to gde se vi ne biste predali?
- Ono od čega ne mogu da odustanem jeste sistem vrednosti s kojima sam i ušao u politiku pre tačno 25 godina. To je sistem vrednosti koji kreće od pojedinca, a ne od kolektiva. Ne mogu da zamislim čoveka - dozvoliću sebi slobodu da parafraziram besmrtnog Džordža Orvela i njegov „Esej o nacionalizmu“ - koji druge ljude klasifikuje kao insekte ili glodare, u nekakve nacionalne i konfesionalne grupacije koje proždiru sve ostale osobine pojedinca. Verujem u čoveka kao individuu sa punim kapacitetom odlučivanja o sebi i svojim postupcima, o sopstvenom identitetu, ali o identitetu koji ne može i ne sme da bude presudan u odnosu okoline prema njemu.

Kako se vi izjašnjavate kad, primera radi, popunjavate dokumenta za vizu?
- Ne razumem pitanje.       

Da li se izjašnjavate kao Srbin? Šta pišete za veroispovest?
- Ako me pitate za državljanstvo - ja sam državljanin Republike Srbije. Rođen sam u SFRJ, od tada je prošlo pet država. Nažalost, na ovim prostorima niko u istoriji moje porodice nije umro u istoj državi u kojoj se rodio, a nigde se nismo selili. Moj pradeda je rođen u Austriji, deda u Austrougarskoj, a umro u Kraljevini Jugoslaviji. Moj otac je rođen u Kraljevini Jugoslaviji, a umro u SFRJ. Ja sam rođen u FNRJ, a živeo u SFRJ, SRJ, SCG i sada u Republici Srbiji, ne mičući se iz Novog Sada. Gde ću umreti, ostaje da se vidi. Po nacionalnosti, ako vas to zanima - mada je to u određenom smislu pitanje koje se u pristojnom društvu ne postavlja, ali pošto su mediji u našoj zemlji odavno s one strane pristojnosti, ajde odgovoriću vam: ja sam Srbin po nacionalnosti, lično agnostik, čiji su preci bili pravoslavne veroispovesti.

Pitamo vas to zato što...
- Ali izvinjavam se što vas prekidam, pazite kakav je to sada paradoks. U današnjoj Srbiji, Vi mene pitate za nacionalnost. U ovoj Srbiji, da sam homoseksualac – to bi bila mnogo jača odrednica od bilo koje moje nacionalne opredeljnosti. Na ovim prostorima uglavnom kada se govori o nekome se kaže da je Srbin, Hrvat, Mađar, Slovak, ali ako je gej, onda je to prva odrednica. Tu nacionalnost pada u drugi plan. Osim možda, kod Albanaca.

Ko je uspostavio takav vrednosni sistem?
- Totalitarnost. Taj tip obeležavanja ljudi simplifikacijom ličnosti, svođenjem na jedan pojam, jednu karakteristiku je suštinski proizvela rigidna totalitarna svest, radi lakše manipulacije. Na primer, sa početkom rata 90-ih godina, dominantna teza je bila, da su Srbima svi neprijatelji – i Mađari, i Hrvati i muslimani, Albanci i autonomaši. Međutim, najveći broj autonomaša tog vremena su bili etnički Srbi, drugačijeg političkog stava, čime se jasno pokazuje da etnička pripadnost u očima kreatora tog tipa mišljenja je podrazumevala i određeni tip političkog ponašanja. Dakle, srpstvo devedesetih nije bila etnička nego politička kategorija i time je proizvedena neprocenjiva šteta Srbima kao narodu, njihovoj istoriji, kulturi, na vrlo sličan način, kao što je to učinjeno sa Nemačkom, od 1933. do 1945.

Ako premijer u intervjuu Nedeljniku kaže: "Promeniću Srbiju, ali nas Srbe teško", šta je onda to što biste vi i identitetski i mentalitetski hteli da promenite u ovoj zemlji?
- Moram reći da ne razumem šta je premijer tu mislio. Da su „Srbi ovakvi ili onakvi“, to je tip neupotrebljivog stereotipiziranja. Srbi su i Vučić i Mišković i Pajtić, a nekakvog zajedničkog imenitelja među njima ne vidim. Osim jezika.

