SARAJEVO - Da se političke (ne)prilike u Srbiji i regiji nimalo ne stišavaju najzornije ilustruje posljednja afera koja potresa srbijansku političku scenu. Naime, niz je najviših zvaničnika te zemlje informirao javnost kako sigurnosno-policijske službe posjeduju relevantne informacije o tome da je život predsjednika države Aleksandra Vučića bio ili još uvijek jeste ugrožen i to na način da je bio potencijalna meta atentatora.

Opozicioni prvaci i veliki dio medija koji nisu pod direktnom kontrolom srbijanskog režima, kako medijske prilike u Srbiji opisuju nezavisni intelektualci, otvoreno su izrazili sumnju u vjerodostojnost činjenica navodeći kako ovo nije prvi put da se u javnosti govori o potencijalnoj ugrozi Vučićevog života. Po njima, riječ je o još jednom „medijskom balonu“ koji je proizašao iz „tabloidske kuhinje“, a cilj mu je skretanje pozornosti sa ekonomsko-političke krize koja potresa zemlju i napumpavanju Vučićevog rejtinga.

Vjerovatno ne postoji osoba u regiji zapadnog Balkana koja se interesira za politička zbivanja, a da joj nije barem površno poznat lik Nenada Čanka. Jedan od vodećih opozicionih političara u Srbiji i predsjednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) tumačeći političko stanje kaže kako ne vidi političkog motiva za prijetnju takvog raspona. „Ono što je moj politički osećaj, to je da je to duboko nerealno“, kaže Čanak u intervjuu za Al Jazeera Balkans dovodeći u pitanje cijeli narativ konstruisan oko pitanja mogućeg atentata na Vučića.

Prirodno, Čanak je bio veoma otvoren i decidan u komentarisanju političkog nereda u regiji iza kojeg, na ovaj ili onaj način, stoji „režim u Beogradu“. Za prilike u Crnoj Gori kaže da se uklapaju u rusku geostratešku politiku u regiji, a Dodikovo „drsko secesionističko“ ponašanje tumači kao vid prikrivanja i posljednji politički čin „karijere u nestanku“

Koliko je, po Vašem mišljenju, vjerodostojna informacija da je srbijanski predsjednik Aleksandar Vučić potencijalna meta atentata. Dobar dio javnosti u Srbiji problematizira te navode otvoreno sumnjajući da iza svega stoje tabloidi i Vučićeva želja da se dobije na popularnosti? Vučićevi kritičari kažu da ovo nije prvi put da se u javnost ‘izlazi’ sa sličnim tvrdnjama.

– Ne mogu da govorim o stvarima koje ne znam, dakle šta su policijska saznanja ili nisu; u to ja nisam upućen, ali ono što je moj politički osećaj to je da je to duboko nerealno. A nerealno je zbog toga što da bi se obavio atentat na nekoga mora postojati neki dubok razlog za to, a taj razlog za atentat na Aleksandra Vučića ne vidim. Ne vidim kome bi išlo u prilog da se takvo nešto desi, tim pre što me duboko, već u startu, pokolebalo u istinitost takvog jednog navoda njegov izvor.

Ne verujem da iza toga stoji bilo šta, tim pre što se tu spominje i aktuelni predsednik Crne Gore Milo Đukanović, a Milo Đukanović, nemojte zaboraviti, je posle izbora pre dve godine predao kao predsednik DPS-a vlast bez ijedne reči poštujući izbornu volju građana.

To znači da je predao i upravljanje službama koje bi morale biti upoznate ako se šta takvo događa na teritoriji Crne Gore. Samim tim bila je to potpuna konstrukcija u koju duboko ne verujem.

Nedavno je u Srbiji održan referendum kojim se mijenjao dio Ustava koji se odnosi na pravosuđe. Mnogima nije bilo do kraja jasno o kakvim je ustavnim promjenama riječ, a dobar dio javnosti posumnjao je da se iza svega krije namjera vlasti da testiraju ‘odanost i disciplinu’ birača.

– Nije to tako jednostavno zato što se sa jedne strane za svaku promenu Ustava mora sprovesti procedura za donošenje Ustava, a u tu proceduru spada i referendum. Pošto se ovde menja taj deo oko sudstva tu postoji jedan nesporazum da li je to u redu ili nije u redu i veoma je teško sada tu biti jednoznačan, pa reći sada –  da, to je trebalo, ili ne, to nije trebalo uraditi. Sam referendum je pokazao nekoliko stvari. Prvo da postoji ozbiljna pukotina u tom načinu funkcionisanja, mobilizacije glasača, većine u Srbiji, da postoji jedan tip, ‘ajde da kažem, pobune unutar birača SNS-a zbog toga što je interesovanje za referendum bilo veoma malo, suštinski.

