BEOGRAD - Kosovo je 1912. ušlo u sastav Srbije ratom i voljom velikih sila. Izašlo je iz Srbije 1999., takođe ratom i voljom velikih sila. Zato ne vidim neki veliki manevarski prostor. Kraj priče će biti proglašenje pobede pre nego što se pobegne, a potom i priznanje Kosova. Gde Srbija jedino neće priznati da je priznala Kosovo, kazao je predsednik LSV Nenad Čanak u interjuu za Ekspres.

U nastavku možete pročitati intervju u originalu

O Nenadu Čanku moguće je imati mnogo različitih mišljenja, čak dijametralno suprotnih. I svako od njih može biti istovremeno i tačno i neistinito. Ali jedno je sigurno, od njega je nemoguće uzeti samo izjavu. A to je bila prvobitna zamisao kada smo ga sreli u skupštinskom hodniku, u trenutku dok se u najvišem zakonodavnom telu raspravlja o Kosovu.

- Ovo mi je sedma ili osma skupštinska sednica o Kosovu - odmah je rekao.

Ni nama, ni njemu verovatno nije do kraja jasno da li je to pohvala ili žalba. I već time se kandidovao za idealnog sagovornika na zadatu temu. Time, ali i činjenicom da je tog dana bio redak primer poslanika opozicije u skupštinskoj sali. 

- Lepo kažem, ako nijedna vlada nije ništa rešila povodom Kosova, jeste li razmišljali da je možda put pogrešan?!

S liderom LSV razgovaramo svega nekoliko minuta nakon što je sa predsednikom diskutovao o Kosovu i nazvao ga nacionalistom i centralistom. Razgovaramo u trenutku dok svi domaći, pa i neki svetski mediji izveštavaju o hapšenju Srba na Kosovu. Za jedne, to je napad na Srbe. Za druge, borba protiv korupcije. A međunarodna zajednica se i dalje čeka...

Počnimo pitanjem od milion dolara: zašto niko nije uspeo sve ove godine da reši problem Kosova?

- Glavni problem je u tome što od 1848, a mogu da lociram tačnu godinu, jer je tada Ilija Garašanin napisao "Načertanije", postoji jedna ista matrica onoga što se kolokvijalno može nazvati "prestonički političar". Svi oni uvek razmišljaju u zatvorenom krugu. Na vlasti je onaj ko može da uhapsi ostale i vlast je ona koja može da bude svevlast. Čim nije svevlast, onda nije vlast i onda se sve vlasti osećaju razvlašćeno. To je jedna stvar. Drugo, tu vlast koncentrišu u rukama i pretvaraju u nadvlast, a nadvlast je ono što nije donela jedna partija, stranka ili grupa ljudi na određeno vreme. Uvek postoji tendencija da to bude većinska volja naroda. Uopšte ne bih očekivao da se pojavi neko ko će reći da bi bilo kakvo izlaženje na izbore značilo kršenje izborne volje građana. Jednom su se izjasnili i šta više ima da se izjašnjavaju...

Da li je ta većinska odluka naroda pravdanje odluke koja sledi?

-Tek će se pravdati. To opravdanje će biti i neki referendum. Nemojte zaboraviti da je Milošević pre bombardovanja pitao ljude na referendumu da li su za to da se pitanje Kosova rešava uz saradnju spoljnih sila ili ne. Više od 90 odsto ljudi je bilo protiv toga, jer su smatrali da je to unutrašnja stvar Srbije. Sve se to brzo zaboravilo. Izgleda da je najmudrije bilo pobediti NATO tako što ćemo se predati, kapitulirati i pobeći sa Kosova. To je proglašeno za pobedu. To je stara tehnika iz Vijetnamskog rata, kada je Lindon Džonson pitao generale šta im je činiti. Dobio je čuveni odgovor: "Treba da proglasimo pobedu i da bežimo odavde". Očekujem sličan razvoj situacije na Kosovu. 

A kako onda gledate na ova aktuelna dešavanja, incidente i hapšenja?  

