NOVI SAD - Generalni sekretar Lige socijaldemokrata Vojvodine, nekadašnji predsednik vojvođanskog parlamenta, Bojan Kostreš u intervjuu za sarajevski portal avangarda.ba kaže da je presuda Ratku Mladiću bila očekivana. 

- Gledajući izricanje presude Ratku Mladiću, moram da priznam da je na mene najjači utisak ostavio kukavičluk optuženog, koji očito nije imao hrabrosti da ostane u sudnici i do kraja sasluša presudu koju je pročitao predsednik Sudskog veća Alphons Orie. Umesto toga, Mladić je pokušao da napravi predstavu kako bi izbegao suočavanje sa pravdom koja ga je zasluženo stigla. Inače, Mladićev kukavičluk za mene ne predstavlja iznenađenje: setite se koliko se samo godina Ratko Mladić sakrivao od Haškog tribunala, držeći na taj način i Srbiju i njene građane kao svoje lične taoce - kaže Bojan Kostreš i dodaje:

- Cela priča o Mladiću, kojeg je deo propagandne mašinerije u Srbiji i poslednjih dana uporno pokušavao da, umesto kao zločinca, predstavi kao hrabrog i genijalnog srpskog vojskovođu, izricanjem presude nepovratno je pala u vodu. Naime, u haškoj sudnici ljudi su juče imali priliku da jasno vide o kakvom čoveku je zapravo reč. Sa druge strane, sama presuda Ratku Mladiću takođe nije iznenađenje; ona je i zaslužena i očekivana. Iako će presuda na doživotnu robiju na neki način žrtvama i njihovim porodicama predstavljati kakvu-takvu satisfakciju, ona, nažalost, neće vratiti stradale, niti će anulirati ono što je Mladić sa svojim zločincima počinio devedesetih. U tom smislu, ako presuda Mladiću ne bude tačka sa koje će se krenuti sa suočavanjem sa prošlošću, sa utvrđivanjem razmera počinjenih zločina, kao društvo ili kao društva na Blakanu imaćemo veliki problem.

 

AVANGARDA: Ratko Mladić oglašen je krivim po deset od jedanaest tačaka optužnice…

 

KOSTREŠ: Nisam pravnik, pa moram da se ogradim, ali mi se čini da je ova presuda suštinski najpotpunija. Haški tribunal dosta je duboko ušao u problem i najbolje definisao bit kaznenog dela, što se videlo i prilikom obrazlaganja presude po svih jedanaest tačaka optužnice. U obrazloženju presude se, čuli ste, pominju veze Mladića, odnosno Vojske Republike Srpske, sa vojnim i drugim strukturama u Beogradu. Mislim da ta činjenica celo društvo mora da natera da se konačno malo ozbiljnije pozabavi analizom: kako je, dakle, do tog rata uopšte došlo, ko je za njega odgovoran, na koji način je on vođen. Naravno, iz te analize ne smemo izostaviti ponašanje političkih elita republika bivše Jugoslavije, njihovu međusobnu javnu komunikaciju, saradnju… Pored toga, konačno moramo otvoriti pitanje prirode odnosa JNA, a onda i Vojske Jugoslavije sa vojnim rukovodstvom Republike Srpske. Na kraju, odgovor na pitanje gde se sve vreme krio Ratko Mladić, ko ga je krio, ko je to znao, ne sme ostati bez odgovora. Farsa sa suđenjem njegovim jatacaima u Srbiji, oslobađajuće ili uslovne kazne za počinioce pokazuju do koje mere su se stvari zapravo otele kontroli.

 

AVANGARDA: Do sada objavljeni podaci govore da su pojedine državne strukture u Srbiji u dužem vremenskom periodu veoma dobro znale gdje se krije Ratko Mladić. Uostalom, Mladić je do 2005. primao penziju VJ. Godinama nakon podizanja haške optužnce, Mladić je viđan po beogradskim kafanama, na stadionima i sl. Kome bi, dakle, bilo šta više trebalo dokazivati? Zar nije jasno?!

