BEOGRAD / SARAJEVO – Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak izjavio je da članovi LSV izlaze kao građani na proteste „Jedan od pet miliona“ i da je to njihovo pravo. 

- Mi, kao stranka, nemamo veze sa Savezom za Srbiju, niti smo imali razgovore s njima, zbog toga što tamo gde se nalaze neoljotićevske grupacije, poput Dveri ili stranke Milana Stamatovića, mi ne možemo da podržimo. Naši članovi izlaze sa drugim građanima na građanske proteste, a kada se to pretvori u političke proteste, onda će LSV olučiti šta će raditi, ali sa ljotićevcima i neonacistima sigurno nećemo biti na istoj strani – kazao je Čanak u intervjuu za Al Jazeera Balkans.

Ipak, u januaru ste izjavili da Vučić nema razloga da brine zbog njih, te da iza svega toga ne leži nikakva šansa za boljitak. Da li još tako mislite i zbog čega?

- Apsolutno. To ne znači da je situacija u zemlji dobra. Nije. Ne znači ni da nema razloga za nezadovoljstvo. Ima ih puno. Ali ono što je sigurno, a to znam iz svog gotovo 30-godišnjeg političkog iskustva, da su samo dva puta ulični protesti doneli neku promenu. Prvi put 1996/97. godine, kada su branjeni rezultati lokalnih izbora, kada je opozicija osvojila vlast u mnogim gradovima, a drugi put 5. oktobra 2000., kada smo branili rezultate izbora od 24. septembra, kada je Slobodan Milošević definitivno izgubio vlast. U oba slučaja su to bili protesti posle izbora, a ne umesto izbora. I samim tim, svi protesti koji su bili umesto izbora, a bilo ih je na stotine, nisu dali nikakv konkretan rezultat. I u tom smislu ne verujem da će i ovi. 

Kada ste pomenuli devedesete godine, stoji li argument nekih kritičara režima da su neke stvari u Srbiji sada čak i lošije nego u Miloševičevo vreme? Na primer, kad je reč o slobodi govora.

- Mislim da je to zaboravnost, da budem nežan. Za vreme Miloševića su ljudi ginuli, nestajali, bili smo u blatu i krvi do guše. Danas se zaboravlja kakvo je to vreme bilo i koje su bile reperkusije za opoziciono delovanje i koliko je ljudi platilo glavom. Od najpoznatijih – Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, pa do drugih. 

Što se tiče medija, kako porediti današnju situaciju sa devedesetima, kada je u ono vreme mera slobode medija bila koliko ima slobodnog roto papira na tržištu. Koliko je bilo mogućnosti da se odštampaju opozicione novine. Danas kada u svakoj ruci imate smartfon, koji je vezan za društvene mreže, kojima se može komunicirati direktno, Youtube kanal, na kojem možete praviti sopstvenu televiziju, ako ima ko da vas gleda, onda mi stvarno nije jasno kako se to može porediti.

To što možda nema na javnom servisu dovoljno opozicije, a nema, to je drugo. Što nema političkih emisija na kanalima sa nacionalnom tv frekvencijom, a nema, to je nešto treće, ali tu su razlozi koji se ne pominju. Između ostalog, što su gledanost, slušanost, tiraži dignuti na nivo vrhovnog principa, a društvena uloga tih medija je apsolutno gurnuta u stranu. Tako da nisam siguran da je pošteno da ljude koji su stvarno iskrvarili tih devedesetih u medijskom mraku, porediti sa ovim vremenom u kojem živimo. 

Pitam Vas za slobodu govora i zbog činjenice da ste negde početkom 2000. godine, na jednom mitingu poručili Miloševiću da će mu narod suditi ako još jednom takne narodnu volju, da ćete otići na Dedinje, „izvući đubre iz bunkera“ i obesiti ga. Ipak, Miloševićeva policija Vas nije uhapsila tada. Jednog maloletnika koji je ovih dana nosio vešala na protestu, ali nije nikom poimenično pretio njima, Vučićeva policija jeste. I jedan penzioner je priveden zbog nošenja vešala, na kojima je pisalo „Vučiću, vrći penziju il se besim“. Šta to onda govori o slobodi govora onda i sada?