Da li vi kao pisac i prevodilac mislite da postoji crnogorski jezik?
- Naravno da postoji. Postoji škola mišljenja da država definiše govor koji se govori na njenoj teritoriji. Možda se na ovom mestu treba prisetiti filozofeme da su Srbi i Crnogorci dva izuzetno bliska naroda koja razdvaja - isti jezik.

A u čemu vidite razliku između Vučića i Pajtića, da izbacimo Miškovića iz ove političke priče?
- A zašto su Vama Vučić i Pajtić antipodi? Nisam rekao da se razlikuju, nego da nemaju ništa zajedničko. Ponekad se ljudi najviše i razlikuju zbog malih razlika. I Vučić i Pajtić su ljudi velike energije koji razumeju funkcionisanje države i izvanredni su tehnolozi vlasti. Ali, obraćaju se unekoliko različitom biračkom telu. Međutim Demokratska stranka je imala svoju šansu i vetar u jedrima, ali mislim da je ni izbliza nije iskoristila za reforme u Srbiji. Za Vučića to ostaje da se vidi.  
Gde je onda nesporazum? Ako je nesporazum u tome što je Vučić, koji je bio perjanica SRS, promenio mišljenje, zašto nikome nije smetalo što su presudnu većinu za sklanjanje Miloševića doneli oni koji su o njemu promenili mišljenje? Pa, pogledajte koliko ljudi u rukovodstvu DS je došlo iz drugih stranaka. Koliko se sećam, od samog Pajtića, pa nadalje.

Birači mogu da menjaju stavove, ali političarima to baš ne priliči u toj meri...
- Zašto samo glasač može da promeni mišljenje, a političar ne može?  Dakle, mogu da poverujem i verujem da je Vučić promenio mišljenje, jer on to delima pokazuje. Kao što se vidi da Nikolić master Tomislav, nije promenio mišljenje, jer on to delima pokazuje.

Gde je tu Srbija?
- U ovom trenutku imate Srbiju, koja je kada joj napišete karakteristiku, verovatno jedna od najčarobnijih zemalja u svetu. Zemlja koja ima 250 poslanika od kojih se 250 zalaže za brže priključavanje EU. Istovremeno imate većinu građana koji imaju topla osećanja prema Rusiji, ali većina tih istih građana želi da im deca žive u EU. To je fascinantana šizofrenost pozicije koju sam najpreciznije video u izjavi jednog vojnika Republike Srpske 1993, koji je kada su ga iz tada uglednog opozicionog nedeljnika pitali kako vidi situaciju u RS, rekao sledeće: „Mi smo najzad osvojili slobodu. i mi Srbi najzad možemo da se pohvalimo da smo svoji na svome, da imamo svoju državu i da ne moramo više da razmišljamo o svojoj budućnosti. Što se mene lično tiče, ja odoh kod brata u Kanadu, ovde je sve otišlo u p... materinu“.

Da li to znači da je mnogo teško vladati Srbijom?
- Niko nije rekao da je lako vladati Srbijom ali se tu prenebegava jedna važna stvar – vlast u Srbiji, kao i uopšte na svetu ne može biti dobra i loša, ona može biti jaka i slaba. Jaka vlast je ona koja državu drži utegnutom, u smislu discipline funkcionisanja javnih poslova.
 
Srbija je ipak demokratska zemlja? Ili hoćete da kažete da nam se to samo čini?
- To obećanje reda koje nudi totalitarizam je strahovito opasno u Srbiji. Sa druge strane ovde se i demokratija tumači na različite i vrlo opasne načine, pa vi onda imate, recimo, medije pod navodnicima, pa i te navodnike molim vas da stavite pod navodnike, koji sebe nazivaju medijima, ali koji nemaju nikakve veze sa medijima u punom smislu te reči, nego su najobičnija propagandna sredstva. Zato nam je bila potrebna lustracija.

A koga biste vi danas lustrurali?
- Nisam ja taj koji treba da bude lustrator, niti sam ja taj koji treba da pravi bilo kakve spiskove. Ako bilo koji pojedinac to uradi, onda svako može sebi da uzme pravo da to radi. Time moraju da se bave institucije i da se ustanove rezultati delovanja pojedinih političkih ličnosti i stranaka, te da im se oduzme pravo bavljenja politikom, ukoliko se pokaže da su vodili politiku štetnu po građane i državu. Nemačka nacionalna socijalistička radnička partija, poznatija kao Nacistička partija, je posle Drugog svetskog rata zabranjena u Nemačkoj. Izlaganje javno njihovih simbola i likova vođa se smatra krivičnim delom u Nemačkoj, dakle nisu mogli da učestvuju na posleratnim izborima u Nemačkoj, iako bi sigurno postigli zapažen rezultat. Ja sam lično još oktobra 2000. predlagao da se zabrane SPS, SRS, Stranka srpskog jedinstva i JUL.