 

KOSTREŠ: Moram da Vas podsetim da je Liga socijaldemokrata Vojvodine još u oktobru 2000. godine, nakon političkog pada Slobodana Miloševića, zahtevala da Srbija po hitnom postupku donese zakon o lustraciji. Da je naš predlog tada prihvaćen, danas ne bismo imali ovakvu povezanost i isprepletenost političkih, bezbednosnih i svih drugih državnih struktura koje su bile deo Miloševićevog režima. Sa druge strane, ne smemo zaboraviti da je tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica, koji je na vlast došao 5. oktobra 2000, ustvari ideološki naslednik Slobodana Miloševića. Dobar deo građana je tog 24. septembra 2000. u prvom krugu predsedničkih izbora glasao za Koštunicu, ne zato što je time Miloševića želeo da kazni za sve zločine koje je njegov režim počinio na prostoru SFRJ, nego zato što su ti ljudi bili duboko nezadovoljni činjenicom da Milošević nije uspeo da realizuje ratne ciljeve koje je, zajedno sa srpskom elitom, zacrtao krajem odsamdesetih. Drugim rečima, tom delu srpskog društva nisu bili sporni sami ratovi, nego činjenica da oni, u smislu osvajanja teritorija, nisu bili dovoljno uspešni. Ne zaboravite da je Koštunica sa mesta predsednika SRJ, ali i kasnije, kao premijer Srbije, konstantno opstruirao rad Haškog tribunala. Koštunicu je, da ne zaboravimo, u tome manjinski podržavala Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića.

 

Čovek koji je nesumnjivo pomogao lociranju i hapšenju i Ratka Mladića i Radovana Karadžića je tadašnji šef Nacionalnog saveta za bezbednost Srbije i savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića, pokojni Miodrag Rakić. Njegov lični i profesopnalni angažman je u tom smislu bio izuzuetan.

 

AVANGARDA: Na dan hapšenja Ratka Mladića, uradila sam intervju sa bivšim načelnikom KOS-a, generalom Aleksandrom Dimitrijevićem, koji mi je, kao direktni svjedok tih događaja, posvjedočio šta je sve Vojislav Koštunica, zajedno sa službama bezbijednosti koje je kontorlisao, radio kako bi opstruirao lociranje i hapšenje Karadžića i Mladića. Paradoksalno je to što je upravo u Koštuničino vrijeme Srbija Hagu izručila najveći broj haških optuženika.

 

KOSTREŠ: Srbija ne sme dozvoliti da se zaboravi i da ostane nekažnjeno sve što je Vojislav Koštunica, tokom trajanja svog mandata, uradio i što nije. Veoma veliku traumu i sramotu Srbija trpi zbog toga što su 2008, tokom trajanja Koštuničinog mitinga protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, u Beogradu zapaljene ambasada SAD i još nekoliko ambasada zapadnih zemalja. Devet godina je trajao sudski proces protiv neposrednih izvršilaca, ali su na kraju svi osumnjičini, ili oslobođeni, ili su prošli sa uslovnim kaznama, to je skandalozno.

 

Niko nikada nije postavio pitanje političke odgovornosti Koštunice i njegovog Kabineta za taj događaj. Jer, policija se, kao što znate, u jednom momentu sama povukla, više nije štitila pomenute ambasade, iako je bilo procenjeno da one mogu biti napadnute. Ko je policiji naredio da se povuče?! Ko?! Policajci nisu sami mogli da donesu takvu odluku. Hoću da kažem da je uloga Vojislava Koštunice i njemu bliskih struktura u postpetooktobarskoj Srbiji više nego mračna. Nadam se da tako neće ostati i da će oni ključni događaji u kojima je taj čovek učestvovao jednoga dana ipak biti rasvetljeni.

