SARAJEVO - Nedavno je u Parlamentu Srbije usvojen amandman na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina po kojem se poslanici iz redova manjina skupštini na svim nivoima vlasti, pismeno ili usmeno, mogu obratiti na maternjem jeziku. Podnosilac amandmana bila je Olena Papuga iz Lige socijaldemokrata Vojvodine i ona za Al Jazeeru govori o promenama ovog i Zakona o nacionalnih saveta nacionalnih manjina, statusu manjinskih naroda u Srbiji i odnosu većine na probleme njihovih komšija iz redova Bošnjaka, Hrvata, Rusina, Mađara, Rumuna…

- Na šta se odnosi i koje promjene donosi amandman koji je LSV podnijela kada je riječ o Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u Srbiji i Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma?

Poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine, odnosno ja koja sam bila podnosilac amandmana, izborili smo pravo da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije na svom maternjem jeziku i pismu obraćaju svi narodni poslanici koji su pripadnici nacionalnih manjina.

To znači da će ubrzo u Parlamentu na svom maternjem jeziku i pismu moći da se obrate kako pripadnici najbrojnijih nacionalnih zajednica, tako i Bošnjaci, Slovaci, Hrvati, Rusini, Romi, Bugari, Rumuni, Vlasi, Makedonci i drugi.

Narodni poslanik, koji je pripadnik nacionalne manjine, ubuduće će imati pravo da na sednici Narodne skupštine govori i da pisane dokumente u radu Narodne skupštine, predviđene Poslovnikom - podnosi na svom maternjem jeziku.

Takođe, kada se narodni poslanik u radu parlamenta služi svojim jezikom stalno ili u određenom slučaju, generalni sekretar Narodne skupštine je dužan da obezbedi istovremeno prevođenje njegovog usmenog izlaganja ili dokumenta koji je podneo, na srpski jezik.

To je suština amandmana koje je podnela LSV na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Predlog zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, koji su dobili podršku na sednici Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravost polova, a Vlada ih je usvojila i postali su sastavni deo ovih zakona kada je bilo glasanje.

Tako će, posle Skupštine Vojvodine, i republički Parlament ubuduće negovati višejezičnost i na ovaj način afirmisati brojne nacionalne manjine.

- Šta je bilo sporno u starim odredbama zakona?

Član 10. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina predviđao je da pravo da se na sednicama Narodne skupštine obraća na svom maternjem jeziku ima narodni poslanik koji je pripadnik nacionalne manjine čiji broj u ukupnom stanovništvu Republike Srbije dostiže dva posto.

Budući da bi takva odredba diskriminisala pripadnike više nacionalnih manjina, LSV je podnela amandman sa predlogom da se pravo na obraćanje narodnih poslanika na svom maternjem jeziku proširuje na sve poslanike koji su pripadnici nacionalnih manjina.

- Da li ove, kao i izmjene Zakona o nacionalnim savjetima nacionalnih manjina, donose bolje dane za nacionalne manjine u Srbiji?

Vlada Republike Srbije ulaže napore u unapređenje pravnog položaja nacionalnih manjina u Srbiji, za pohvalu je to što se čini na planu da se određeni problemi reše, a tu mislim na uređenje društvenog položaja.

Ali, imam utisak da se o pravima nacionalnih manjina zanimaju samo pripadnici određenih nacionalnih manjina jer se i po diskusiju u Skupštini može videti da o zakonima koji se tiču prava manjina govore samo poslanici pripadnici nacionalnih manjina. Ne verujem da poslanike, koji pripadaju većinskom narodu, to ne interesuje, ali jednostavno mislim da nemaju puno informacija o pravima i položaju nacionalnih manjina, a neće ni da uče. Čak neki misle i da manjine imaju velika prava.