Ko je sprečio da budu zabranjene?
- Zoran Đinđić. Lično sam sa njim o tome razgovarao, na prvoj sednici predsedništva DOS-a posle 5.oktobra. Kada sam mu rekao da to sve treba da se zabrani, odgovorio je: „Ma, ajde, molim te, ne može se napraviti demokratska država ako bi se stalno nešto zabranjivalo“. Kažem mu: „Ja ne bih stalno nešto zabranjivao, ja bih sada da napravimo prekretnicu, rez i da one koji su uvukli zemlju u krvave devedesete i ovaj rat, da za to plate“. Iz njemu znanih razloga, ostao je protiv toga.

Ali ko bi onda danas vladao Srbijom? Vulin je bio potparol JUL-a, Vučić praktično SRS-a, a Dačić SPS-a. I kako bi onda izgledao vaš predlog ukoliko danas podržavate Vučića?
- U kom segmentu ga ja to podržavam? Pa kako da budem protiv Briselskog sporazuma, evropskih integracija i pokušajima pomirenja u regionu, kada su to politički projekti za koje se LSV godinama zalaže?
Vrlo je opasna ta zamena teza da kad podržite nekoga u nečemu što radi u određenoj konkretnoj stvari, ispadne da ga podržavate lično ili politički ili ukupno. Pazite, kada neko posle tolikog preganjanja socijalista i demokrata u Novom Sadu, koji četiri godine nije imao načelnika policije, a vrlo slična situacija je bila i u Nišu, posle samo par dana od Vučićevog obećanja to bude rešeno, ja to moram da pozdravim. Mi smo imali stajaću vodu dosta dugo, koju smo podržavali kao LSV, mislim na vladu Mirka Cvetkovića, a niz stvari koje su nam obećane od te vlade nikad nije ispunjeno. Došli smo u poziciju da praktično zbog sporosti i uskostranačkih interesa, ovo jeste ofucana fraza, ali je vrlo tačna, DS prokocka milion šansi. U tom svetlu ja sam ponekad i oštriji prema DS, nego što sam ikada bio prema radikalima ili SPS. Iz jasnog razloga što za radikale i SPS nikad nisam glasao i nikada nisam bio sa njima u koaliciji. Dakle, nikada me nisu izneverili.

Šta je sve propušteno?
- Osim belog šengena i saradnje sa Haškim tribunalom, praktrično sve ostalo.

Za koga biste vi danas glasali da je ta 2012, pošto očigledno smatrate da je zbog tih propuštenih šansi DS zasluženo kažnjena na tim izborima?
- LSV je te 2012. postigla svoj istorijski rezultat, najbolji od osnivanja. Meni je samo žao što je DS koja je gazila i rukama i nogama da se dohvati vodeće politike u društvu - posle toga kompletnu energiju uložila u to da ne dozvoli nikome da bilo šta u tom društvu promeni. To je upravo ono što je njihov najveći greh, i to je očigledno kazna. Kao što rekoh, ljudi uglavnom glasaju „protiv“, a ne „za“. Za ovakav uspeh SNS, DS je najzaslužnija. SNS je stranka napravljena da bi se oslabio Šešelj, a da bi se to desilo, trebalo je evropeizirati jedan deo radikala. Danas ogorčenost demokrata na SNS, suštinski leži u tome što je ta tvorevina DS postala zapravo njihov najveći uspeh.

Ko je za vas danas Šešelj, pošto svi pamte vaše duele devedesetih?
- U politici sam naučio jednu stvar – ne raspravljaj se sa budalom, jer će te svući na svoj nivo, a onda pobediti na iskustvo. Šešelj nije budala, on je obrazovan i motivisan mržnjom. Koliko će to biti primljeno na plodno tlo u Srbiji, ostaje da se vidi, ali iz njegovog delovanja ništa dobro ne može da proistekne.
Kada on izgovori bilo koji svoj prostakluk ili gadost, to je stvar koja bi se lako mogla podvesti pod kršenje javnog reda i mira. Kada to prenesu tiražni mediji, onda to postaje tema međunarodnih odnosa. Znači nije kriv Šešelj što je bolestan, nego su krivi oni koji mu omogućavaju da od bolesnih ideja pravi politički koncept.

