BEOGRAD - Kandidat za predsednika Republike Srbije Nenad Čanak je u razgovoru za Novi magazin objasnio zašto je ušao u predsedničku trku, zašto je Ljubiša Preletačević Beli mnogo više od klovna i šarlatana, kako i zašto je Srbija svedena na društvo ljudi ispranih mozgova i kako bi, kao predsednik priznao Kosovo.

Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, narodni poslanik i predsednički kandidat Nenad Čanak tek je ove sedmice dospeo u medije iako, kao i ostali kandidati, vodi intenzivnu kampanju. Štaviše, pravi je izazov pošto je jedini među 11 pretendenata na mesto predsednika javno rekao da bi trebalo priznati nezavisnost Kosova. Pre nego što odgovori kako bi to sa predsedničke pozicije učinio, za Nenada Čanka pitanje zašto njega, kao i većine drugih kandidata, ima tako malo, posebno u nacionalnim medijima, iako ova kratka kampanja ulazi u finiš?

- To je dokaz da priča o medijskoj blokadi, koja je tu i tamo veoma glasna, nije pitanje toga što su ti koji galame protiv i što bi nešto menjali, nego što oni nisu ti koji blokadu uspostavljaju - rekao je Čanak i dodao i da problem na prostoru Balkana jeste u tome što se u najvećem broju slučajeva razlika između dželata i žrtve svodi na brojno stanje oni kojih je manje su žrtve, oni kojih je više su obično ti koji zaborave kako je biti manjina. I to se ponavlja dugi niz godina, decenija, vekova.

Kako se to konkretno ogleda u ovoj kampanji?
- Nipodaštavanje jednog broja predsedničkih kandidata i neravnopravna zastupljenost proističe iz beogradocentričnog koncepta uređenja u Srbiji. Napravljeno je sledeće stanje duha: imaš ozbiljne i neozbiljne kandidate. Ozbiljni su oni koji se se samokandidovali ili su ih izvikale neformalne grupe uticaja ili režim, a neozbiljni su oni koji pokušavaju bilo šta van toga. Srbija je zemlja u kojoj se sve "rešava" nekim zaverama, ko je je stao iza koga, koja država pomaže ili stoji iza kog kandidata ili koje partije.

Prosto nema mogućnosti da se izađe sa čistom pričom "evo, Ijudi, ja imam ovakvu ideju, ako se slažete, hajde da to sprovedemo", nego stalno moraju da se pitaju i naslednici apisovaca, karađorđevićevaca i obrenovićevaca, sve do ruskog konzula i engleskih obaveštajaca. Kad se pojavi neko ko nije iz grupe ljudi koja proizvodi politiku u Srbiji, a 99 odsto je koncentrisano u krugu dvojke, taj je autsajder, u najboljem slučaju može da bude klovn koji će biti zabava za gospodu. Ali, kad dođe do nečeg ozbiljnijeg, ugasi se da ne smeta.

Aludirate na Preletačevlća?
- Ja sam o sebi dugi niz godina slušao da sam šarlatan i klovn koji se šali i poigrava, a sada je tu Preletačević. S tim što je on mnogo više od toga, on je ogledalo stanja u državi i društvu i ko god misli da je neozbiljan, neka se zapita šta je razlog za njegovu munjevitu popularnost. On i ta grupa mladih su na vrlo duhovit načina duhovitost je izraz inteligencije pokazali u kakvom praznoslovlju i falsifikatu istine Srbija dugo živi.

Danas su mediji s nacionalnim frekvencijama resurs grupe s neformalnim uticajima koja ga nikom neće dati; nema me jer u Vojvodini ne postoje slobodni mediji, osim časnih izuzetaka lo- kalizovanih na nivo incidenta, a u Beogradu nemam pristupa nijednoj političkoj emisiji. Rado će me pozvati da zasmejavam ljude i pričam anegdote, ali ne i da pričamo politici, sve pod izgovorom “to nikoga ne interesuje, nema gledanost".

Čak ni u predizbomoj kampanji, gde se otvaraju krupna politička pitanja?
- Ni u kampanji jer imate one koji su na vlasti i hoće da njihov kan- didat bude što više zastupljen; imate one koji su tipovali nekog od "ozbiljnih" kandidata, a koji su ozbiljni samo zato što su u njih investirane nade onih koji nisu na vlasti. Svi su tu dekoracija, kao što je u čitavom pseudodžet-setu u Beogradu i pseudoeliti cela država dekoracija.