- Vrlo je teško odgovoriti, jer je to pitanje tipa da li tvoja mama zna da se drogiraš. Ali mora da se odgovori sa "da" ili sa "ne". Ceo Balkan je oduvek jedan veliki sistem spojenih sudova, a sada je postala čitava planeta. U tom smislu ova hapšenja će proizvesti hiljadu istina. Jedna će biti da Kosovo želi da zaokruži svoj suverenitet. To smo već imali u Hrvatskoj kao jedno od obrazloženja akcije "Oluja" kada je hrvatska vlast proterala stotine hiljade sopstvenih građana. Druga istina će biti da je u pitanju zastrašivanje nedužnog stanovništva na prostoru naseljenom Srbima. Sada već mogu da ih nabrojim najmanje četiri. Zato je najbolje sačuvati hladnu glavu. Svako ko je imao tu nesreću da vidi rat izbliza, zna užasnu istinu: kad se ispali metak, on ne može više da se uhvati i vrati u cev. Zato se naježim kada čujem da je bilo pucnjave, jer to ne može na dobro da izađe. Može biti i vrlo opasno, budući da je predsednik rekao da će Sbija imati načina da zaštiti svoj narod na Kosovu. Svaka definicija tog tipa mene ispunjava jezom...

Zbog čega?

- Zbog tog tipa svojatanja. To "naš narod" što se odnosi na etničke Srbe, samo obrnite i dobićete "naš narod iz velike Albanije", pa zašto ne i velike Bugarske, velike Hrvatske, velike Srbije... Sve je to naš narod. Karnegijeva fondacija za mir je 1914. izdala jedan obiman materijal pod nazivom "Studija o uzrocima balkanskih ratova". Zaključak je bio da je Balkan nestabilno tlo, jer ne postoji nijedan centimetar na koji dva ili više velikodržavna projekta  ne misle da polažu pare. Drugim rečima, kada pogledate bilo koji deo Balkana, uvek neko ima neke pretenzije. Zato je jedini način ne menjati granice kakve god da su, nego ih učiniti nebitnima. To se može učiniti samo po integrativnom konceptu EU. Unija mora da sazri, jer je počela kao evropska ekonomska zajednica, a sada se kao naddržava suočava s veoma ozbiljnim pitanjima. Kad-tad doći će na red pitanja s kojima se suočila i Jugoslavija, recimo način odlučivanja. Da li je konsenzualno odlučivanje moguće, jer ako nije, moguće je preglasavanje. To će otvoriti suverenističke procese u državama koje će se osećati preglasane. S druge strane, neodgovornost prema projektu EU već vidimo u Bregzitu, koji lično smatram političkom nehigijenom. Kao kad dobijete venerične bolesti s klozetske daske u staničnom toaletu. 

To je taj nivo političke nehigijene i prostakluka, ali koji će užasne probleme napraviti zbog toga što je Škotska nacionalna partija dobila u celoj Škotskoj, što je opet jasan signal da će ta zemlja kad-tad otvoriti pitanje nezavisnosti u smislu želje sa emigracijom u EU, jer ne želi da ostane u Velikoj Britaniji, koja nije u EU. Pacifikovana granica između Irske i Severne Irske sada postaje ponovo tvrda granica. Svi problemi na koje smo i zaboravili da postoje sada se vraćaju. Zato je važno da se ne izgubi iz vida puni značaj evropskih integracija kao deo mirovnog procesa. Mislim da birokrate iz Brisela nisu svesne svoje uloge i da u velikoj meri ne razumeju istorijsku odgovornost koju imaju u svojim rukama. Jer izazvati rat na Balkanu je očas posla, i to može s vrlo skromnim budžetom da se izvede. Skuplje je snimiti seriju „Igre prestola” nego izazvati rat na Balkanu. Ukoliko se ne reaguje vrlo oštro na svaku pomisao primene sile, mislim da to može da bude vrlo opasno, da to mogu da budu ozbiljni presedani.

A šta konkretno mislite o izveštaju koji je predsednik izneo u Skupštini?

- Predsednikov izveštaj je najviše što on može da kaže, a to je malo.

Jeste li očekivali više?

- Nisam očekivao ništa. Na to sam navikao jer kad ne očekuješ ništa, onda se ne iznenađuješ.

To kažete zbog onih sedam-osam prethodnih sednica?

- Pa naravno, jer tu nema šta. Ja sam počeo danas svoje izlaganje čitajući Ustav, koji jasno nalaže da se u slučaju oružane pobune, koju jelte mi imamo u našoj južnoj pokrajini, ima otići u Prištinu i uhapsiti Haradinaj i Tači.

