BEOGRAD – Novi Magazin objavljuje opširan tekst o neophodnosti promene Ustava Republike Srbije, apostrofirajući posebno položaj AP Vojvodine u njemu.



O toj temi i svojim zamerkama na Ustav i trenutni položaj AP Vojvodine su, na virtuelnom okruglom stolu, govorili profesorka dr Vesna Rakić Vodinelić i Jovan Komšić, kao i narodni poslanici Bojan Kostreš iz Lige socijaldemokrata Vojvodine i Janko Veselinović iz Socijaldemokratske stranke. Kostrešovo izlaganje u celosti možete pročitati u nastavku:
Nekoliko stvari se mora reći pre predloga izmena Ustava. Prvo, iako je ustavni referendum trajao dva dana i jednu diskutabilnu noć, na teritoriji AP Vojvodine nije prošao; Vojvođani i Vojvođanke nisu podržali Ustav ni u celini Pokrajine, ni u većini lokalnih samouprava. Zašto? Jednostavno, i tada se osećalo da je taj ustav krajnje nepravedan i nekorektan prema Vojvodini.

Autonomija zavisi od skupštinske većine

Pre svega, Ustav uopšte ne definiše ustavno-pravni položaj Vojvodine, nego većinu stvari koje treba da definišu autonomiju Vojvodine prenosi na zakone. Zakonom o finansiranju ili Zakonom o nadležnostima i drugim zakonima definišete vojvođansku autonomiju, što znači da svakom promenom većine u Skupštini Srbije, možete da promenite i ustavno-pravni položaj Vojvodine. To je u suštini najneprihvatljivije za građane i građanke Vojvodine.
Vojvodina kao autonomija ustavom nije definisana; definisano je da ima svoje simbole i sedam odsto budžeta, pri čemu nije definisano kako se taj budžet izračunava, a još manje kako se kreira. U suštini, mislim da je Vojvodina bila kolateralna šteta neprincipijelnog dogovora Demokratske stranke, Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije koje su, svaka iz svojih dnevno-političkih razloga, donele taj i takav ustav. Dakle, najtragičnije za Srbiju je što je Ustav iz 2006. donet kao posledica dnevno-političkih potreba stranaka ili vladajuće nomenklature u Beogradu, a ne kao potreba da bude najviši pravni akt u periodu koji dolazi. Mi u Srbiji - naglašavam mi zato što je Vojvodina sastavni deo Srbije - sami sebi moramo odgovoriti na pitanje da li Vojvodina treba da postoji ili ne? I da li ćemo se držati istorijskih okolnosti ili ćemo svaki put kada pišemo ustav ili se menja vlast pokušavati da izmislimo istoriju?

Istorijska utemeljenost

Vojvodina ima svoje utemeljenje i postojanje u XIX i XX veku i mora biti definisana i u XXI veku, ali moramo znati da li je Srbija sprema i sposobna da se izrazi kao demokratska država. Mera demokratičnosti Republike Srbije i spremnosti da prihvati različitost na svojoj teritoriji može se meriti pre svega nivoom autonomije Vojvodine. Vojvodina je posle Drugog svetskog rata na Skupštini naroda konstituisana 31. jula 1945. kao posledica antifašističke borbe svih ljudi koji su živeli u Vojvodini, Vojvodina se tada konstituisala kao autonomna pokrajina i rešila da uđe u sastav Republike Srbije. Zaključno sa Ustavom iz 1974. ima legitiman razvoj ustavno-pravnog položaja; promenama iz 1974. - neki mogu da se saglase politički ili ne saglase, ali one su usvojene u legitimnoj proceduri - Vojvodina je stekla određena prava. Imala je zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, svoju imovinu, izvorne prihode, policiju i niz drugih prinadležnosti koji su joj nasilno oduzete posle Miloševićevog puča 1988. godine.
I sad nikako da se dogovorimo da li je Milošević kao pojava i kao diktator koji je u jednom periodu vladao Srbijom bio loš ili nije bio loš. Jer, ako je on bio loš, loša su i njegova dela, a jedno od njegovih prvih dela je puč u Vojvodini i ukidanje vojvođanske autonomije. Znači, moramo da se dogovorimo da li želimo da napravimo diskontinuitet sa Miloševićem i njegovom vladavinom, pa samim tim da ispravimo greške i nepravde koje je on učinio ili ćemo - većinski - odlučiti da je Milošević bio loš zato što nije sproveo ono što su mu bile težnje. To je tzv. velika Srbija, uništavanje vojvođanske autonomije, proterivanje Albanaca sa Kosova i niz drugih dela. Srbija mora da se pogleda u ogledalo i kaže da li sposobna i spremna da se odrekne Miloševića i njegove zaostavštine. Ako jeste, pitanje Vojvodine možemo lako da rešimo.