Kažete da centralizam razara i guši zemlju. Vreme je da se digne glas i čuje do Beogradal Šta treba da se čuje, gde i kako?
- Svaki predsednički kandidat treba da se odredi prema problemima koje država ima u celini. Vi imate predstavnike građanskih opcija, čiji je jedini predsednički program da se drže Ustava i vrate osmeh Srbiji, što je uvredljivo u kreativnosti. Glavna tema predsedničkih izbora je rušenje u Savamali i pad helikoptera sa onim nesrećnim Ijudima, a niko ne spominje, recimo, pitanje koliko košta to što je ljudima masovno ispran mozak, pa je tabuizirano pitati o Kosovu? Jer, ako Kosovo ima državnu granicu koju ne možete da pređete bez pasoša, ako je polovina država na planeti priznala Kosovo i ako ono ima zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast nevezanu za državne organe Srbije, neka mi neko objasni po kom osnovu je Kosovo više deo Srbije od, recimo, Kameruna? To su stvari vezane za zdrav razum, a zato što nećete da prihvatite činjenice, nezavisno Kosovo recimo, sebe dovodite u poziciju kao kad vam lekar da pogrešnu dijagnozu, pa je svaka terapija pogrešna.

I ovde imate pogrešnu dijagnozu stanja, stalno je neka privremenost u kojoj ne treba da pravimo nesmotrene poteze, a nesmotren potez je bilo šta vezano za demokratizaciju Srbije dok stalno jačaju državne institucije, jača centralizam, a svaka nova vlast je sve više centralistička i sve više koncentriše vlast u sve manjem broju ruku na sve grublji način. A izgovor je uvek to što su ugroženi Kosovo i Republika Srpska! Niko neće da prihvati činjenicu da je Srpska entitet u drugoj državi i da su teritorijalni integritet i celovitost BiH uslov mira i stabilnosti na Balkanu. Svaki drugi pristup je kontraproduktivan i, moram reći, ratnohuškački.

A onda imate vrlo jednostavna pitanja zašto smo došli u situaciju smejanja u lice građanima; gradi se muzička fontana na Slaviji, a samo u Vojvodini 300 naseljenih mesta, od 450, nema vodovod ili kanalizaciju ili ni jedno ni drugo! Zrenjanin, grad sa 130.000 stanovnika, 13 godina nema pijaću vodu i to ne može da se reši! Kako onda čovek da ne zapita: dobro, o čemu se ovde zaista radi? Dva najveća grada u Srbiji posle Beograda, Niš i Novi Sad, godinama nisu imala načelnike policije jer je u Beogradu trajala svađa da li će načelnika protežirati DS ili SPS. Nije to pitanje aktuelne vlasti već sistemskih odnosa u društvu i zato ko god shvatao izbore kao "da srušimo Vučića, pa ćemo videti", ozbiljno je pogrešio.

Ja sam jednom bio u situaciji "da srušimo Miloševića, pa ćemo videti", prihvatio sam svoju ulogu jer sam se borio protiv čoveka koji nas je uvukao u pet ratova i napravio neopisivu štetu; ovo je nešto drugo, šta god ja zamerao bilo kome, nema veze jer sutra može doći neko ko je centralista i nacionalista i vodiće zemlju putem kojim ide, nažalost, još od 2000. Na decentralizaciji i demokratizaciji urađeno je toliko malo da je to više izgovor da se nešto radilo nego rezultat.

Godinama ste poslanik, bili ste predsednik Skupštine Vojvodine, znate šta piše u Ustavu i predsedničkoj zakletvi. Kako ćete kao predsednik priznati nezavisnost Kosova?
- Moja jedina državna funkcija je predsednik Skupštine Vojvodine od 2000. do 2014, a ovo mi je šesti poslanički mandat; u vreme kad je donet Ustav nisam bio poslanik i nisam mogao u Skupštini da iznesem svoje nezadovoljstvo tim aktom.

A stranka?
- Nije ni stranka bila u Skupšti- ni: 2003. smo izgubili izbore kao Zajedno za toleranciju jer nas je izdao Zoran Živković i odlučio da DS ide sam na izbore, umesto da idemo kao maii DOS, i time zemlju gurnuo u ruke Koštunici.

Ostaje pitanje priznanja
- Vrlo jednostavno, predsednička zakletva je deo Ustava koji se može promeniti amandmanima, inače Ustav se mora menjati, jer nije u skladu s realnošću. Čista je laž i prevara od prvog dana, a ta kretenska zakletva i Preambula su dokaz. U Preambuli piše da je Kosovo autonomna pokrajina sa suštinskom autonomijom u sastavu Republike Srbije.