 

AVANGARDA: Pomenuli ste način na koji su mediji poslednjih dana pisali o presudi Ratku Mladiću… Da li Vas je iznenadilo to što televizije i novine, koje su pod direktom kontrolom predsjednika Aleksandra Vučića – mislim na televiziju Pink i na tabloide – vode bjesomučnu kampanju objašnjavajući kako je presuda Ratku Mladiću zapravo dio šire zavjere protiv Srbije. TV Pink, koja televiziju ima i u BiH, na dan izricanja presude Mladiću pozvala je, na primjer, Vojislava Šešelja da to izravno komentariše. Da li su, dakle, ovi mediji uopšte imali izbora, budući da ih kontroliše čovjek koji je 2008. predvodio demonstracije protiv hapšenja Radovana Karadžiča, koji je u Skupštinu Srbije dolazio obučen u majicu na kojoj je pisalo “sugurna kuća za Ratka Mladića” i koji, najzad, nikada nije objasnio zašto je to činio, nikada se zbog toga nije izvinio. Govorim, naravno, o predsjedniku Aleksandru Vučiću, koji izgleda danas ne brani Ratka Mladića; brani – sebe. 

 

KOSTREŠ: Napraviću nekoliko analogija koje samo na prvi pogled nisu povezane. Naime, u Srbiji imate ljude koji relativiziraju sve ono što se devedesetih događalo na prostoru nekadašnje SFRJ i kojima je cilj da Srbiju predstave kao najveću žrtvu jugoslovenskih ratova. Zašto? Zato što je to najlakši i najsigurniji način da manipulišete masama. Istovremeno, to je i način na koji provodite reviziju i bliže i dalje prošlosti. Uostalom, setite se zakona o izjednačavanju partizana i četnika, koje je ne tako davno donela Skupština Srbije; ili pokušaja da se rehabilituje Milan Nedić, koji je, u toj iskrivljenoj interpretaciji, nevin zato što je, tokom nacističke okupacije Srbije, štitio Srbe, ali je nacistima pomagao u likvidacijama “samo” Jevreja.

 

U takvoj situaciji, u takvim okolnostima, nije čudno to što se građanima Srbija ponovo pokušava predstaviti kao žrtva. Ova politička matrica, u kojoj su srpske snage druge narode ubijale isključivo “u samoodbrani”, kod nas postoji veoma dugo. Upravo iz nje proizlazi ponašanje koje ste opisali. Nesposobnost političkih elita, naročito nesposobnost one postpetooktobarske, da promeni zadatu matricu i da izvrši lustraciju, srpskom društvu vraća se kao bumerang. Zato je, kao potpuno legitimno, moguće da Vojislav Šešelj, na provučićevom TV PINK, građanima objašnjava ko je zapravo Ratko Mladić.

 

AVANGARDA: “Ovo je težak dan, ali molim građane Srbije da podignu glavu i nastave da žive ponosno u suverenoj zemlji Srbiji, koja nikome neće dozvoliti da je ponizi”. Znate li ko je izgovorio ovu patetičnu banalnost?

 

KOSTREŠ: Aleksandar Vučić.

 

AVANGARDA: Tako je. Imate li ideju zašto bi dan kada je Mladić presuđen za takve stravične zločine bio težak za Srbiju? Zar predsjednik Vučić do sada nije ponavljao da je krivica individualna? Kada je promijenio mišljenje i počeo da govori o kolektivnoj krivici? Otkud ta kolektivna identifikacija sa zločincem i sa zločinom? Najzad, zar se na ovaj način, umjesto denacifikacije, ne vrši – nacifikacija?