I odmah ste rekli da je to nemoguće…

- Prvo sam pitao Vladu da li je to moguće, ali pošto nisam naišao na veliko veselje i entuzijazam, jasno je da to nije prva opcija koje ćemo se latiti. Onda treba videti šta jeste. Mene plaši ova ideja zaštite našeg naroda, kako je to rekao Vučić, jer bi to značilo ulazak vojske na sever Kosova. To otvara Pandorinu kutija, koja je tek pritvorena. Kosovo je 1912. ušlo u sastav Srbije ratom i voljom velikih sila. Izašlo je iz Srbije 1999, takođe ratom i voljom velikih sila. Sada nemate ni rat, a ni volju velikih sila. Zato ne vidim neki veliki manevarski prostor. Kraj priče će biti proglašenje pobede pre nego što se pobegne po receptu Lindona Džonsona, a potom i priznanje Kosova gde Srbija jedino neće priznati da je priznala Kosovo.

Da li to podrazumevamo pod normalizacijom odnosa?

- Za normalizaciju moraju da postoje dve strane, a tu promet roba i kapitala može da pripomogne. Ljudi ionako već sarađuju. Problem će biti razjasniti šta je čije, jer je užasno mnogo para uloženo u Fond nerazvijenim pokrajinama za Kosovo, gde je Srbija ulagala puno, a Vojvodina još više. Trebalo je prilikom donošenja Miloševićevog ustava iz devedesete, kada je protivustavno anulirana autonomija Vojvodine i Kosova, postupiti kao što sada predlažem. Tada su federalni organi vlasti, da je bilo snage kao što nije, trebali da uhapse Miloševića zbog podrivanja ustavnog poretka. Ali su ga se bojali jer je imao jaku podršku i uporište u JNA. Poslednji paragraf tog ustava je glasio: „Ukoliko ovaj ustav nije u saglasnosti sa Ustavom Jugoslavije, primenjivaće se odredbe ovog ustava”. Drugim rečima, Srbija je prva secesionistička republika u SFRJ. To su istorijske činjenice. To je pretvoreno u jedan drugi koncept. Milošević je spadao u one prestoničke političare kojima nije bilo jasno kako sad oni imaju vlast, a ima nešto gde oni ne mogu da uhapse. Od toga se vlast u Srbiji sastoji, ko će koga uhapsiti.

A očigledno i na Kosovu.

- To je isto. Ja Srbiju ne doživljavam kao geografsku odrednicu za Republiku Srbiju, nego kao stanje duha. To vam je centralizam koji je ukorenjen u svakoj bivšoj republici SFRJ, uključujući i Kosovo.

Kažete da u izveštaju nema ništa, ali mnogi ocenjuju da je Vučić rekao vrlo važnu stvar…

- Jeste, rekao je da praktično sve nade da će se na Kosovu desiti neko čudo, kao i sva obećanja „Ne damo Kosovo”, „Dogodine u Prizrenu” i ostale budalaštine jednostavno nisu realni. Ali i da se neće odustati od diplomatske borbe da se nešto dobije. To je pokušaj da se, ako je ikako moguće, oprihoduje od Kosova, koje i tako više nije pod našom ingerencijom. I to je legitimno, ako može da se spasi deo imovine, da se nađe poseban status za spomenike kulture, da se obezbede neka prava na školovanje i naš jezik za srpsku nacionalnu zajednicu. Strah od podela je takav da niko neće da se vraća u prošlost i na to kako su uopšte nastale granice koje su bile skoro voluntarističke, a danas imate situaciju da su one postale državne. Nestanak Jugoslavije je bio takav da nikako ne može da se slegne tlo, jer je ceo proces bio neprirodan. Da je Jugoslavija bila trula i besmislena, ne bi bilo potrebno toliko krvi proliti da se raspadne. Besmislena je bila Čehoslovačka. Oni su se dogovorili i razišli se. Slovenija je možda pronašla okvir za svoje postojanje u EU. Sve ove ostale bivše republike, osim u neku ruku Crne Gore, ne. Od Kosovskog boja do danas, Srbija postoji četrdeset godina kao nezavisna. U proteklih 630 godina. Na šta se to oslanja?! Na carstvo Dušanovo? Ako će se na to oslanjati, onda prestonica treba da bude Skoplje, a glavni grad Prilep, pošto je to rodni grad Marka Kraljevića.