O čemu će biti donet spedjalni zakon?
- A taj specijalni zakon, koji je trebalo da definiše tu suštinsku autonomiju, nikad nije donet zato što nije postojala namera da se donese! Onog momenta kada bi bio donet, potpuno logično bi se postavilo pitanje razlike između autonomije Vojvodine i Kosova, koja nikada ranije nije postojala i nema razloga da postoji. Tim pre što, za razliku od Kosova, u Vojvodini nikada nije bilo separatizma niti ima ikakvo uporište, a svako ko kaže da ima, priča koješta. Pitanje odnosa prema Vojvodini i njenoj autonomiji je pitanje stanja demokratije u Srbiji; auto- nomija Vojvodine danas je pitanje ingerencija lokalnih samouprava sutra, a sve ovo o čemu pričam događalo se juče. Danas imate poništavanje autonomije Vojvodine do uvredljivog nivoa, a, sa druge strane, koliko sutra na lokalnom nivou nećete moći da postavite ni direk- tora doma zdravlja ili škole nego će se svi postavljati iz Beograda.

To važi za sve krajeve Srbije?
- O tome govorim, dokidanje autonomije Vojvodine je prvi korak u centralizaciji, koja ide do krajnjih granica. Kada se sve to objedini, bukvalno ćete imati gubernatore koji će gospodariti u ime gospodara iz Beograda, a ljudi neće imati nikakva prava. Pa ni ljudi koji žive u Beogradu, već samo jedna povlašćena kasta.

Da završimo s Kosovom; kroz ustavne promene ide priznanje?
- Nije stvar u priznanju Kosova nego u realnosti, velika je to razlika. Slušao sam pojedine pred- sedničke kandidate koji kažu: što bismo priznali Kosovo kad to niko ne traži. To bi bilo isto kao kad ja ne bih priznao da sam debeo, jer to niko ne traži, iako je zdravo priznati da si debeo jer moraš početi da razmišljaš kako da smršaš. Isto tako za državu je zdravo da prizna realnu situaciju, da se ne živi u iluzijama koje proizvode nove iluzije stanje duha u kojem postoje laži kojima ne smeš da se suprotstaviš. Putujući po zemlji, vidim uplašene poglede ljudi kad god pitam da li je Kosovo nezavisno.

Čega se plaše?
- Da kažu ono što misle, to je strah od stigme kojoj će biti izloženi jer je tema Kosova decenijama tabuizirana i ko god prizna istinu postaje izdajnik, umesto da je lažov ko ne prizna istinu.

Da li je, sem vas, na predsedničkoj listi još neko spreman da prizna realnost?
- Ne, zato sam se i kandidovao.

Prelistavajući predsedničke nadležnosti nikako da naidem na kamione, a vione, auto - puteve, škole. Zašto premijer vodi takvu kampanju i kako će to izvesti sem vaninstitucionalno?
- Pre nekoliko godina sam od tadašnjeg predsednika parlamenta Rumunije Romanova naučio važnu stvar; pitao sam ga kako su uspeli posle svrgavanja Čaušeskua da sve urade bez velikih lomova. On me je onda pitao znam li šta je vlast. Pošto sam ćutao, rekao mi je: "Vlast je kada te slušaju!”
Zaboravlja se da pitanje formalnih ingerencija pada u vodu kao imate uticaj koji je drugo ime za vlast. Predsednik Srbije je jedina funkcija koja se bira na neposrednim izborima, što joj daje legitimitet koji drugi nemaju. Time je predsednik viši od skoro svih drugih, a setite se da su sve promene kretale od promena na predsedničkom nivou.

Pa, kad premijer Vučić govori šta će radi- ti, on ne govori šta je ingerencija predsednika nego šta će raditi vertikala stranke čiji je on pred- sednik, koja ima predsednika države, Vlade, Skupštine, predsednika Vlade i Skupštine Vojvodine, gradonačelnike Beograda i Novog Sada i gotovo svih lokalnih samouprava u Srbiji. U Vojvodini je njihov dolazak na vlast bio mnogo brutalniji nego u drugim delovima Srbije, bilo je batinanja, ucena, otkaza, lomljenja ljudi, gledao sam svojim očima i znam o čemu govorim.
Tako smo došli do toga da Vučić može da kaže i ovo i ono, zbog toga što to može i da sprovede; nijedan drugi predsednički kandidat to ne može da uradi, ali može da uradi nešto što je možda i mnogo važnije za zemlju - da prekine tu vertikalu jednostranačja, da se postavi kao kontrolni faktor u veoma značajnim pitanjima u kojima se predsednik pita. Između ostalog, može da ne potpiše zakon i vrati ga Skupštini.