A ko je za to odgovoran?
- Niska svest društva u celini. Nivo odgovornosti koji svako mora da ponese u jednom društvu je vrlo veliki. Kreće se od elementarne solidarnosti u svom komšiluku, pa do toga da li će određeni tip medijskog pristupa biti koristan za društvo ili neće. Ja ovde uopšte ne govorim o državi, ne govorim o vladajućoj nomenklaturi, ne govorim ni o čemu takvom, govorim o društvu u celini. U tom smislu su me fascinirale reči kompozicije beogradske autorke Mimi Mercedez, čiji naslov glasi „Ja bogata, a ti govno“. Nije li to paradigma vrednosnog sistema rođenog devedesetih.

Da li je društvo spremno da se izbori s tim izazovima?
- Mora da se zna ko je sve spreman da radi na tome da ova država ne nestane. Ko će da uvede odgovornost u ovu zemlju? Hoće li to da urade sveštena lica, koji su jedni drugima lomili noge u Dečanima zbog toga ko će da ima veći uticaj u građevinskom preduzeću „Rade Neimar“? Nemam ja problem sa tim što se u SPC pojavljuju i pedofili i seksualne afere, toga ima svugde na svetu, nego imam problem što se sve to skriva pod tepih, a ne sankcioniše. Isto tako, nemam problem sa takozvanim navijačima. Ja imam problem s tim što su oni odnegovane fašističke falange, koje se samoodržavaju i samofinansiraju očito tolerisanom trgovinom narkoticima. To je ono sa čime ja imam problem. Ko kaže da sve to ne može da se reši - laže. Ko kaže da sve to ne može brzo da se reši - još više laže. Potrebna je samo čvrsta politička volja. A ako ima te volje to može da se reši preko noći.

Šta biste vi prvo rešili?
- Kako je moguće da je jedne godine nemoguće organizovati Paradu ponosa u Beogradu, zato što, Bože moj, desiće se paljenje Beograda i razbijanje svega postojećeg, a iduće godine može, i ništa od toga se ne desi. Čim neko može da kaže huliganima da se pojave ili ne pojave na paradi, znači da oni imaju centar komande. A čim imaju komandni centar, onda je to organizovana grupacija za pritisak nasiljem. Pritisak nasiljem na politiku jedne zemlje se zove terorizam i zato umesto da sve te grupacije nazovete pravim imenom - terorističke, vi imate bolećivost, jer niko od uticajnih političara ne zna kada će ko da mu ustreba. E, tu je problem. Taj princip dvojnog morala, taj tip koketiranja i levo i desno, nas je i doveo dovde.

Dotiče li vas u Vojvodini kad čujete da se gradi Beograd na vodi? Ima li tog otpora?
- Ako može da se napravi partnerstvo između države Srbije i Grada Beograda oko zemljišta za projekat Beograd na vodi, koji će, kako kažu, biti jedan od najgrandioznijih projekata u ovoj zemlji, mene interesuje kako to da ne postoji partnerstvo sličnog tipa između Srbije i AP Vojvodine oko pitanja Vojvodina pod vodom. Hiljade hektara oranica su poplavljene, a poljoprivreda je jedina privredna grana u ovoj zemlji koja više izvozi nego što uvozi. Penzije zemljoradnika su niže od socijalne pomoći licima koja nikada u životu nisu bila zaposlena. Ove teme nisu grandiozne kao Beograd na vodi, ali su to teme koje su nama više nego važne.

Ključna reč za koju se izgleda svi zalažu jeste modernizacija. Kako to tumačite u istorijskom smislu?
- Modernizacija je suštinski druga reč za otvaranje prema okruženju. U proteklih četvrt veka Srbija je gradila samo zidove, pa smo došli u situaciju da se SFRJ graničila sa sedam država, a Republika Srbija se danas graniči sa osam. Ti zidovi nisu slučajni, oni su napravljeni zato da bi svi oni koji su upravljali sudbinama u decenijama za nama, imali gde da sakriju od bilo kakvog preispitivanja i konkurencije. Oni su sebi uzeli kao taoce čutavu jednu državu i njeno stanovništvo i svoje interese prozvali nacionalnim interesima. Njima je zatvaranje u uže okvire jedini način da opstanu, a pravi ideal im je Severna Koreja Kim Džon Una, u izvođenju Rusije Vladimira Putina.
Sirovost kao šarm, surovost kao snaga, Bajčetina kao pupak planete.