Ne smanjivati stečena prava

Vojvodina je nesporno sastavni deo Srbije ali ima stečena prava i mora imati mogućnost da se samodefiniše, naročito po pitanjima koja su vezana za ekonomiju. A kao što znamo, ekonomije nema bez političke autonomije. A za nju je neophodna politička volja. Na moju veliku žalost, politička volja za promene ne proizilazi iz parlamenta, već prevashodno iz volje političkih lidera i to se ne dešava samo sada kada su na vlasti naprednjaci, bilo je i ranije slučaj. Pitanje je da li će i na koji način predsednik SNS Aleksandar Vučić odlučiti u kom pravcu će se kretati Srbija. Ako nastavi sa prozapadnom politikom i politikom evropskih integracija, u šta ja ne sumnjam i iskreno se nadam da će tako i biti, onda će u rešavanju svih pitanja i problema na dnevni red morati da dođe i revizija Ustava Republike Srbije. Ta će revizija morati da podrazumeva i repozicioniranje Vojvodine, pri čemu mi - mislim na Ligu i sve, kako nas zovu, vojvođanske autonomaše - ne vidimo da Vojvodina treba da ima specijalni status; sve što bi trebalo da ima Vojvodina, što želimo za Vojvodinu, nemamo ništa protiv da takve nadležnosti ima Šumadija, Zapadna Srbija, Jugoistočna Srbija, Grad Beograd, svi delovi Srbije koji bi kasnije bili regioni. Ili autonomne pokrajine.
Iskreno se nadam da će Srbija nastaviti putem evropskih integracija i da će on podrazumevati reformu političkog sistema i reformu Ustava. Ako banalizujemo priču, Srbija nije krompir, nije svuda ista, raznorodna je i to treba da koristi kao svoju prednost i svoj kvalitet, a ne kao manu. Ako se tim putem bude išlo, biće priznato i pravo Vojvodine na autonomiju. U suštini, to je ustavni okvir regionalizacije i decentralizacije. Liga konkretno očekuje da Vojvodina ima izvorne prohode i imovinu garantovane ustavom.

Neosnovan strah od kosovskog scenarija

Kad su u Njujorku srušene kule bliznakinje, Liga je izdala saopštenje da se najoštrije protivi da Koštunica kao predsednik SRJ da azil Osami bin Ladenu. To je u velikoj meri uzbudilo diplomate, ali i Predsedništvo DOS-a. Nenada Čanka su na Predsedništvu DOS-a pitali da li stvarno misli da će Koštunica dati azil Ladenu. Odgovorio je: "Nisam rekao da Koštunica hoće da da azil, nego da smo mi protiv". Na pitanje zašto je to uradio, odgovorio je: "Pa da vidite kako to izgleda kada se svi vi zalažete protiv otcepljenja Vojvodine, iako se u Vojvodini niko ne zalaže za otcepljenje". Cela priča o otcepljenju i protivljenju inteligentna je i podla smicalica koju je plasirala Miloševićeva mašinerija. Dan danas se branite od nečega što nećete da uradite, a to je izgovor za sve ostalo, uključujući i zabranu upravljanja imovinom. Da se Vojvodina ne bi otcepila nećemo reformisati Ustav. Priča i paralele između Kosova i Vojvodine je zlonamerna i služi tome da se ništa ne promeni.