To može da uradi jednom, drugi put mora da potpiše ukaz.
- Znam, ali time što ne potpiše otvara politički proces koji lako može da dovede do prevremenih izbora. To je onda vid političke borbe koja je mnogo jača i efikasnija od bilo koje druge i zato uloga predsednika može da bude izuzetno značajan činilac, koji u ogromnoj meri može da utiče na pravce razvoja države. Ili može da bude Toma Nikolić.

Šta biste prvo uradili na Andrićevom vencu?
- Prvo bi se morao napraviti samit predsednika i premijera država u okruženju, razgovarati o prekograničnoj saradnji, omekšavanju granica i nivou Ijudskih prava sa obe strane granica, koja bi se morala podići. To su stvari o kojima je beskonačno važno hitno razgovarati i učiniti sve što je moguće da se odnosi u regionu otople i pacifikuju.

Da li bi na tom sastanku bili Mustafa i Tači?
- Odgovoriću vam kad dobijete odgovor od svih ostalih predsedničkih kandidata! Ja bih sasvim sigurno tražio da budu prisutni predstavnici svih država koje Srbija priznaje. Lično smatram da je suludo zatvarati oči pred istinom da je Kosovo nezavisno od Srbije; ako se razgovara sa Kosovom, treba videti šta se tu stvarno dešava i na svom primeru obračuna s prošlošću od drugih tražiti da se obračunaju sa sopstvenom prošlošću. E, onda počinje pravi dijalog. Pravdati svoja nedela tuđim, znači umivati se blatom. Da budem sasvim precizan, svako ko dođe u dobroj nameri da učini nešto za mir, dobro je došao.

Verujete Ii istraživanjima javnogmnjenja?
- Naravno da ne, rezultati istraživanja se objavljuju da bi se nečiji birači ohrabrili, a nečiji demoralisali. Jedino što priznajem jesu rezultati izbora.

Verujete da neće biti krađe?
- Bitna je kontrola na biračkim mestima, a to je pitanje organizovanosti stranaka koje učestvuju. U odnosu na vreme Miloševića, mnogo je urađeno na tom planu i ne verujem da će biti velikih prevara, ali biće mnogo sitnih na mnogim mestima. Mene mnogo više interesuje ono od čega smo počeli razgovor, da li su izbori fer ako kandidati nisu ravnopravno zastupljeni, da li su fer ako Ijudi nemaju šansu da čuju šta im ko predlaže? I da li su izbori fer kad čak i opozicija na- pravi takav tip odnosa u društvu i smisli favorite, pa diskvalifikuje svakog drugog. Tome je, uklju- čujući i mene, izložen jedan broj kandidata. Neko vas proglasi autsajderom samo zato što niste iz njegove kuhinje. E pa nisam ni iz čije kuhinje, iako sam diplomirani kuvar.  

Drugi krug

Hoće li biti drugog kruga?
- Ta verovatnoća je porasla sa brojem kandidata. Sa druge strane, nisam siguran da će građanstvo biti dovoljno motivisano da izađe jer je politička scena umrtvljena kratkom kampanjom, dugim držanjem u neizvesnosti stranaka hoće li biti i parlamentarnih izbora i nizom sličnih aktivnosti. Nema ni debata i sve se svodi na malo bure u čaši vode na društvenim mrežama. To je loše, Ijudi neće izaći, a onda lako može da se desi pobeda režimskog kandidata u prvom krugu.

A ako bude drugog kruga i Preletačević bude drugi, hoćete li glasati uopšte i za koga?
- Sasvim je sigurno da LSV i ja nećemo glasati za Aleksandra Vučića;  sve ostalo ćemo videti dan posle izbora.

Jedini dosovski kandidat

Predstavnici vladajuće koalicije stalno plaše ljude dosmanlijskim, odnosno dosovskim kandidatima. Kako se osećate kad to čujete?
- Pre svega, DOS je bio ad hoc koalicija koja je služila tome da prekine diktaturu Slobodana Miloševića. Osnovna tri cilja su bila; uklanjanje Miloševića sa vlasti, oslobađanje medija i izbori u roku od godinu dana. To je pisalo u prvoj deklaraciji, znam iz prve ruke pošto sam bio jedan od potpisnika. Znači, jedini dosovski kandidat na ovim izborima sam ja. Verujem da je korišćenje te priče pokušaj animiranja dela radikalskog biračkog tela da bi se svetilo za poniženje, kako oni to vide, koje su prošli 2000. Inače, ja ne vidim ko je drugi dosovski kandidat; Jeremić nije bio u politici, Janković je bio u Miloševićevoj vladi, Šešelj je bio potpredsednik njegove vlade, Vučić ministar.

(BILSV, 24.03.2017)