BEOGRAD – Liga socijaldemokrata Vojvodine podnela je nekoliko konstruktivnih amandmana na  Predlog zakona o železnici, uz inicijativu da se određeni nivo aktivnosti prenese na Autonomnu pokrajinu Vojvodinu, rekao je danas, na početku rasprave o tom zakonu  poslanik LSV Đorđe Stojšić.



On je istakao da namera Liga nije da previše politizuje to pitanje, ali da je siguran da bi prihvatanje te inicijative koristilo onima koji danas upravljaju železnicom u Srbiji.  Ukazao je i da su poslanici iz Vojvodine izuzetno zainteresovani za pitanje železničkog transporta, s obzirom na ekonomski potencijal Pokrajine u tom segmentu.

Kako je bilo nekada

– Kada je Vojvodina ulazila u Srbiju, odnosno Jugoslaviju, ušla je sa 2200 kilometara pruga. Od toga je danas samo oko 1500 u upotrebi, od čega je 500 i nešto u koridorima, a 1200 je u izuzetno teškom stanju ili se uopšte ne koristi – rekao je Stojšić. On je podsetio i da se prvi voz između Liverpula i Mančestera 1829. godine kretao brzinom od 56 kilometara na sat, dok je danas u Srbiji prosečna brzina vozova oko  40 kilometara na sat. Od Subotice do Beograda se 1926. godine  putovalo tri sata i 15 minuta, 1989. godine oko dva sata, a danas tri sata i osam minuta, napomenuo je Stojšić dodajući da je Vojvodina 1918. godine, sa 8,7 kilometara pruga na 10.000 stanovnika, imala najrazvijeniju železničko-transportnu mrežu u Evropi.  

Vojvodina uspešno upravljala

Poslanik LSV je podsetio i da je za 15 godina, koliko je Vojvodina imala nadležnost nad železničkim transportom, u Pokrajini remontovano 527 kilometara pruga, da su sve elektrificirane, da je Vojvodina tada imala 44 elektrolokomotive, 10 elektromotornih vozova, 94 dizel lokomotive, 13 parnih lokomotiva, 67 šinobusa 161 putnička kola sa 17.000 sedišta i 600 ležajeva, kao i preko 6000 teretnih vagona!  Dodao je i da se tada 20.000 putnika dnevno prevozilo šinobusima, a da je danas taj broj svega negde između 400 ili 500. Dodao je da je Liga u prošlosti, kada je pokušala da inicira organizacione promene u domenu železničkog transporta, pre svega iz ekonomskih razloga, uvek etiketirana kao separatistička, te da se priča uvek prebacivala na politički teren.
– U Vojvodini se vrlo dobro znalo kako treba upravljati železničkim transportom i ne vidim zbog čega bi to bio problem da se to u budućnosti ponovo, i kroz direkciju i kroz upravljanje infrastrukturom, određeni nivo tih nadležnosti prenese u Pokrajinu. Gde bi onda neki prioriteti mogli da se definišu i na regionalnom nivou – naveo je Stojšić.

Pokrajina nije lokal

On je ukazao i da u predlogu zakona koji je pred poslanicima postoji samo jedna takva  mogućnost, a to je slučaj u kojem operater koji upravlja infrastrukturom nema ekonomsku računicu, pa je onda upravljanje tom infrastrukturom moguće preneti na lokalni, odnosno pokrajinski nivo.
– Ne postoji razlog zbog čega bi se izjednačavao lokalni i pokrajinski nivo, s obzirom da mislim da malo koja opština u Srbiji može da izdvoji sredstva i da ulaže u železničku infrastrukturu – rekao je Stojšić. Podsetio je da je od početka devedesetih godina veoma malo urađeno - da li zbog nedostatka sredstava ili zbog nečeg drugog.
– Dok ne budemo videli konkretne pomake u smislu da te pruge jednom stvarno počnu da se grade, da se stvarno nabave vozovi i da se stvarno stigne od mesta A u mesto B u nekom normalnom roku, mislim da ne vidim razlog zbog koga bi podržavali aktivnosti – naveo je Stojšić. On je ukazao i da je glavni problem u Železnicama Srbije taj što se oni koji odlučuju o železničkom transportu ne voze vozovima, a da bi se malo drugačije odnosili prema tom problem “kad bi se vozili vozovima, a ne svojim službenim automobilima”.