Da li se onda sve što je izrečeno u Skupštini može posmatrati kao pokušaj odvajanja od te mitomanije i zablude?

- Vučić je uradio najviše što može, što je i dalje vrlo malo, da se makne od toga. Pogledajte samo radikale, koji kreveljenjem i prostaklukom vređaju inteligenciju svakoga ko uopšte pokušava bilo šta da uradi. Zemlja mora da se odbrani od toga, a ne da svi cepte šta će im reći Šešelj ili Vjerica Radeta, koja je na Haškoj poternici i koja dobacuje Aleksandri Jerkov da je „ustaška kurva”. Koji je to nivo?! Mislim da je ovo mali korak, ali najveći moguć, i mislim da mitomanija Srbiju već toliko košta da je krajnje vreme za neke odmake. Međutim, pomaci su mogući samo ako se tome pristupi ozbiljno i ako čovek ima snagu da to uradi.

Da li je Vučić ima?

- Ne znam, videćemo po rezultatima. Voleo bih da to uradi bilo ko. Duboko ne verujem da je to ova ekipa iz Saveza za Srbiju, zato što kod njih ne vidim nikakvu želju za dubljim promišljanjem.

Zato što se nisu pojavili na sednici o Kosovu?

- Između ostalog. Prvi dan sednice sam i mogao da razumem, ali danas, kada je sve bukvalno dovedeno na ivicu rata, ne razumem. Jer ponavljam, zaštita našeg naroda znači vojnu intervenciju, a onda Tači kaže: „Vučić zna da ga ovde čeka NATO”. Pa i Milošević je znao da ga čeka NATO pa znamo kako se to završilo! Ne bih se ja baš kladio na to. Osim toga, čovek koji je sateran u ćošak povlači potpuno nelogične poteze. Zato se postavlja pitanje da li i Vučić može da povuče neki nelogičan potez.

Zavisi od toga da li mislite da je sateran u ćošak.

- Sa ovakvom podrškom kakvu ima, on mnogo da trpi ne može. Ako pokaže slabost pred svojim biračkim telom, onda lako može doći u takvu situaciju.

Pod slabostima mislite na nereagovanje u ovakvim situacijama?

- Recimo. Uloga koju je on sebi dodelio je uloga jakog vođe i tu ulogu ovoga trenutka mora da igra konsekventno. A dosledno igranje uloge znači da je on jaka ličnost i da mora da povlači jake poteze. Jak potez u koordinatama o kojima sam govorio je neki angažman vojske. Nemojte zaboraviti koliko je bilo vojnih parada otkad su naprednjaci došli na vlast.

Ali Vučić je istovremeno u svom izveštaju insistirao na jačanju ekonomskih odnosa u regionu.

- Ne dovodim ja to u pitanje, ali to je bilo juče. Pošto se napad desio jutros, sada više nije ista igra. Zato sam do juče mogao da tolerišem što kolege iz opozicije nisu prisutne jer smatraju da nema uslova za dijalog. Danas ne. Osim toga, gube šansu da u prajmtajmu RTS-a javno kažu šta imaju. A sve se na kraju svelo na jedan budalasti incident sa Šešeljevim vozačem i bejzbol palicom. Mi smo jedina zemlja na svetu koja ima obilati trgovinski promet palicama, iako niko ne igra bejzbol. To se valjda nekada u Jugoslaviji rešavalo krampom, ali je uticaj Zapada čudo.

Tokom obraćanja pomenuli ste „Rambuje 2″. Zašto se svaki čas nalazimo u situaciji da pričamo o „Dejtonu 2″, „Rambujeu 2″, novom Berlinskom kongresu? Šta nam to govori?

