NOVI SAD - Istoričar dr Milivoj Bešlin, sagovornik Remarkera, u više je navrata govorio o pogubnim idejama kojima je obuzeto srpsko društvo, naglašavajući pritom i to da „narodi ne mogu biti genocidni, ali ideologije mogu“. Novinari „Remarkera“ sa njim su razgovarali o izazovima društva bez demokratskog utemeljenja, o hegemonističkim idejama koje se otvoreno plasiraju kroz propagandu državnih medija, o regionalnoj opasnosti kakva je uvek pretila od agresivne demonstracije snage i moći.

Prenosimo intervju u celosti.

- Otpočetka, od same ideje, cilj rehabilitacije ratnih zločinaca i kolaboracionista iz Drugog svetskog rata je bila rehabilitacija ratnih devedesetih i najdirektniji cilj, rehabilitovati nacionalističku ideologiju, njene protagoniste i masovne ubice iz ratova koje je Srbija vodila protiv svojih suseda u skorijoj prošlosti. Ne rehabilituju danas sve te zločince zbog istorijske istine i pravde, ni zbog njih samih, rehabilituju ih da bi ideologija nastavila da živi. Da bi velikosrpski zločinački projekat, a sada o njemu možemo da govorimo istorijski i pravno utemeljeno, kao o genocidnom projektu, nastavio da postoji. Istorijski revizionizam na primeru Drugog svetskog rata je bio samo uvertira za rehabilitaciju 90-ih. Kada sam o tome govorio pre nekoliko godina ljudi još nisu verovali u to da će doći na red i rehabilitacija "aktuelnih" zločinaca, protagonista "naše duge sadašnjice", koja nikako da prođe ni dve decenije od završetka ratova. I neće proći sve dok se ideološka matrica koja je do njih dovela i danas pojavljuje kao dominantan ideološki koncept, kao ključna legitimacijska osnova i intelektualnih i političkih elita poražene Srbije - kaže Milivoj Bešlin.

Šta biste izdvojili kao pojavne oblike velikosrpske ideologije?

- Najpre je to bila rehabilitacija četništva, da bismo stigli do rehabilitacije inspiratora i realizatora ratova devedesetih. Dakle, svi koji su viđeni kao nosioci te ideološke orijentacije, ne samo u teorijskom, nego i u praktičnom smislu, najpre su viktimizovani, prošli su kroz martirološki obrazac karakterističan za sve nacionalizme, jer su svi oni uzimani kao žrtve u ime nacije, da bi, evo, danas bili rehabilitovani, štaviše, glorifikovani, proglašeni za heroje.

Dakle, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, stigosmo i do Slobodana Miloševića - nema ko dalje. Prethodno su bili Draža Mihailović, Milan Nedić. Čak, društvo ide ispred sudskih procesa rehabilitacije ličnosti iz Drugog svetskog rata. Mnogi se danas zgražavaju nad procesom rehabilitacije Milana Nedića,ali, njega je ovo društvo rehabilitovalo mnogo pre nego što je uopšte otvoren ovaj groteskni jednostranački sudski postupak.

Kakav je život u državama koje nose teret, težak poput srebreničkog genocida?

- To su društva koja žive pod teretom stigme za teške zločine. Reakcija samog društva i njegove većine je dvostruka i ona prati tokove intelektualnih i političkih elita. Najpre je reč o prećutkivanju, potom poricanju tog Magnum crimena u BiH, da bismo došli i do glorifikacije i proglašavanja počinilaca za heroje. Niko danas to ne krije, dok je još pre nekoliko godina to bilo implicitno, nije dolazilo direktno iz državnih medija, od članova vlade. Danas je, recimo, normalno da ministri govore o Ratku Mladiću kao o heroju. Da se o tome govori i piše u medijima koji su vlasništvo države; da režimski tabloidi poklanjaju postere sa Mladićevim likom i natpisom – srpski heroj. Ovakva medijska slika je neka vrsta nuklearnog otpada. Trovačnica koja neprekidno radi i kontaminira ljude. A isključivo je reč, da budemo jasni, o medijima pod strogom kontrolom režima. Pa, o kakvoj je takozvanoj proevropskoj politici reč?!

Ali, hteli to ili ne srpski nacionalisti, Srebrenica je postala konstitutivno mesto srpskog identiteta. Nije na način kao kod Nemaca, kroz nekakvu katarzu, ali, mi živimo jedan proces, ona je to kroz poricanje. Videli ste reakcije na dan kada je doneta presuda Ratku Mladiću, to je histerija i, kako je rekao književnik Tomislav Marković, reakcija koja ledi krv u žilama. Svi koji smo o tome progovorili u javnosti smo prošli kroz "toplog zeca". Najgore je prošao kolega Miloš Ćirić koji je napisao i najpotresniji tekst o najmlađoj žrtvi srebreničkog genocida - Fatimi, bebi, o majci koja godinama nakon ubistva daje ime broju.