- Izvinjavam se, ne mislim da treba porediti te stvari. U trenutku kad sam ja izgovarao te reči, to je bilo pošto su našeg odbornika u Zrenjaninu Jana Svetlika pre sednice skupštine uhapsile nepoznate osobe, stavile ga u kola i vozili po njivama dok sednica nije završena, kako ne bi bilo većine. To je bio konkretan povod, a dok sam to govorio, na grudima sam imao crvenu tačku od snajperiste na krovu susedne zgrade. Porediti te stvari je, najblaže rečeno, vađenje iz istorijskog konteksta. 

A šta je sa aktuelnim hapšenjima zbog vešala?

- To je bio jedan očigledno neukusan, ali bezazlen oblik ispoljavanja nezadovoljstva i to da se neko hapsi ili ne hapsi zbog simbola je koješta. Meni je strašnije što ste u roku od 10 sati imali podeljene reakcije. Jedan deo organizatora je u prvom trenutku reagovao objašnjenjem da je to ubačena režimska svinjarija, a kad se ispostavilo da ipak nije, onda je krenula priča da nedužnog momka drže u pritvoru. 

Kada se takva licemerja počnu pojavljivati, onda je vrlo važno shvatiti da tu nije priča o simbolima, nego o uzajamnim optužbama i tu ću dosta poistovetiti režim i deo opozicije koji se krije iza građanskih protesta. Tim optuživanjima se krije odsustvo plana šta dalje i to sa obe strane.

Šta će dalje raditi LSV, kada je reč o bojkotu institucija, koji je najavio deo opozicije? LSV je početkom nedelje napustila sednice skupština Vojvodine i Srbije, ali se prehodnom bojkotu tokom posete predsednika Slovenije nije pridružila. 

- Neprisustvovanje sednicama je akt protesta i demonstracija neslaganja sa nečim. Bojkot je nešto drugo. To bi trebalo da znači da se institucije smatraju nelegitimnim i u tom slučaju učestvovanje i boravak u njima uopšte je nešto nedopustivo. Sad imamo situaciju da deo opozicije koji je najavio bojkot institucija, umesto da to zaista i uradi, tako što uopšte neće ulaziti u zgrade, da vrate mandate, da potpuno ignorišu te institucije, oni drže konferencije za medije usred te narodne skupštine. To onda otvara pitanje je li to pravi put?

Šta onda jeste mogući put?

- Ja lično sam pre skoro dve godine bio užasnut načinom na koji je Aleksandar Martinović (SNS) kao predsededavajući Administrativog odbora skupštine vodio sednicu tog tela. On nije dao reč nijednom opozicionom poslaniku. Nikom od nas koji smo se javili za reč. Pročitao je sinopsis i završio sednicu. izašli smo svi zajedno i održali konferenciju za novinare i rekli da je to nedopustivo. Ja od tada više nisam kročio ni na jednu sednicu tog odbora i to je moj oblik otpora samovlašću. Pa onda vi odlučujte, a ja mogu da ustvrdim da su te odluke nelegitimne. Niko mi se iz opozicije nije pridružio u tome. 

Sad najednom imate situaciju da SzS smisli da je bojkot put kojim treba ići i izdiktira to kao nekakvu meru opozicionarstva, a pri tom ni gospodin Dragan Đilas, ni gospodin Borko Stefanović nemaju poslanike u skupštini, ali prednjače u tome da treba napustiti skupštinu u kojoj ionako nisu. A niko nije reagovao kad je trebalo. Ništa od ovog nije od juče.

Nekoliko poslanika LSV je tražilo posebnu sednicu o Vojvodini. Imali smo o raznim stvarima posebne sednice, uključujući i više njih o Kosovu i Metohiji, na kojima sam i ja učestvovao, jer razumem da je važno pitanje. Ali baš nijedna o Vojvodini da ne bude, koja i te kako ima problema. I videćemo da li će je biti. I ako se izađe u susret tom našem zahtevu, šta treba? Da ne učestvujemo na toj sednici? A ako odbiju, onda imamo razlog da kažemo da nama prioriteti nisu oni koje nameće SNS i onda ne moramo da učestvujemo u tome.