Zakonske promene koje se odnose na Predlog zakona o ljudskim i manjinskim pravima pripadnika nacionalnih manjina i o Nacionalnim savetima nacionalnih manjina se odvijaju bez jasne ideje u Republici Srbiji kada je u pitanju integracija pripadnika nacionalnih manjina u društvo. To ukazuje da se Republika Srbija nije opredelila da li će biti multikulturalno društvo samo na papiru ili će manjine učestvovati u svim procesima donošenja odluka. Do sada manjine nisu baš bile pitane. Standardi su takvi kakve određuju međunarodna pravila. I ništa više.

Po Ustavu Srbija je kao država srpskog naroda i njenih građana. Tu se nacionalne manjine ne spominju. A nema ni nagađanja da će se taj član 1. Ustava promeniti. Nacionalni saveti nacionalnih manjina u poslednje vreme sve više učestvuju u krojenju nacionalne politike, posebnu ulogu ima Koordinacija nacionalnih saveta koja je partner Vladi RS, premijerki, ministarstvima. Političke stranke nacionalnih manjina nisu integrisane u organe odlučivanja ili dijaloga.

- Koji su sporni segmenti novih zakona?

Zakon o nacionalnim savetima oduzima prava koja su stečena prava. Prethodni zakon omogućavao je da nacionalni savet nacionalnih manjina proglašava ustanove u kulturi i obrazovanju od nacionalnog značaja za njihovu zajednicu. Sada se to pravo uskraćuje i samo se traži predlaganje.

Ono što se može zameriti novim zakonima je isključenost predstavnika nacionalnih saveta nacionalnih manjina i uopšte manjina iz odlučivanja kada je u pitanju raspodela sredstava iz budžetskog fonda za nacionalne manjine. To nije dobro jer demokratska participacija nacionalnih manjina po sebi podrazumeva da ste vi uključeni u svaku priliku koja se vas neposredno tiče, da možete donositi odluke.

Takođe Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gde pripadaju nacionalne manjine, može poništiti  bilo koju odluku, pojedinačni akt nacionalnog saveta, pri čemu ono nema pravo sudske zaštite. Sud je isključen iz ovog postupka.

- Kako unaprijediti status i povećati prava manjina u Srbiji?

Najveći pomak urađen je u oblasti obrazovanja, ali ne u svim nacionalnim manjinama. U Vojvodini je to najbolje urađeno i tu manjine kao što su Rusini, Slovaci, Mađari, Rumuni imaju škole na svojim jezicima već oko 290 godina. Neke manjine su na samom početku. Situacija sa udžbenicima je mnogo bolja nego što je bila pre 10 godina. Velika borba oko nastave na maternjem jeziku predstoji Crnogorcima, Bošnjacima, Albancima. Naravno, u tome im mogu pomoći one manjine koje imaju dugu tradiciju u obrazovanju na svom jeziku.

Neravnopravan položaj je i u tretiranju maternjeg jezika u školama. Roditelji popunjavaju posebne ankete u kojima se opredeljuju da će im deca učiti maternji jezik, fakultativna nastava na jeziku manjine se ocenjuje, ali ocena ne ulazu u prosek, maternji jezik nije obavezan i ima tretman trećeg izbornog predmeta kao sport ili veronauka.

Znači, na neki način se sve radi na tome da se unizi učenje maternjeg jezika. Nekada je u Vojvodini u školama do 1989. godine, do kada je Vojvodina imala punu automoniju, postojao predmet Jezik društvene sredine, pa je svako učio jezik svog komšije i to je bila prava multikulturalnost. Toga više nema, pa se zato jako slabo i poznajemo i sve više živimo jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima.

Ovlašćenja u oblasti kulture su po novim zakonima umanjena što predstavlja umanjenje dostignutog nivoa manjinskih prava, a to je u suprotnosti sa odredbom člana 20 stava 2 Ustava Republike Srbije. Nacionalni saveti se prekomerno kontrolišu, nemaju samostalnost što slabi njihov kapacitet u jačanju ostvarivanja kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina.

 (BILSV, 24.06.2018)