Šta time postižu?
- Kako ćete vi biti najbolji u nečemu kada niste spremni da prihvatite da - dok mi ovde sedimo negde u Kini ili Indiji postoje neki ljudi koji sve što mi znamo da uradimo, znaju bolje od nas. Moramo da raščistimo sa kompleksom više vrednosti, da se suočimo s činjenicama, da nam ne bude jedino Novak Đoković nešto što je „srpsko, a svetsko“. Da prestanemo da zaboravljamo. Da materijalno nije tačno da je Novak Đoković prvi iz Srbije ko je prvi reket sveta. Prva je to bila Novosađanka Monika Seleš 1991. godine. E sad zašto neko ko se ne preziva na "vić" ne može biti ponos Srbije - da li zato što Vojvodina nije u Srbiji ili zato što Novi Sad nije u Srbiji? Ili zato što se zbog provincijalnog koštunićizma odričemo nekih od svojih najuspešnijh sugrađana.

Možda zato što je uzela američko državljanstvo?
- Američko državljanstvo se uzima iz raznih razloga, ali u svakom slučaju više veze Monika Seleš ima sa Srbijom nego Nikola Tesla. Ona je rođena u Vojvodini, u Srbijii tu odrasla, a Tesla je za ceo život u Srbiji proveo dva dana, kao Amerikanac u Beogradu. Ona je bila državljanin Srbije, a on Austrije, pre nego što su i jedno i drugo uzeli američko državljanstvo. Ali niko to neće da kaže jer se to ne uklapa u njihov koordinatni sistem srpstva po zanimanju.

Ali ko pravi te sisteme srpstva?
- Imate konzervativnih delova Akademije nauka, književnih krugova i tako dalje i tako dalje, koji se jednostavno samo drže između sebe i, naravno, uz podršku medija potpiruju mržnju. U svakom segmentu društva vi imate ljude koji su deo tog duboko provincijalnog tipa zatvaranja Srbije u hirejerahijsko rangiranje srpstva gde su oni uvek na vrhu.

Izbegavate da precizirate ko?
- Recimo Dobrica Ćosić, koji je bio potpuno van svake kritike i koji je bog zna kako bio otac nacije. On je za Srbiju uradio toliko da je to prosto neverovatno. Naravno, ironičan sam. Bio je i književnik i disident i komunista i antikomunista i šta god hoćete. Istovremeno činjenice kažu sledeće: Dobrica Ćosić je imao svoju kabinu na školskom brodu ratne mornarice „Galeb“ - za mlađe čitaoce, Titovom ratnom brodu kojim je on obilazio planetu. Bio je disident u vreme kada su njegova dela bila obavezna školska lektira. Ja sam lično čitao „Daleko je sunce“ u školi kad je Dobrica Ćosić tvrdio za sebe da je disident. A kad ste vi čuli da su u državnim školama u komunizmu disidentske knjige obavezna školska lektira? Dobrica Ćosić je kao disident sedeo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti kao književnik sa završenim kalemarskim zanatom. Kalemar Ćosić koji se pišući za partijske, komunističke novine uzdigao do ovakvih ili onakvih književnih visina. Dobrica koji je bio u ratu, a nikad ranjen nije bio, ali je uporno pisao o ranama. Dobrica kao disident kome se na državnoj televiziji čestita šezdeseti rođendan, pa sedamdeseti, pa mu se čestita non-stop rođendan. Pa vam se taj isti Dobrica, u tom opštem falsifikatu, predstavlja kao neko ko je otac nacije. A mene samo što nisu rastrgli kada sam napisao u jednom tekstu da ime Dobrica postoji i na italijanskom i kaže se Benito.

Ko nam je onda bio majka nacije?
- Majka je bio Aleksandar Ranković.
 