Jeste li i Sporazum s narodom, koji je potpisao SzS i deo opozicije, doživeli kao nametanje mere opozicionarstva? Lige nema među potpisnicima, šta je tu sporno – sam sporazum ili neki njegovi potpisnici?

- Prvo, niko nas nije ni zvao da razgovaramo o tome. Drugo, mi ne bismo da pravimo ponovo iste greške, jer smo kao DOS radili slične stvari, mada na drugi način. Slobodan Milošević, ili, kako su ga opravdano zvali, „Balkanski kasapin“, je bio apsolutno prepreka normalizaciji života u jugoistočnoj Evropi koju smo morali da sklonimo. Ja sam napravio plan od tri tačke šta treba da se uradi – prvo, smena Miloševića, drugo, oslobađanje medija, treće,a izbori u roku od godinu dana. Oko toga je napravljena Demokratska opozicija Srbije (DOS). Ja sam povređen negde u maju 2000. i dok sam bio u bolnici to je preraslo u nekakav program, protiv kojeg sam bio, jer smo bili suviše heterogena grupacija da bismo mogli da napravimo bilo kakav koherentan program. Preglasan sam i posle 5. oktobra se krenulo u realizaciju toga. Ja sam tražio lustraciju, jer bez toga, zabrane SRS, SPS, JUL-a i Stranke srpskog jedinstva bilo je potpuno iluzorno pokušavati nešto da se uradi. Trebalo je da otpustimo sve u policiji i vojsci 6. oktobra, pa onda primati jednog po jednog posle provere. Nije učinjeno ništa. 

Sada imamo situaciju da ni izbliza ne postoji međunarodna podrška za smenu Vučića, kakva je postojala za smenu Miloševića, ni izbliza podrška protestima kakva je postojala u vreme DOS-a, ni izbliza baza ljudi koji su spremni da preuzmu vlast, kakva je postojala u vreme DOS-a. I upravo zbog toga, bojim se i sa punim žaljenjem primećujem  da je ovo put, koji će opravdano nezadovoljstvo građana, uglavnom predstavnicima vladajuće koalicije na lokalnim nivoima, jednostavno potrošiti na nešto što neće biti konstruktivno.

Ako bude vanrednih izbora, hoće li LSV učestvovati na njma?

- O tome će odluku doneti stranački organi, ali LSV ima jasan odnos prema izborima već dugi niz godina. Bilo je početkom devedesetih ideja o bojkotu izbora. I kada je opozicija bojkotovala one za skupštinu SR Jugoslavije u maju 1992. godine, shvatili smo svi zajedno da time ne dobija niko. Ni država, ni vladajuća stranka, a naročito ne opozicija.

Ipak, opozicija je posle tog bojkota, isposlovala nešto bolje izborne uslove u pregovorima sa Miloševićevim režimom i ostvarila bolji rezultat.

- Tada je još uvek Milošević bio osetljiv na međunarodnu zajednicu. I kada se uporede ti uslovi sa ovima danas, jedino što bi moglo da bude poštenija i što bi mogla vlast da uradi, jeste da umesto jedne, bude više izbornih jedinica. Ali u to ne verujem, zbog toga što je taj izborni zakon donet u vreme Demokratske stranke i nije menjan, jer je njima odgovarao. Sada tako rigidan zakon, po kojem samo nekoliko najkrupnijih igrača mođe da uđe u parlament, odgovara vladajućoj stranci i tu promena biti neće.

Utisak je da opozicija uvek traži promene, najavljuje da će ih sprovesti kada dođe na vlast, a onda veći deo onoga protiv čega su bili, zadrži. Može li se onda verovati političarima, koji su već bili na vlasti, da će biti drugačiji sledeći put? Eto, i Vučić se kao opozicionar zalagao za slobodu medija, nezavisno pravosuđe, borbu protiv korupcije, a sada najviše primedbi dobija za stanje u tim oblastima. 

- Znate kako, nekima od njih, što u vlasti što u opoziciji ja sigurno ne bih verovao. Ali ne pitam se ja, nego građani.