- Postoje dva odgovora. Prvi je onaj klasični koji su komunisti, koji su često menjali ustav, nudili: zato što je razvoj toliko brz da ustav ne može to da izdrži. To bi bilo lepo, ali nije istina. Druga je stvar što nijednim ustavom nisu otklonjeni razlozi zbog kojih se on menja. Onda stalno imate tempiranu bombu. Ovaj iz 2006. je bio trenutni politički dogovor političkih elita koji već za godinu dana nije bio takav. Kad se spominje „Dejton 2″, ne treba zaboraviti da je Dejton bio takođe način da se u Bosni prekine rat, ali je taj rat prekinut, mada mir nije postignut. Možda ću zvučati kao čirlidersica EU, ali sve je zamišljeno kao mirovni projekat, a ne kao kapitulacija Nemačke. To je ono što donosi pravi mir, kojeg nema u Bosni, nego je primenjeno jedno aljkavo južnotirolsko rešenje koje ne funkcioniše u Bosni, gde su ljudi u mešovitoj zajednici živeli stotinama godina. Tu je suština nesporazuma, što je Dejton u civilizacijskom smislu korak nazad za Bosnu. Isto kao što bi dovođenje najvećih evropskih standarda u Vojvodini etnički bio korak nazad u odnosu na ono što Vojvodina ima. Tu je ceo trik. A to je sve posledica jedne tužne i uboge kompleksiranosti balkanske, gde mora biti bolje sve što je evropsko. Zato Dejton mora da napravi funkcionalnu BiH, koja podrazumeva gubitak nesposobnosti, disfunkcionalnosti, a samim tim nestanak mogućnosti aktiviranja konflikta koji bi Rusiji dao šansu da se pokaže kao mirovnjak. Mirotvorac Putin tu bi onda zaveo mir po kratkom postupku. Neke stvari moraju najzad da se razreše, da se dođe do istine.

Pa da li nam onda „Rambuje 2″ nešto rešava?

- Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše i prošlost. A ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. Ispalo je da je Srbija pobedila na Kosovu 1389. godine.

Šta je onda na kraju, po Vama, rešenje?

- Kosovo je nezavisno, to je cela priča. Svi kažu da li priznati, a ne pitaju šta je to. To je isto kao pitati je l’ priznaješ da imaš sidu. Pa koji su ti rezultati, jesi li HIV pozitivan ili negativan.

Pa dobro šta mi imamo?

- Imamo nezavisno Kosovo. Pošto je nezavisno, to je to. Nema tu šta. Da sam Aleksandar Vučić, verovatno bih isto uradio što i on. Probao bih ako može tu još nešto da se proda, što ionako nije naše. Kad si već prokockao kuću, onda daj bar da prodaš otirač pa da s tim vratiš kuću. Bar nešto. Ti ne možeš ni da uđeš na Kosovo, a kamoli da nešto uradiš. A što je još gore, kod njih sada kreće borba za vlast, sad će se svi dokazuti ko je veći Albanac… Šta ćemo kad neko kaže da granice Albanaca služe samo da razdvajaju Albance, a na svakoj strani granice su Albanci. Šta ćemo onda?

Donator

Malo pre ste rekli što više EU to manje tenzija. 

- Naravno. To je suština.

Ali da li se oni dovoljno posvećujui bave nama?

- Ne, ne bave se. Ali koliko god se oni ne bavili, EU je još uvek najveći donator nepovratnih sredstava u Srbiji. Zemlje EU učestvuju u spoljnotrgovinskom prometu Srbije sa četiri petine prometa. Mislim da je orjentisanost naše zemlje ka EU neupitna. Nažalost naša orjentisanost na energente iz Rusije je takođe neupitna. Zato je Srbija bitna kao dodirna tačka dve sfere, Rusije i EU. Kao takva, uvek će na kraju stradati građani Srbije. Što kaže jedna stara afrička poslovica: kada se slonovi tuku strada trava, a kada vode ljubav opet strada trava. To je otprilike naša situacija.

Koliko će izbori i sve što se izdešavalo u predhodnih par dana uticati na nas? Evo, i predsednik Vučić je izjavio da je pitanje koliko će brzo EU i da li će lako doći.

- Neće lako EU ništa. To je prvo. Dobra vest je da je jezgro EU u parlamentu ostalo manje-više isto, da su ekstremisti potisnuti. Ta priča o uzletu desnice u Evropi nije istinita. Pogledajte rezultate. To što ona ima, na moju veliku žalost, za moj ukus previše tolerantne uslove u kojima može da se razvija i dalje, ne znači da je to takva stvar. Mislim da je ovakvom rezultatu izbora za Evropski parlament, u kojima je učestvovala i Britanija, što je potpuno suludo, doprinelo to što je Bregzit upalio crvenu lampicu ljudima u svesti da EU nije zavodnik. Već da se mora negovati, da se ljudi njome bave, da to nije plastična biljka, nego ona koja mora da se zaliva.

(SzILSV, 02.06.2019)