Da li je Milošević nastao na toj Rankovićevoj sahrani, koja je bila prvi ozbiljniji miting u Titovoj Jugoslaviji?
- U politici populističkog tipa, morate da locirate svoje mesto - da li vas masa sledi, ili vas masa gura ispred sebe. Jer, to je vrlo bitna razlika. Vi ste u početku imali Miloševića kao „spasitelja Srbije“ koji je odgovarao i tvrdokornim komunistima i JNA i nacionalistima i konzervativnim književnim krugovima i Zapadu, s obzirom na njegovu prethodnu bankarsku karijeru. Logično je onda što su milioni ljudi pomislili da je upravo on taj koji će da razreši sve njihove probleme. Deset godina kasnije, posle niza propalih projekata i privrednih i državnih, od zajma za preporod Srbije preko hiperinflacije do pet izgubljenih ratova, on je uklonjen sa vlasti sinergijom manje-više istih onih koji su ga na vlast i doveli krajem osamdesetih. Bio je kondom skinut sa alata kojim je silovana Jugoslavija, a na koji je onda navučen Koštunica doktor Vojislav.

Možete li onda da projektujete Vučićev kraj?
- Ne postoji tu sada nešto što ja mogu da projektujem, ja mogu samo da kažem koje su moguće varijante, a to su da - Vučić ne uspe, ili uspe. Ako uskoro ne bude konkretnih ekonomskih rezultata i svežeg novca, neka mu je Bog u pomoći. Uspeće ukoliko postavi zemlju na kooridinate za koje se zalaže, ali u tome će mu veliki problem biti odsustvo srednjeg komandnog kadra. Jer, ako je on general, a ima samo pešadiju, kako će funkcionisati bez srednjeg komandnog kadra. Od poručnika do pukovnika kao da nema nikoga. I mislim da je to njegov najveći organizacioni problem. Ako uspe da ostvari nekoliko krupnih projekata, ako uspe da se suoči sa korupcijom u sopstvenim redovima i da je poseče na nekoliko vidljivih primera, on može dobiti produženu podršku. Njegova popularnost će opasti, ali ne u meri da do sledećih republičkih izbora ode ispod tridesetak odsto što će mu i dalje omogućavati praktično apsolutnu vlast. Ako uspe da izgradi konsekventan sistem, onda će moći da potraje.

Da li ste saglasni s Vučićem da mu najveća opasnost preti od nacionalista?
- Ako Vučić ne uspe, desničari će pokušati da se okupe na takozvanoj „nacionalnoj ideji“. A finansiranje bi, verovatno, išlo iz Rusije. Vučić će ući u konfrontaciju sa rusofilom Nikolićem master Tomislavom, koji će biti njegov najžešći politički protivnik. Uostalom, zar nije indikativno da se na sve desničarske demonstracije protiv Vučića ispred zgrade Vlade donosi Putinova slika i vijore zastave Novorusije. Poruka tih znamenja je - hoćemo čvrstu ruku, hoćemo nekoga ko će od nas napraviti čistu nacionalnu državu, članicu moćnog pravoslavnog rajha. Jedan vođa, jedna vera, a ostalo Rusi.
 
Mislite da više nema nikakvog prostora za tu građansku Srbiju na koju kao da je pukla atomska bomba te 2012?
- Ta građanska Srbija ne postoji iz jasnog razloga što su njene perjanice bili ljudi koji su imali problem samo sa jednom stvari, a to je da zasuču rukave i idu međ' ljude i argumentima pokazuju i dokazuju zašto je nešto dobro, a nešto nije dobro. Domet mudrih govora na raznim portalima, duhovitim porukama na socijalnim mrežama je ništavan. Toliko je već zasićenje i zagađenje tog prostora da to više niko ne sluša. Mi smo stigli do toga da sa ljudima moraš razgovarati i gledati ih u oči. A kada tako razgovarate morate ih ubediti da vam poveruju, morate da budete spremni da vas pitaju gde ste bili juče, prekjuče, šta ste radili pre nedelju, godinu, dve, pet... Tako da moram ponovo da citiram Mimi Mercedez koja u jednoj svojoj kompoziciji pita „Da li zemlja propada zbog ovakvih kao ja ili zemlja propala stvara ovakve kao ja“.