I Srebrenica će i dalje biti konstitutivni deo srpskog identiteta, kroz književnost, umetnost, film, pozorište, neće moći da je se oslobode. Varaju se, kosti žrtava, ne bih da budem morbidan, na kraju uvek isplivaju. Setite se hladnjače sa albanskim civilima, decom, porinute u jezero u istočnoj Srbiji... Ne možete od toga pobeći... Što bi rekao Njegoš: „Krv je ljudska rana naopaka, na nos vam je počela skakati; prepuniste mješinu grijeha!"

"Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i dušu, izgubili su čast, izgubili su sve, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije", pisao je Bogdan Bogdanović. Da li se danas naziru razmere tog gubitka?

- Bilans je jasan, ovo je težak istorijski poraz srpskog nacionalizma, ali je bolno to što je reč o porazu svih nas, čitavog društva, jer nismo umeli da porazimo tu zločinačku hidru. Mnogi u tome nisu učestvovali, ali mu se nisu ni aktivno ili efikasno suprotstavili.

Društvo je osiromašilo, Srbija je danas najnerazvijenija država u regionu, po svim parametrima, po zaradama, privrednom rastu, sa najlošijim putevima, prednjači samo u želji mladih da što pre pobegnu odavde. U modernom dobu nije bilo sličnog primera da prvi čovek Srbije izađe na javni servis i kaže kako je naš cilj da se, po zaradama "uskoro približimo Crnoj Gori".

Dakle, Srbija je doživela slom, poraz koji vidimo, taj istorijski rasap, koji je ekonomski, politički, institucionalni, kulturni, moralni. Ali poraz te, što kaže češki filozof Karel Kosik ili nečemu nauči i da smisao ili to bude jedna uništena mogućnost. Plašim se da naše društvo iz svojih poraza ništa nije naučilo.

Da li takvi porazi ukazuju na to da je srpski nacionalizam, zapravo, nepobediv. Budući da ima gotovo neiscrpne ljudske resurse, u inatu, mitologiji, propagandi? Pokazao se najjačim?

- On je kao koncept, zaista, unutar našeg društva, nepobediv. Ali, podsetimo se šta je govorio i pisao Slobodan Jovanović, Srbi nemaju tradiciju, nemaju konzervativizam u klasičnom, evropskom, smislu. Oni imaju jedino taj nacionalizam, to je jedina njihova tradicija. To je dominantni ideološki konstrukt. Komunisti su pokušali da ga poraze, bio je potisnut i kompromitovan zbog kolaboracije, zločina, četništva, ali se on kao legitimacijska osnova, kao ideološka platforma, regenerisao, reafirmisao već sedamdesetih godina, čekajući Titovu smrt da nasilno „preustroji“ Jugoslaviju prema svojim idejama i planovima.

Devedesetih se gotovo samoostvario, verovali su da su nadomak cilja, a onda su krahirali, poraženi. I umesto nekog preispitivanja, autorefleksije, usledila je rehabilitacija u vreme Vojislava Koštunice, potom Borisa Tadića. Svetska ekonomska kriza uticala je na razvoj nacionalističkih pokreta širom Evrope. Pritom, evropski nacionalizmi su sve bliži svojim krajnjim tačkama. A svaki nacionalizam u svom krajnjem stadijumu završi u fašizmu. Izvesna konsolidacija i jačanje Putinove Rusije doprineli su tome da se srpski nacionalizam reafirmiše i da postane vodeća, homogenizujuća, dominantna snaga u društvu. Vidimo da niko ko pretenduje da ima ozbiljniju političku organizaciju ne može da razmišlja izvan tih okvira, mogu samo neke manje stranke koje sebe unapred osude na marginu. Vidimo da se i opozicija Vučiću uglavnom konstituiše desno od Vučića, ili na nekakvom desnom centru. Još jedan je problem ovde dominantan, srpski nacionalizam je u stanju da na Balkanu izvrši veću destrukciju nego drugi, a spreman je i da se stavi u funkciju kremljovske politike destabilizacije Evrope.

Nacionalisti neće priznati da je došao kraj njihovim snovima, ostali bi bez identiteta?

