BEOGRAD - Nacionalne manjine u Srbiji suočavaju se za različitim problemima, ali zakonska regulativa garantuje manjinama kulturnu autonomiju i ostvarivanje prava iz oblasti kulture, informisanja na manjinskom jeziku, obrazovanja i službene upotrebe jezika i pisima, na osnovu tačnog broja popisanih građana države projektuje i izdvaja sredstava za finansiranje različitih obaveza, ističe, Olena Papuga, državna sekretarka u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u razgovoru za indeksonline.

U proteklom periodu ste u svojstvu državne sekretarke obišli upravne okruge i održali ste različite sastanke i sa predstavnicima nacionalnih saveta nacionalnih manjina sa kojim se izazovima i problemima suočavaju pripadnici manjinsih zajednica u Republici Srbiji?

- Pripadnici nacionalnih zajednica imaju svoje zajedničke, ali i specifične probleme, tako da ne možemo govoriti da sve nacionalne zajednice koriste svoja prava koja im donose ustav i zakoni u Republici Srbiji. Nacionalni saveti se ipak mogu podeliti u neke, da kažem grupe, pošto smo u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u protekla tri meseca obišli sve upravne okruge u Republici Srbiji i sve nacionalne savete da bi videli koji problemi zaista prate pripadnike nacionalnih zajednica i nacionalne savete koji su izvršioci manjinskih prava. Nacionalni saveti, kao što sam rekla, mogu stvarno da se podele u različite grupe. To su nacionalni saveti koji imaju svoja stečena prava, koja koriste ovde u Republici Srbiji ili u raznoraznim državama. Kao primer, uzimam svoju nacionalnu zajednicu, koja je dvesta i sedamdest godina i ima uspostavljenu celu vertikalu obrazovanja na maternjem jeziku. Mađari, Slovaci, Rumuni, imaju svoje formirane identitete i ne mogu tek tako da se izmene, asimilju. Ali ima nacionalnih zajednica koje su nastale raspadom Jugoslavije, kao što su Makedonci, Crnogorci, Hrvati, Bunjevci. Takođe, imamo Egipćane, Aškalije, Poljake, Čehe, koji su duže na ovom prostoru, ali koji nikada do sada nisu koristili svoja prava koja su odrđene Zakonom, od afiramcije kulture, obrazovanja, službene uportebe jezika, pisma i informisanja. Moje iskustvo sa terena pokazuje da je svaki nacionalni savet priča za sebe i na različite načine koriste zakon.

Koji problem Nacionalni saveti nacionalnih manjina ističu kao priritet i otežavajuću okolnost?

- Najveći problem je neupotreba službenog jezika i pisma. Intenzivne zamerke smo imali u okruzima, ali koordinacija nacionalnih saveta ima primedbe na primenu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. U delu centralne Srbije nigde nismo naišli da se koristi Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, znači od ispisivanja tabli, prevođenje dokumenata u lokalnim samoupravama, po i da na primer matičari poznaju jezik, a to je jako važno, jer kako da izdaju dokumenta, problem je zapošljavanje u policiji, znači policajci jako slabo govore ili ne govore jezike nacionalnih zajednica, gde su jezici u službenoj upotrebi. Uzeću kao drugi segment Vojvodinu, koja ima iskustvo o upotrebi službenog jezika i pisma odavno, ali mogu vam reći da to nije više tako kao što je bilo, s obzirom da službena upotreba jezika i pisma postoji samo u zakonu, sve više samo u zakonu, a ne i u toj primeni u svakodnevnom životu.

Ko predstavlja problem u ostarivanju prava na službenu upotrebu jezika i pisma?

- Problem su lokalne samouprave i Autonomna pokrajina Vojvodina. Činjenica da Autonomna Pokrajina Vojvodina ima šest jezika u zvaničnoj upotrebi, ali što se tiče zaposlenosti u organima Autonomne Pokrajine Vojvodine, pripadnika nacionalnih zajednica to manjka. To su nam rekli i razni nacionalni saveti iz Autonomne Pokrajine Vojvodina, da na primer Slovaci imaju dve osobe zaposlene u Skupštini Autonomne Pokrajine Vojvodina, Rusini imaju jednu osobu koja je zaposlena koja govori rusinski jezik. Ne mora to biti osoba koja je pripadnica rusinske nacionalne zajednice, jer je to teško odrediti, zakon ne predviđa tu mogućnost da se to može otkriti ko kojoj zajednici pripada, ali se ide na to koliko od zaposlenih u lokalnim sapoupravama, AP Vojvodina, Skupštini govori jezike nacionalnih zajednica, a to je jako malo.

Da li možemo da podvučemo jednu paralelu kada upoređujemo Vojvodinu koja ima tradiciju multikulturalizma i poštovanja prava prpadnika nacionalnih manjina i centralne Srbije?