Kakva je Vučićeva pozicija na spoljnom planu?
- Jasno je da se odnosi između EU i Rusije zaoštravaju. Očigledno je da to nisu u pitanju politička neslaganja u viđenju budućnosti evropskog kontinenta, nego borba za direktnu ekonomsku i političku prevlast. A pitanje prevlasti vas dovodi u poziciju sve oštrijih i oštrijih sukoba... Indikativno je da se u Ukrajini ponavlja scenario skoro potpuno identičan scenariju sukoba u Hrvatskoj 1991. godine. Republika Hrvatska je branila teritoriju, a JNA je, navodno, branio srpski narod koji živi na toj teritoriji. I na kraju su od teritorija ostala zgarišta, a od naroda groblja? Jedino rešenje je, i to ću hiljadu puta ponoviti: ne promenljivost, nego mekšanje granica. Promene granica apsolutno otvaraju Pandorinu kutiju, jer otvaraju pitanje teritorijalnih pretenzija koje se vide na svakom koraku u Jugoističnoj Evropi i ne samo tu. Tako da, bez radikalnog zaokreta u odnosima EU i Rusije, Evropa srlja u treći svetski rat, kao da nijednu pouku od prošla dva nije izvukla.

Završili ste ekonomiju...
- Završio sam Ekonomski fakultet na Univerzitetu u Novom Sadu, pre trideset godina, a trenutno studiram poslovnu psihologiju na fakultetu „Dr Lazar Vrkatić“. Laza Vrkatić je bio moj prijatelj i jedan od najumnijih ljudi Vojvodine i šire. Pre nekoliko godina je stradao u saobraćajnoj nesreći, pa sam se za taj fakultet odlučio iz pijeteta prema njemu.

Kako reaguju vaše kolege i studenti sada kada vas vide na predavanju?
- U početku im je to bilo čudno, međutim svako čudo za tri dana.

Koji ste ispit poslednji polagali?
- Metodologiju. Nisam ja Nikolić master Tomilsav, koji upiše prava u Kragujevcu, a iduće godine u to vreme diplomira ekonomiju u Novom Sadu. i niko ga ne zna od kolega s fakulteta. To mi je najblaže rečeno čudno. Ja uvek pitam kolege o ispitima, koji je bio najteži seminarski... Ja sam završio i Srednju muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, odsek flauta, Gimnaziju J.J. Zmaj u Novom Sadu i Srednju kuvarsku školu „22. oktobar“ u Žablju. Kuvarsku školu sam završio vanredno, položivši 20 diferencijalnih ispita.

Kakav je onda psihološki profil Vučića?
- Ja sam tek na trećoj godini fakulteta.

A Tadića?
- Ja to zaista ne bih radio. Bilo bi previše pretenciozno. Uostalom, to su tipovi podataka koje nije etično da iznosim u javnost. I Vučić i Tadić su vrlo obrazovani ljudi i imaju svoje mesto u srpskoj politici.  

A Tomislav Nikolić?
- Kada pomislim na Nikolić master Tomislava, sama od sebe mi se nametne misao: Kada si mrtav, ti ne znaš da si mrtav, tebi je svejedno, pati samo tvoja okolina. Ista stvar je i kada si glup.

Kako biste ocenili stanje nacije?
- Ako bismo i tražili neke paralele sa psihološkim poremećajima, sigurno bih u Srbiji pronašao neke elemente paranoičnosti, jer paranoičnost je u stvari logično izgrađen sistem na netačnim premisama. Naime, ako krenete od toga da su vam svi neprijatelji, onda na tome logikom možete nadograditi još više neprijatelja. Sve deluje kasnije istinito i logično, no ostaje problem početne netačne tvrdnje.

Kada se Vučić žali da ga intelektualna elita ne podržava, kako vi to doživljavate? I može li on, može li zemlja da ide napred ako nema te podrške?
- Ko su ti intelektualni krugovi? Izvinite što ne znam, ne spadam u njih.

Mislite da Srbija nema elitu?
- Morate mi prvo definisati elitu. U Nemačkoj postoji izraz za nacionalnu elitu „gornjih deset hiljada“. Ali, kako da Vi u Srbiji govorite o eliti, kada finansijska elita može da bez većih problema korumpira najveći deo intelektualne elite, obzirom na njen više nego nezavidan finansijski položaj. Jednostavno, ne znam ko bi bila neka velika elita u Srbiji danas, ali je činjenica da nam je elita potrebna. Jer, trenutno, Srbija je zemlja koja je od kalemara pravila očeve nacije, da bi na kraju prostitutke postale selebritiji.

Ali Vučiću očigledno nedostaje ta njena podrška, ma ko to bio?
- Ne vidim u ovom trenutku šta on gubi odsustvom te podrške.