- Upravo tako. Šta bi bilo sa idejom, šta bi bilo sa njima kao protagonistima te ideje. Nacionalisti u Srbiji nikada nisu preispitali ciljeve ratova koji su povedeni, a to su imperijalne pretenzije. Nisu doveli u pitanje metode, a reč je o ratu, nasilju, zločinima. Jedini uzrok poraza pronašli su u zaveri velikih sila. I narativ, kada se promene međunarodne okolnosti, pokušaćemo opet. I sada uz svetsku krizu, Bregzit, krizu EU, Trampa itd. oni su sebe ubedili da je kucnuo pravi trenutak, još prethodni rat u glavama nije završen, a kao da su svi zaboravili agresiju na Bosnu i Hercegovinu, genocid, etnička čišćenja, silovanja... Ne smemo se zavaravati u presudama međunarodnih sudova rat u BiH je okarakterisan kao međunarodni konflikt u kome su učestvovale Srbija i Hrvatska. To se još zove i agresija.

Kao da novu vlast ne zanima revizionizam, istoriografija, konstatovali ste u jednom razgovoru, trpi manje pritisaka?

- Vrhunac revizionizma je bio u periodu do 2012. Već pod Miloševićem, 90-ih su postavljene osnove srpskog nacionalističkog revizionizma. To je eskaliralo u vreme Vojislava Koštunice, kada se i donose prvi revizionistički zakoni sa ciljem kodifikacije i institucionalizacije čaršijskih revizionističkih narativa. Taj talas je nastavila DS u vreme Tadićevog režima kada konsekventno sve tri grane vlasti rade na utemeljenju i realizaciji revizionističkih politika prošlosti. U to vreme se donosi skandalozni zakon o rehabilitaciji, počinju da padaju prve ideološko-političke presude. Nivo groteske i falsifikovanja istorije u tim odlukama suda, dakle, ne presudama, je stvarno neuporediv. Takođe, u to vreme Vlada DS i SPS formira dve specijalne komisije, jedna za potragu za zemnim ostacima Draže Mihailovića, koja je svoj rad završila u bruci sa pronalaženjem životinjskih kostiju. I ona druga, za navodne grobnice komunističkog terora. Obe su bile budžetski finansirane. Vučićev režim je naizgled manje zainteresovan ali i manipulativan. On ima svoje “četnike” i svoje “partizane” i oni igraju svoje role, a sam lider se ne izjašnjava. Osim što je rekao da je zakon o rehabilitaciji loš, jer je iz vremena "žutih". Ostaje pitanje zbog čega ga, dvotrećinskom većinom koju ima, nije korigovao ili ukinuo?!

U tom kontekstu imamo novu rundu crtanja karata, to je uvek bio signal da će se nacionalizmi nekako namirivati? Da li srbijanska politička elita ponovo nešto signalizira, da li je čekala, pa veruje da je dočekala idealni novi trenutak, kakvim je držala Titovu smrt?

- Pazite, srpski i hrvatski nacionalizam su uvek bili spremni da se glože i ratuju ali i da se dogovaraju na račun BiH. Danas poraženi i frustrirani srpski nacionalisti se rusifikuju stvarajući time iluziju da su snažniji nego što jesu, ali time i prikrivaju sve razmere vlastitog poraza. Ceo problem je u tome što oni nikada nisu doveli u pitanje svoje ciljeve, a to je velikodržavlje, čak ni metode, zločine i rat. Već je zvanični narativ da je sve bilo u redu, "branili su narod", ali su poraženi usled nepovoljnih međunarodnih okolnosti. I onda je počela faza reafirmacije, da će oni izvršiti reviziju i postojećih granica i kada se promene globalne okolnosti ponovo krenuti. Agresivna ruska politika na Balkanu nesumnjivo podržava ove revanšističke tendencije srpskog nacionalističkog projekta. I nakon Brexita, Trampa, krize evropske ideje i rasta populizma i nacionalizma u celoj Evropi, oni su poverovali da se globalne okolnosti menjaju u njihovu korist. Nakon toga je kriminalni I separatistički režim Milorada Dodika u Banjaluci uz prećutnu podršku Beograda, počeo otvoreno da negira zločine, da promoviše genocidnu politiku i zagovara ratni cilj, rasturanje Bosne kao međunarodno priznate države. Naravno, ako bi Dodik ili Srbija ozbiljnije krenuli u reviziju postojećeg stanja na Balkanu, brzo bi se pokajali, ali bismo svi mi platili ogromnu cenu. Nadam se da nisu toliko glupi. A opet, iskustvo nas uči, nacionalistička ideologija je iracionalna iznad svega. Ne bih anticipirao. Lepota istoriografije je što gledate unazad, a ne unapred.

(BILSV, 04.12.2017)