Kakvi su danas odnosi Srbije sa susedima? Stoji li ocena opozicije da su lošiji nego pre dolaska naprednjaka na vlast ili su, nikad bolji, kako tvrdi Vučić?

- Ni jedno ni drugo. S jedne strane, oscilacije u odnosima s okruženjem su nekakva redovna stvar na ovim prostorima. Mislim da su u granicama nenormalnosti, koja karakteriše odnose među državicama na Balkanu. Međutim, te varnice idu sa svih strana i nikad ne znate koja će varnica koliko potpaliti u ovim spojenim sudovima. Jer kada, recimo napad na gospodina Pupovca u Zagrebu i priča o promeni izbornog sistema u Hrvatskoj kojim će se nacionalnim manjinama oduzeti pravo da glasaju o budžetu i poverenju vladi, pa takav rasistički zakon od nacističke Nemačke i nacionalne nivelacije u Republici srpskoj nije viđen. I mislim da je to vrhunac ludila, na koji demokratska Hrvatska mora glasno da reaguje. S druge strane, imali smo situaciju da predsednik Evropskog parlamenta govori o italijanskoj Istri i Dalmaciji. To samo pokazuje da varnice lete sa svih strana na suvu travu odnosa na Balkanu.

Lete varnice i iz Srbije, zar ne? Pa posle sledi gašenje požara.

- Naravno da postoje neodgovorni ljudi, kao što je, recimo, Aleksandar Vulin i još neki, da ih ne nabrajam, koji ispričaju stvari koje su apsolutno nedopustive. Ipa, mislim da još uvek situacija nije alarmantna na način kako je to bilo devedesetih godina. Nadajmo se da će to ići ka smirivanju i poboljšanju odnosa. 

Vi ste na čelu skupštinskog odbora za evrointegracije, jedinog na čijem je čelu neko ko nije u sastavu vladajuće koalicije? Kako ocenjujete brzinu i kvalitet procesa evrointegracija Srbije poslednjih godina?

- Teško je biti objektivan. S jedne strane, od 35 poglavlja otvoreno je 16 i sva u poslednjih šest godina. S druge strane, bilo bi časno reći da je to bilo moguće, jer su u vreme vladavine Demokratske stranke, koju smo mi podržavali, učinjeni pretpristupni koraci. Srbija ide nekim tempom, koji, ne znam da li bi mogao biti brži pod nekim drugim okolnostima, ali u datim međunarodnim okolnostima, može se reći da Srbija postojano ide prema EU.

Dakle, ne čini Vam se da se i dalje dvoumi između Rusije i EU, kao što mnogi tvrde?

- Ja spadam u najoštrije kričare režima Vladimira Putina u Srbiji, smatram da je to jedan od najgorih primera totalitarnog vođenja države na tlu Evrope, ali činjenica je da je ekonomska i energetska zavisnost Srbije od ruskih energenata takva, naročito posle predaje vojvođanske nafte u ruske ruke, da bi prekidanje odnosa sa Rusijom, u korist EU, značilo ekonomsko samoubistvo. A s druge strane, prekidati odnose sa našim definitivno najvećim donatorima i, u vrednosnom sistemu mnogo bližim partnerima, kao što je EU, bio bi zločin prema budućnosti ove zemlje. To su dileme, sa kojima kada se sretnete, imate hod po tankoj žici iznad duboke provalije koja deli EU i Rusiju.

Kad je reč o Rusiji, jeste li dobili odgovor od ministra spoljnih poslova Ivice Dačića ko je autor transparenta koji je stajao ispred zgrade MSP, a na kojem je pisalo Ako Kosovo nije Srbija, onda ni RS nije BiH? Hoće li LSV probati da postavi svoj transparent ispred zgrade MSP – Ovo nije Rusija?

- Nismo dobili odgovor i mi ćemo postaviti transparent – Ovo nije Rusija, koji je već bio razapet iznad autoputa koji vodi prema Beogradu sa aerodroma „Nikola Tesla“, kao znak dočeka Vladimira Vladimiroviča Putina kad je bio u poseti. Tek da se ne zaboravi.