- Pripadnici nacionalnih zajednica u Vojvodini su svesni svojih prava, oni znaju koja su im prava, dosta nacionalnih saveta čak i radi na tome da pripadnike svojih nacionalnih zajednica upoznaju sa pravima koja garantuje ustav i zakon. U Vojvodini pripadnik nacionalne manjine može sa policajcem da razgovara na svom maternjem jeziku, ako policajac ne zna maternji jezik, mogu da u policijsku stanicu i kažu, ja hoću da razgovaram sa policajcem na svom maternjem jeziku, jer je moj maternji jezik ovde u službenoj upotrebi. Nacionalne manjine u Vojvodini imaju tu svest. Na primer u centralnoj Srbiji toga nema. Nama su u nekim lokalnim samoupravama govorili da romski jezik ne postoji, to Romima nije potrebno, da oni svakako govore većinskim jezikom, da im romski jezik nije potreban, i da romski jezik ne treba koristiti, ne treba ga uvoditi ni u škole kao izborni predmet. Romski jezik postoji u Vojvodini i kroz katedru za romologiju koja već dvadeset godina radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. I kada su manjinska prava u pitanju Vojvodina i ostakat Srbije su neverovatna kontrast.

Sledeće godine u oktobru nas očekuje popis stanovništva i koliko je važano da pripadnici nacionalnih manjina aktivno učestvuju u tom procesu?

- Popis je jako važan za sve. Popis je broj. Neki nacionalni saveti su svesni toga, neki ne i najverovatnije je da će ti nacionalni saveti koji su svesni tog broja, raditi dobre stvari pri popisu. Koliko pratim neki se već uveliko spremaju, čak i rade neke male početne kampanje za predstojeći popis. Koliko će pripadnika nacionalnih zajednica biti uopšte u Republici Srbiji, toliko će Republika Srbija izdvajati za oblasti koje regulišu prava pripadnica nacionalnih zajednica, ali svaki pripadnik nacionalne zajednice, ako se izjasni po svojoj nacionalnoj osnovi ima svoje benefite i ima mnogo veća prava od nekog ko se nije upisao. Znači, to je pravo na jezik, pravo na upisivanje svog imena i prezime na maternjem jeziku, venčanje na maternjem jeziku, dokumenta na maternjem jeziku, obrazovanje na maternjem jeziku, čitanje novina, gledanje televizije na maternjem jeziku. Tu ima toliko benefita koji donosi izjašnjavanje na popisu po nacionalnoj osnovi, da je to jedno neprikosnoveno pravo. Sigurna sam će Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog aktivno da se uključi u promociju popisa, jer je ta tema je za nas jako važna.

Očekuju nas i izbori za Nacionalne savete nacionalnih manjina i taj proces uvek prate određeni problemi i izazovi?

- Jedan od problema koji posebno targetiram usmeren je na upis u poseban birački spisak. Nacionalni saveti, polazeći od mog nacionalnog saveta u kom sam članica, jako malo rade na upisu u posebne biračke spiskove. Jedinstveni birački spisak ne prati posebni birački spisak. Svaki pripadnik manjine mora da ode i potpiše izjavu da se upiše u posebni birački spisak, tako da najverovatnije će ministarstvo pomoći pripadnicima nacionalnih zajednica da procedura upisa u poseban birački spisak pojednostavi. Bilo je jako puno problema na prošlim izborima, ja ne kažem da to nije dobro radilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ali jednostavno ima puno manjkavosti oko tog biračkog spiska, oko adresa, promena prezimena, jer se to za sada, sa jedinstvenog biračkog spiska ručno unosi u posebni birački spisak, službenici imaju jako puno posla oko tog posebnog biračkog spiska, pa će i tu sigurno da se pojednostavi, pošto će sada posebni birački spisak biti u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.

Za rešavanje problema u društvu neophdna je dobra komunikacija i uspostavljanje dijaloga sa akterima koji mogu da iznađu prihvatljivo rešenje. Koliko nam je celokupnom kontekstu današnjice i ovih manjinskih tema važan dijalog?

- Društveni dijalog je početak svega. Mislim da je naš dogovor, naš razlogor, naš dijalog, između samih nacionalnih zajednica, konkretno sada u tim nacionalnim savetima, ali i nacionalnih saveta i države, na primer, ili pripadnika nacionalnih saveta sa civilnim društvom, sa svima onima koji na neki način učestvuju u kreiranju politike života i našeg suživota društvni dijalog imperativ. Dijalog na omogućuje da čujemo jedni druge, mapiramo problem, pronađemo aktere, deligarmo teme i krenemo ka rešavanju. Ni jedan problem se u svetu nije nije rešio bez uspostavljene dinamike dijaloga.

Sadržaj je nastao u okviru projekta „Za buduće kreiranje održive strategije manjinske politike – izazovi i značaj popisa stanovništva za nacionalne manjine u 2021. godini“ koji realizuje Akademska inicijativa “Forum 10”.

(SzILSV, 05.09.2021)