Što znači da bi se dobili ovakvi rezultati gde je jedan izuzetno značajan broj ljudi koji su izašli na referendum glasao “ne”, što je bilo “ne” predlogu vladajuće većine, a ne promenama Ustava. Da se razumemo: garantujem da 95 posto ljudi nije uopšte znalo o čemu se radi u svemu tome nego su isključivo računali ako od nas traži režim da glasamo “da”, onda je to odnos prema režimu i zbog toga ja to ne vezujem za same ustavne promene.

Da li je mala izlaznost na referendum bila iznenađujuća i da li je referendumsko izjašnjavanje pokazalo da Vučić i SNS gube na popularnosti?

– Dakle, to što su glasali “ne”, a izvođeni su ljudi po metodologiji kapilarnih glasova, kako to već SNS radi, onda je jasno da je jedan broj ljudi na koje se računa da su glasači SNS-a iz sada već pobune protiv takvog tipa manipulacije – to jeste hajde sada u autobuse pa ćete ići na skup, pa ćete onda ići ovamo, pa ćete predstavljati živu kulisu –  jednostavno pokazao time svoje nezadovoljstvo. Mislim da je upravo ta činjenica dovela do nelagode, ‘ajde da budem nežan, u redovima SNS-a, jer je jasno da popušta disciplina koja je do tada bila neupitna prilikom glasanja.

S druge strane, to što je u Beogradu i u velikim gradovima, uopšte u gradskim sredinama, došlo do toga da se glasa “ne”, govori o tome da tu može doći do ozbiljnih promena u budućnosti naročito na lokalnim izborima, koji su za samo dve godine. To jasno govori da se svašta može događati i da opozicija, kakva god bila, ima sad neke šanse da u gradovima postigne neke rezultate koji su do sada bili nemogući.

Sve u svemu, taj referendum je to sve pokazao i mislim da se ovoga trenutka ubrzano, na svim frontovima, radi kako da parlamentarni izbori prođu u korist vladajuće većine. Tu je naravno opozicija, kada kažem opozicija mislim na samozvanu patriotsku opoziciju jer je građanska opozicija u defanzivi, opoziciju koja se slaže sa režimom kada je u pitanju odnos prema severoistočnoj Bosni i Hercegovini, prema Kosovu, prema ulozi Ratka Mladića u novijoj srpskoj istoriji. Referendum je pokazao pukotine na monolitu režimske vladavine.

Koliko je zvanični Beograd umiješan u zbivanja u Crnoj Gori, godinama, od pokušaja državnog udara, pa preko ‘pobune’ Srpske pravoslavne crkve do današnjih ‘turbulencija’ u Vladi Zdravka Krivokapića. Koliko se, zbog svojih interesa koristila infrastrukturom SPC-a i još više njenom simboličkom moći?

– Ne znam da Vam kažem ko tu igra presudnu ulogu, ali je potpuno jasno da u pozadini svega toga stoji Moskva, aktuelna Moskva. Dakle, režim Vladimira Putina, jer je potpuno jasno da kada pogledate stratešku sliku obale Mediterana videćete da samo u Crna Gora može biti pomorska baza za rusku vojnu flotu. To je suština priče, jer Rusija nema baze na Mediteranu i svaki put kada hoće ili treba da deluje mora da prolazi kroz Dardanele i Bosfor i to čini Crnu Goru od izuzetnog značaja za Rusiju te onda preko raznih kanala, uključujući i ono što bismo nazvali delovi duboke države u Srbiji, uključujući i SPC, ona se trudi da uspostavi nekakvu prorusku vladu u Crnoj Gori. Dakle, antizapadnu i antinatovsku.