 

KOSTREŠ: Ovo što ću reći nikako ne bi smelo da bude shvaćeno kao pokušaj da odbranim ili da protumačim Vučića. Mislim, dakle, da je Vučić napravio određeni otklon od ekstremno desnog političara koji je u Skupštini Srbije pretio “sto za jednog”, koji je lepio plakate “Bulevar Ratka Mladića”, koji je organizovao demonstracije protiv hapšenja Radovana Karadžića i slično, do čoveka koji je ipak otišao u Srebrenicu i koji je, makar na verbalnom novou, pokazao da u regionu mora doći do pomirenja. Drugim rečima, čini mi se da, uprkos svemu, Vučić pokušava da javnosti pošalje poruke drugačije od onih koje je slao ranije. Ne znam koji je Vučić iskren – onaj iz devedesetih ili ovaj danas. Ipak, kao građanin ove zemlje, iskreno se nadam da je, naprosto, predsednik Srbije doživeo transformaciju i konačno razumeo neke stvari.

 

Sa druge strane, jasno je da Vučič, kada daje izjave koje navodite, i dalje računa na birače koji presudu Mladiću doživljavaju na veoma traumatičan način, na način na koji je Šešelj opisao gostujući na TV Pink. U tom smislu, pitanje je šta će Vučić na kraju odlučiti – da li će biti političar ili državnik.

 

AVANGARDA: Zar predsjednik Srbije to odavno nije odlučio? Jer, umjesto da kao državnik građanima saopšti teške istine važne za društvo, predsjednik Vučić, podilazeći javnosti, politiku očito vodi na osnovu dnevnog ispitivanja javnog mnjenja. Drugim riječima, umjesto da ide za idejom, predsjednik Vučić ide za većinom.

 

KOSTREŠ: Vi i ja smo oko tih stvari apsolutno saglasni, ali je, nažalost, Vaš i moj glas u ogromnoj manjini. Nema sumnje da će Vučić uskoro morati da se odluči da li će da radi ono štio ste rekli – da bude lider koji će imati hrabrosti da građane suoči sa problemima, da ih usmerava na pravu stranu – ili će poteze povlačiti na osnovu istraživanja javnog mnjenja. U Srbiji je, nažalost, većina političara vladala podilazeći javnosti, zbog čega je srpsko društvo dugo u stanju ozbiljne konfuzije. To društvo nije uspelo da se suoči ni sa nedavnom prošlošću, ali ni sa onom iz Drugog svetskog rata.

 

Nažalost, sličnu situaciju imamo i u nekim postjugoslovenskim društvima, u kojima su političari na vlasti politikanti, ne državnici. Ako mi to može doneti neki politički poen, tokom predizborne kampanje iz sveg glasa ću vikati – bravo, Rusija!; istovremeno, već na sledećim izborima ću, procenim li da to može biti profitabilno, poručivati – bravo, Amerika. Sve to, naravno, bez ikakve svesti o tome da su te dve stvari ne dva politička, nego dva civilizacijska bloka; dve civilizacije koje podrazumevaju jasno definisan sistem vrednosti.

 

Pokušajima koketiranja desnice sa zločincima iz ratova devedesetih o kojem smo govorili dobijaju se poeni koju su kratkoročni; istovremeno, društvu se nanosi ogromna šteta. Drugim rečima, duboko se varaju svi koji misle da će tragedija ovih naroda biti zatvorena i da će na nju biti stavljena tačka presudom Ratku Mladiću i skorim zatvaranjem Haškog tribunala. Neće! Tragedija devedesteih biće završena onog momenta kada se ceo region bivše SFRJ bude podelio na samo dve grupe: na one koji su zločinci i koji su za te zločine kažnjeni, i na one koji te zločine i te zločince osuđiju. Bez obzira, dakle, da li je reč o “našim” ili o “vašim” zločinima.

