Svest javnosti, ali ni, pre svega, medijskih poslenika, nažalost i dalje nije na tom nivou da se sprečava ili ne forsira dalja viktimizacija žrtava ’kopanjem’ po njihovom životu, interesovanjem i objavljivanjem intimnih detalja i podataka koji bi mogli da naruše privatnost žrtava, ali i sudski postupak koji je u toku. Tabloidne, senzacionalističke objave, koje za cilj imaju isljučivo koji klik više ili još koje prodato izdanje postale su svakodnevica i malo je medija (ne samo tabloida) koji su se uzdržali od ovakve vrste objava.

Dva su aspekta o kojima treba ovde govoriti.

Prvi je, svakako, izlazak iz patrijarhalnog modela po kome je silovanje ili bilo koja vrsta zlostavljanja sramota žrtve kojoj se ne veruje i čije se ispovesti preispituju i ne veruje im se. Upravo iz ovog razloga beskrajno je važan postupak glumica koje su se odlučile da ispričaju svoje priče i prijave svog zlostavljača. Reakcija javnosti kojoj svedočimo burna je i mahom empatična, a veliki broj žena koje su, ohrabrene pričama ovih devojaka, rešile da i same javno progovore o zlostavljanju i/ili uznemiravanju koje su pretrpele pokazatelj su ne samo činjenice da je tačna pretpostavka da je gotovo svaka osoba ženskog pola barem nekad u životu pretrpela neki oblik nasilja, nego i neophodnosti da država, javnost i obrazovne, zdrastvene i druge institucije mnogo ozbiljnije, sistemski počnu da se bave ovim ogromnim i veoma rasprostranjenim problemom.

Drugi aspekt jeste ponašanje medija koje je i dalje veoma diskutabilno prilikom objavljivanja informacija o ovakvim ili sličnim slučajevima nasilja. Najpre, prečesto mediji kod nas zaboravljaju da svojim objavama doprinose iznova i iznova viktimizaciji žrtava, prepričavajući detalje njihovih iskaza i zadirući u najintimnije detalje doprinose tome da one ponovo bivaju povređene i/ili potencijalno osuđivane od strane dela javnosti za nasilje koje su proživele, a za koje, naravno, ničim nisu krive. Ovakvim objavama, dalje, narušavaju se ljudska prava, i to ne samo pravo na privatnost, nego i druga, a mediji, gotovo dosledno, uzimaju za pravi i da tuže i da sude i da, bez zadrške, iznose pretpostavke i zaključke koji u javnosti mogu izazvati ne samo reakciju, nego i pogrešnu sliku. Stoga, etično bi bilo neophodno da se svi mediji (i novinari/ke i urednici/ce) prisete i Zakona o javnom informisanju i Kodeksa novinara Srbije, ali moralnih načela i zaštite osnovnih ljudskih prava pre nego što u svojim objavama žrtve stave na stub srama ili prejudiciraju kako će se sudski postupak završiti.

I za kraj, još jednom podsećanje (koliko god puta ponovljeno, čini se nikad nije dovoljno) za sve: nikad, ali nikad se žrtva ni na koji način ne sme osuđivati zbog nasilja koje je pretrpela, niti pitati zašto je ćutala. Borba koju svaka žrtva nosi u sebi i vodi sa sobom i činom koji je pretrpela uvek je individualna, i ako se/kada se odluči da prijavi napasnika, ilovatelja ili zlostavljača – dobrodošlo je. Na okruženju i javnosti je da je podrže i pokažu da je razumeju i da nije sama, a na institucijama je da efikasno rade svoj posao i svakog napasnika, silovatelja ili zlostavljača kazne za počinjeno delo. Jednostavno je.

mr Maja Sedlarević

Liga socijaldemokrata Vojvodine