Ima li bar neko na koga bi trebalo da budemo ponosni, koga smatrate elitom?
- Mogao bih navesti niz ljudi, ali neću nijednog. Mislim da treba da budemo ponosni na svakoga ko je zadržao moralni integritet i odgovornost za zajednicu posle svih prevara kojima smo bili izloženi proteklih decenija.

Aleksandar Tijanić je tražio da mu vi napišete predgovor za knjigu, što je donekle bilo iznenađenje za širu javnost imajući u vidu vaše različite ideološke stavove?
- Tijanić je poznavao mnoge, bio je čovek koji je uglavnom znao šta može od koga da očekuje, osim od mene. Zato je, pretpostavljam, tražio da ja to i napišem. Bio mu je to verovatno nekakav izazov. Možda bi neko i mogao da dozvoli sebi taj intelektualni luksuz da olako piše o Tijaniću, ali za mene je to bilo užasno opterećenje, da tačno, izbalansiram i predgovor knjizi i, nažalost, nekrolog.  

Vi ste se poznavali?
- Tijanić je za mene uvek bio poseban čovek. Bio je sve što ja nisam. Bio je druga vrsta političke pređe od mene. Tijanić mi je, recimo, objasnio da je Srbija u suštini feudalno društvo. Ne vredi ti broj glasova, nego je l' ti držiš neki grad ili ne držiš. Imao je vrhunsko prepoznavanje projekcije dugoročnih tendencija.

Bili ste prijatelji?
- S vremena na vreme smo se viđali. Nisam mogao ni da pretpostavim koliko će mi njegovo poznanstvo biti značajno, u smislu preispitivanja sopstvenih procena. A prijateljski odnos smo uspostavili još u vreme DOS-a, koji je u neviđeno kratkom vremenskom periodu počeo da gubi osnovnu nit oko koje je bio organizovan. Napisao je odličan zloslutni tekst o DOS-u, i ja sam ga pozvao telefonom da mu čestitam. On se iznenadio, začudio, jer je mislio da smo svi u DOS-u pod nečijom kontrolom, odnosno da Zoran Đinđić gospodari svima. No, meni nikad niko nije komandovao, pa ni Zoran Đinđić.

Niste bili u dobrim odnosima s Đinđićem?
- Oduvek smo se svađali oko Vojvodine, njene autonomije i imovine, ali i niza drugih stvari. Na primer, uvođenja veronauke u škole i slično. Nemam ni danas baš mnogo toga pozitivnog da kažem za Đinđića. Imao je mnogo pogrešnih poteza. Nije verovao svojim ljudima. Dušan Mihajlović ga je na sastanku DOS-a u Moroviću upozorio da se sprema atentat na njega, a da će onda ubijati dvojicu po dvojicu lidera DOS-a ili ministara, kako bi izazvali državni udar. Ali, on je samo odmahnuo rukom i odgovorio mu da ne preteruje.

Ovo je prvi put da javno kritikujete Đinđića, pošto ste do sada, bar javno, svu krivicu za propast 5. oktobra svaljivali na Vojislava Koštunicu?
- Koštunicu doktor Vojislava? Pripremao sam ja čak i atentat na njega. U Skupštinu sam čak doneo pištolj. Ljudi iz stranke, posebno Bojan Kostreš, koji su znali šta spremam, molili su me da to ne radim. I nakon dužeg nagovaranja, odustao sam. U pitanju je naravno bio pištolj na vodu. Plan mi je bio da ga isprskam vodom, uz objašnjenje: "Metak je za čoveka, a voda je za to da se nešto spere".

A, zašto Koštunicu oslovljavate sa doktor, a Nikolića i Velimira Ilića sa master?
- Državni funkcioneri nisu oni koji se smeju nazivati nadimcima. Zato što nam oni nisu ni familija, ni rod. Za njih ne smeju da postoje popusti. Ne sme da postoji bilo šta, osim činjenice da li su nešto uradili dobro, ili nisu. Počeli su neki još malo da ih doživljavaju kao članove svoje porodice. Kada nekoga zovete po nadimku, vi prema njemu uglavnom imate popustiljiv odnos. Kada su mene devedesetih hapsili, policijaci su referisali: uhapšeno lice Čanak Nenad. Niko mi nije tepao. Zato sam odlučio da i ja njih oslovljavam punim imenom i prezimenom. I naravno nejasno stečenim zvanjem.