Ovo što se sada dešava, zar to ne pokazuje ponovo da se gaze elementarni demokratski principi. Recimo, da zbog dugogodišnje vladavine DPS-a sa njegovim koalicionim partnerima nije bilo moguće da opozicija dobije većinu, eto zbog, ne znam, nameštanja izbora. Dobro, opozicija je dobila većinu, ali sada se opozicija posvađala između sebe. Ti koji čine vlast su se posvađali između sebe i ponavlja se scenario uličnih demonstracija, praktično ista priča kakva je bila sa litijama. Te litije nisu imale nikakve veze sa verskim obredima, nego je to bila zloupotreba vere u političke svrhe, to i slepac vidi. Sada se sve to ponavlja jer neće se birati sredstva da se postignuto u rusifikaciji Crne Gore, gde je duboka država iz Srbije samo davalac dobrih usluga za Rusiju. Vlada atmosfera ulične „demokratije“ koja praktično znači – ili će biti kako mi hoćemo ili neka sve izgori.

Politička kriza u Bosni i Hercegovini se strašno intenzivirala, a najviše Dodikovim otvorenim pozivima na secesiju bh. entiteta Republika Srpska. S druge strane, mnogo je signifikantno da su Dodik i njegova politička nomenklatura pristali napraviti ustupke nakon poziva koji im je uputio Aleksandar Vučić. Ne govori li to u prilog činjenici da se iza svih tih procesa, kao glavni motor, nalazi Srbija?

– Drugačije bih to nazvao: Dodikovi pokušaji da se preti secesijom, i tako dalje, ustvari su pokušaji da se napravi što veća distanca od oficijelnog Sarajeva da bi se kroz atmosferu predratne homogenizacije održavao na vlasti i otklanjao pažnju javnosti od korupcije, od činjenice da je severoistočna Bosna i Hercegovina pred bankrotom.

To su stvari koje su suština kada napravite pretnju ratom i onda niko ne pita za ove druge stvari. Mislim da je to pitanje, a da Aleksandru Vučiću ne ide nimalo u prilog bilo kakvo učestvovanje u nekakvom konfliktu u Bosni i Hercegovini u koji bi dalje bio uvučen Dodikovim neodgovornim potezima.

Dodikova politička karijera je na zalazu i njemu je glavno pitanje kako da se iz svega izvuče i da može na miru da potroši ono što je pokrao, ali mislim da i to neće uspeti.

Jedna ste od rijetkih osoba koja u srpskom javnom prostoru nedvosmisleno jasno Radovana Karadžića i Ratka Mladića imenuje ratnim zločincima i najistaknutijim figurama zločinačkog režima ‘90-tih. Kako objašnjavate činjenicu da se diljem Republike Srpske i Srbije oslikavaju murali s njihovim likovima?

– Jeste li primetili da niko ne crta murale Radovana Karadžića? To je vrlo važno primetiti, a reći ću Vam i zbog čega. Zato što ne predstavlja ratni zločinac Ratko Mladić samo pitanje ne znam te severoistočne Bosne i Hercegovine i nekakvog ostvarenja srpske države zapadno od Drine, kako to oni već nazivaju, nego je u pitanju nešto drugo. To je kombinacija lažnog patriotizma, militarizma, jer se on uvek slika u uniformi, ne slika se kao usr… starac koga nalaze u srušenoj šupi kao što je završila njegova karijera, a što jeste pravi Ratko Mladić nego ga pokazuju u uniformi komandanta ne znam kakvih srpskih snaga. Dakle, u pitanju je mitomanija koja se pravi i to militaristička mitomanija gde, nemojte zaboraviti, za osnovu fašizma uvek imate laž, militarizaciju i klerikalizaciju i to je upravo ono što vam pojašnjava celu priču.

To nije slučajno, to se finansira iz izvora ratnih profitera koji su u međuvremenu oprali svoj novac i napravili od toga nekakve legitimne biznise. Pošto smo tržišno društvo sada više niko ne sme ni da pita za poreklo novca i imate pokušaj da se ono što je pokradeno ratovima ‘90-tih legitimizuje i legalizuje za sve vremena, da oni koji su uspeli da opljačkaju čitav region sada treba da postanu nova elita da bi takav režim i takav sistem odnosa vladao zauvek i da nikada niko nikada ne bi postavljao pitanja.

Ratko Mladić je kao osoba ratni zločinac, što su sudovi dokazali, i zato će i skapati u zatvoru, ali Ratko Mladić na zidovima gradova u Srbiji i severoistočnoj Bosni i Hercegovini predstavlja ustvari obeležje željenog sistema odnosa, a to je ko se usudi da zapita bilo šta ima da završi u neobeleženoj masovnoj grobnici. To je suština..

(SzILSV, 30.01.2022)