 

AVANGARDA: Milorad Dodik je, komentarišući presudu Ratku Mladiću, rekao da je za Mladića, u dijelu BiH koji on kontroliše, “zagaratovano mjesto heroja”. Kako to tumačite? Ne zaboravite da je Dodik političku karijeru počeo u Reformskim snagama Ante Markovića…

 

KOSTREŠ: Reč je o čistom politikantsvu. Ne poznajem čoveka, ne poznajem dobro ni taj deo bosanskohercegovačke političke scene, pa ne znam da li je Dodik Reformskim snagama pripadao zato što je verovao u tu ideju ili… Međutim, jedno je sigurno: Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata je u ratnim godinama bio antipod Srpskoj demokratskoj stranci Radovana Karadžića i, dok nije došao na vlast, Dodik je, u tom smislu, bio dosta drugačiji. Setite se šta je govorio o Ratku Mladiću… E, a onda je shvatio da upravo SDS-ovska retorika iz devedesetih – jer to što što Dodik danas govori, to je SDS iz najgorih vremena – donosi politički profit. Umesto da svoju energiju usmeri na to da ljudima koji žive u entitetu RS, ali i u ostaku BiH, objasni da je rat zlo i da iz njega nije izašlo ništa dobro, Dodik vodi politiku koja je ratnohuškaška i na ivici incidenta; trudi se da ne samo u BiH, nego i u regionu, po svaku cenu održi atmosferu konflikta i napetosti. Zanimljivo je, pritom, da Dodik uporno preti nekakvim referendumima, ali da istovremeno ne radi ništa konkretno da ih realizuje. Zbog čega to radi, zašto održava napetost, to verovatno samo on zna.

 

Nažalost, u tom podjarivanju strasti, Dodik uvek ima partnere i u BiH i u regionu. Svi njegovi “partneri” očito veruju da je lakše ljude mobilisati na emocijama, na priči “oni su nama, e, sad ćemo mi njima”, nego na nečemu što je konstruktivno i dobro.

 

AVANGARDA: Da li je Haški sud, koji će biti zatvoren do kraja ove godine, postigao svoj cilj? Ovdje se često kaže da je zadatak suda da pomiri narode… Veliki jugoslovenski advokat Srđa Popović rekao mi je svojevremeno, komentarišući presudu generalu Anti Gotovini, da zadatak ni jednog suda, tako ni Haškog, nije da miri narode, već da sudi na osnovu dokaza.

 

KOSTREŠ: Haški tribunal svakako je uradio svoj posao: pokazao nam je da zločin ne može ostati nekažnjen, što je veoma važno. Presude koje je taj sud doneo sigurno će u budućnosti postati predmet istraživanja pravnika, istoričara, sociologa…

 

Lično mislim da bi bilo mnogo bolje da je optuženima u ovim ratovima suđeno ovde: Mladiću u Bosni, Miloševiću u Srbiji, hrvatskim političarima i generalima u Zagrebu. Samo bi na taj način građani bivših jugoslovenskih republika mogli da shvate šta su zapravo političke oligarhije na vlasti činile devedesetih. Nacistima, na primer, nije slučajno suđeno u Nirnbergu, budući da su upravo u tom nemačkom gradu donešeni Nirnberški zakoni. Nacistima je, dakle, suđeno na samom izvorištu zla. Da je kod nas primenjen isti princip, bile bi izbegnute spekulacije o tome da je “našima” presuđeno strožije i više nego “drugima”.

 

Nažalost, nije bilo hrabrosti i odlučnosti da se to učini. Umesto toga, stvari se zataškavaju, neki događaji se i dalje skrivaju. Dogovor Franje Tuđmana i Miloševića o podeli BiH, na primer, više niko i ne pominje. Veze i kontakti između predstavnika dve vlasti u Zagrebu ili u Karađorđevu, u momentu dok gore hrvatski gradovi, takođe se zaboravljaju. Zašto su devedesetih vlasti u BiH napravile tri nacionalne stranke? Je li cilj bio da se sruše “zli komunisti”, a oni će se, ja li, već nekako dogovoriti? Nažalost, videli smo kako je taj “dogovor” izgledalo. Rat ne počinje tako što neko ubije svata, znate; to ubistvo mora neko da organizuje. Sve dok naše elite građanima ne ponude jasan odgovor na ova pitanja, do tada će nam, bojim se, skakodnevno iz ormara ispadati po neki zaostali kostur.

(BILSV, 25.11.2017)